Trgovina, sankcije i strategija razvoja

Prošlogodišnji srpski izvoz u Rusiju je bio manji za oko 30 odsto, u dolarima, ili oko 15 odsto u evrima u odnosu na prethodnu godinu.

Ovo nije nikakav izuzetak. Američki izvoz u Rusiju je bio manji za oko 35 posto, a takođe i kineski. Nešto je veći bio pad izvoza Evropske unije, posebno onih zemalja koje su geografski i ekonomski bliže ruskom tržištu.

Ovaj pad nije posledica sankcija, već recesije u Rusiji. Ruski BDP je po preliminarnim službenim podacima smanjen za 3,7 odsto, ali je recesija zapravo dublja. Da bi se to videlo, valja se podsetiti da je BDP zbir potrošnje, ulaganja i neto izvoza (razlike između izvoza i uvoza). Uzmimo da se izvoz ne povećava, i zapravo se, kao u Rusiji, u dolarima, smanjuje, ali se uvoz smanjuje još više, to će značiti poboljšanje u neto izvozu, pa će to biti pozitivan doprinos bruto domaćem proizvodu (BDP). To opet znači da je smanjenje potrošnje i ulaganja za toliko veće kako bi se odbila ukupna cifra od minus 3,7 odsto. I zaista, pad potrošnje i ulaganja, korigovan za inflaciju, bio je oko 10 odsto. To više nije recesija, već je na granici privredne depresije, osim što značajno brži pad uvoza u odnosu na izvoz podržava spoljnotrgovinski suficit, usled čega BDP iskazuje manji pad.

Kako glavni uzrok nisu sankcije, njihovo eventualno ukidanje ne bi bitno promenilo stanje stvari u ruskoj privredi. Osnovni uzrok recesije jeste pad cene nafte i drugih sirovina od čijeg izvoza zavisi i ruska privreda i ruska država. Ruska centralna banka je, možda nešto kasnije nego što je bilo potrebno, uvela režim plivajućeg kursa, što je imalo za posledicu značajnu devalvaciju rublje i ubrzanje inflacije, a sve zajedno je uticalo negativno na izvoz. No, budžet je prošao bolje od privatne potrošnje i ulaganja, jer su prihodi od izvoza nafte i gasa povećani, u rubljama. Ipak, kako i ruska država uvozi, neminovna je fiskalna konsolidacija, pa se sada govori o smanjenju javne potrošnje od oko 10 odsto.

Sve zajedno uzeto, ako bi se stabilizovala cena nafte i gasa, što bi bilo realističko očekivati, to bi značilo da bi se ruska recesija okončala, što međutim još uvek ne znači da bi se krenulo putem oporavka. Uz to, ukoliko ne bi došlo do brzog povećanja cena nafte i gasa, privredni oporavak Rusije bi morao da se zasniva na drugačijoj razvojnoj strategiji. Primera radi, ukoliko bi se krenulo sa ulaganjima u infrastrukturu i u industriju, to bi svakako podrazumevalo povećanje uvoza, ali ne potrošnih dobara. Zapravo, negativne posledice sankcija ne osećaju se toliko u trgovini, već u smanjenju ulaganja i u težem pristupu novim tehnologijama.

Uzmimo, dakle, da Rusija prihodima od izvoza finansira ulaganja a ne potrošnju, to bi povećalo tražnju za investicionim dobrima, a ne za poljoprivrednim proizvodima. Ukoliko bi tako bilo, izvoz, recimo, Turske u Rusije ne bi mogao naročito brzo da se oporavlja. Takođe, izvoz automobila i drugih trajnih potrošnih dobara u Rusiju bi se povećavao prilično sporo. A trebalo bi očekivati i da ruska ulaganja u inostranstvo budu manja, jer bi se usmerila na domaće tržište.

Kako bi to moglo da utiče na privrede kao što je srpska? I u najbolja vremena, izvoz u Rusiju nije bio značajno veći od 10 odsto ukupnog izvoza, a sada je nešto manji od sedam odsto. U strukturi izvoza dosta značajan udeo imaju poljoprivredni proizvodi i hrana. To su sve male količine, pa bi taj izvoz u Rusiju i na bilo koje drugo tržište, pogotovo na ono Evropske unije, mogao svakako da se poveća. No, eventualna promena ruske strategije razvoja imaće značajno veće povoljne posledice po industrijalizovane zemlje, a to nije Srbija.

Zapravo, Srbiji je potrebna strategija razvoja koja nije bitno različita od ruske. Zemlja je zapuštena, što znači da ima prostora za značajna ulaganja u infrastrukturu i, uostalom, u urbanizaciju. Uz to, tehnološka je zaostalost velika, a i povezanost, proizvodna i trgovačka, sa modernim industrijskim, ali i uslužnim, sektorima, pre svega evropskim je veoma ograničena. A to onda podrazumeva i modernizaciju sistema obrazovanja i što je moguće veću povezanost sa naukom i univerzitetima u razvijenim zemljama. Strategija razvoja bi trebalo da bude da se zemlja priključi razvijenom svetu, a ne da gleda kako da se okoristi jednom ili drugom vrstom sankcija, kao da je cilj da se bude švercerski raj na evropskoj periferiji.

Rusija ima alternativu, koja nije neizgledna, a ta je da podstakne privrednu aktivnost militarizacijom zemlje. Da ulaže u proizvodnju oružja, u vojsku, i u vojnu infrastrukturu. Nije izvesno da neće krenuti tim putem. Srbija, i balkanske zemlje uopšte, nemaju tu alternativu, ili bar bi trebalo da su naučile da je pogubna. A razvijeni svet je u susedstvu. Zašto je izbor očigledne strategije razvoja tako težak, to je ključno pitanje za zemlju koja propada već više od tri decenije.

Novi magazin, 15.02.2016.

Peščanik.net, 15.02.2016.