Tri života Lusi Kabrol

Drugi su se trudili a vi ste njihov trud nasledili. Sv. Jovan, 4-38

Ova knjiga posvećena je prijateljima koji su nas učili:
Teofilu Žorau
Anželini Kudurije
Andreu Kudurijeu
Teofilu Geju
Mari Remon

prijateljima koji su nam pomogli da učimo:
Remonu Bertijeu, Liku i Mari-Terez Bertran, Žerveu i Melini Beson, Žan-Polu Besonu, Denisu Besonu, Mišelu Besonu, Žeraru Besonu, Kristijanu Besonu, Marijusu Šavanu, Rožeu i Noel Kudurije, Mišelu Kudurijeu, La Doksi, Režisu Direu, Gastonu Forestjeu, Mergerit Gej, Noelu i Eleni Gej, Marseli Gej, Žani Žora, Armanu Žorau, Danijelu i Iveti Žora, Norberu Žorau, Morisu i Kler Žora, Fransoi i Žermeni Malgran, Fransisu i Žoel Malgran, Marselu Nikuu, Andreu Pereu, Ivu i Babet Pete, Žan-Mari i Žozefini Pite, Rožeu i Rolanu Piteu, Bernadeti Pite, Fransoi Ramelu, Fransoi i Leoni Remon, Bazilu Remonu, Giju i An-Mari Ru, Le Violonu, Valteru

i Beverli s kojom učim.

Uvod

Zemlja pokazuje ko je valjan a ko nije ni za šta.
Seljački sud koji navodi Žan-Pjer Vernan u knjizi Mit i mišljenje kod Grka (II tom, Pariz 1971)

Seljaštvo se sastoji od malih poljoprivrednih proizvođača koji jednostavnim oruđem i radom svoje porodice proizvode uglavnom za sopstvenu potrošnju i za ispunjavanje obaveza prema onima koji poseduju političku i ekonomsku moć.
Teodor Šanin, Seljaci i seljačka društva (London, 1976)

Život seljakâ je potpuno posvećen opstanku. Možda je to jedina osobina koja je zajednička seljacima širom sveta. Njihova oruđa, usevi, zemlja, gospodari mogu se razlikovati, ali kad god oni rade u okviru kapitalističkog, feudalnog ili nekog drugog društva koje se ne može tako lako odrediti, bilo da gaje pirinač na Javi, žitarice u Skandinaviji ili kukuruz u Južnoj Americi, bez obzira na različita podneblja, vere ili društvene istorije, seljaštvo se svuda može definisati kao klasa onih koji preživljavaju. Već stoleće i po seljakova žilava sposobnost preživljavanja zbunjuje upravljače i teoretičare. I danas se još može reći da većinu svetskog stanovništva čine seljaci. Ta činjenica, međutim, zaklanja jednu značajniju. Danas se prvi put pojavila mogućnost da klasa onih koji preživljavaju neće preživeti. Za sto godina možda više neće biti seljaka. U Zapadnoj Evropi, ako se sve bude odvijalo kao što su predvideli ekonomski planeri, za dvadeset pet godina više neće biti seljaka.

Donedavno je seljačka privreda bila ekonomija unutar ekonomije. To joj je omogućavalo da preživi preobražaje šire privrede – feudalističke, kapitalističke, čak i socijalističke. Prateći te preobražaje, način na koji se seljak bori za opstanak često se menjao, ali presudne promene su izazvale metode korišćene da se iz seljaka iscedi višak vrednosti: prinudni rad, desetak, rente, porezi, napolica, kamate na zajam, proizvodne norme, i tako dalje.

Za razliku od drugih radničkih i izrabljivanih klasa, seljaštvo je uvek samo sebe izdržavalo i to ga je, u izvesnoj meri, učinilo klasom za sebe. Sve dok je proizvodilo neophodan višak vrednosti, ono je bilo deo istorijskog ekonomsko-kulturnog sistema. Sve dok je samo sebe izdržavalo, bilo je na granici tog sistema. Mislim da to važi i tamo gde – i onda kad – seljaci čine većinu stanovništva.

Ako razmišljamo o hijerarhijskoj strukturi feudalnih ili azijskih društava kao približno piramidalnoj, seljaštvo je činilo njen najniži deo. To znači, kao i kad je reč o drugim graničnim populacijama, da mu je politički i socijalni sistem pružao najmanju moguću zaštitu. Zato su seljaci morali sami da brinu o sebi – u okviru seoske zajednice i proširene porodice. Oni su održavali ili razvijali sopstvene nepisane zakone i pravila ponašanja, sopstvene obrede i verovanja, sopstvena usmeno prenošena znanja i mudrosti, sopstvenu medicinu, sopstvene tehnike, a ponekad i sopstveni jezik. Bilo bi pogrešno pretpostaviti da sve to čini zasebnu kulturu, netaknutu dominantnom kulturom i njenim ekonomskim, socijalnim ili tehničkim razvojem. Život seljaka nije ostajao sasvim isti kroz vekove, ali njihovi prioriteti i vrednosti (njihova strategija opstanka) bili su uklopljeni u tradiciju koja je trajala duže od svake tradicije u ostalim delovima društva. U svim vremenima prećutni odnos te seljačke tradicije prema dominantnoj kulturi često je bio jeretičan i subverzivan. „Ne beži ni od čega“, kaže ruska seljačka poslovica, „ali nemoj ništa da radiš.“ Opšta reputacija seljaka da su lukavi priznanje je toj potajnoj i subverzivnoj tendenciji.

Nijedna klasa nije bila ekonomski svesnija od seljaštva, i to važi i danas. Ekonomsko razmišljanje svesno oblikuje svaku, pa i najmanju seljakovu odluku ili na nju utiče. Ali to nije razmišljanje trgovca ili buržuja ili marksističke političke ekonomije. S najviše razumevanja o toj seoskoj ekonomici pisao je ruski agronom Čajanov. Svako ko želi da razume seljake trebalo bi, između ostalog, da se vrati Čajanovu.

Ono što se od njega oduzimalo seljak nije video kao višak vrednosti. Neko bi mogao primetiti da je politički neupućen proleter jednako nesvestan viška vrednosti koji stvara za svog gazdu, ali to poređenje može da zavede – naime, radnik, koji u novčanoj ekonomiji radi za nadnicu, lako se može varati u pogledu vrednosti onoga što proizvodi, dok je ekonomski odnos seljaka prema drugim delovima društva uvek bio transparentan. Njegova porodica je proizvodila ili pokušavala da proizvede ono što joj je potrebno za život, i on je gledao kako deo tog proizvoda – rezultata rada njegove porodice – prisvajaju oni koji nisu radili. Seljak je bio potpuno svestan šta mu se uzima, a ipak nije mislio o tome kao o višku iz dva razloga, od kojih je jedan materijalan a drugi epistemološki: 1) to nije višak zato što potrebe njegove porodice nisu nužno obezbeđene; 2) višak je krajnji proizvod, rezultat dugotrajnog procesa rada i zadovoljavanja potreba. Za seljaka su, međutim, nametnute socijalne obaveze poprimile oblik preliminarne prepreke. Ta prepreka često je bila nepremostiva. Ali s njene druge strane odvijala se druga polovina seljakove ekonomije, u kojoj je njegova porodica obrađivala zemlju da bi zadovoljila sopstvene potrebe.

Seljak može da shvati obaveze koje su mu nametnute kao prirodnu dužnost ili kao neizbežnu nepravdu, ali u oba slučaja one su nešto što treba podneti pre nego što otpočne borba za opstanak. On je uvek najpre morao da radi za svoje gospodare, a kasnije za sebe. Ako je bio napoličar, gospodarev deo dolazio je pre osnovnih potreba njegove porodice. Pošto posao seljaka ni inače nije lak s obzirom na gotovo nezamisliv radni teret na njegovim plećima, moglo bi se reći da su te prisilne obaveze dobile oblik trajnog hendikepa. Uprkos tome, porodica je morala da otpočne ionako neravnopravnu borbu s prirodom kako bi svojim radom obezbedila sopstveni opstanak.

Tako je seljak morao da preživljava stalni hendikep koji se sastoji u tome što mu se oduzima „višak“; morao je da preživljava, u onoj polovini svoje ekonomije koja mu obezbeđuje izdržavanje, sve neizvesnosti poljoprivrede – rđave godine, oluje, suše, poplave, štetočine, nesrećne slučajeve, ispošćenu zemlju, bolesti biljaka i životinja, loše prinose; štaviše, na donjoj granici, s minimalnom zaštitom, morao je da preživljava društvene, političke i prirodne katastrofe – ratove, epidemije kuge, razbojnike, paljevine, pljačke i tako dalje.

Engleska reč survivor ima dva značenja. Ona označava nekog ko je preživeo teško iskušenje, a i osobu koja je nastavila da živi kad su drugi nestali ili pomrli. U tom drugom smislu primenjujem tu reč na seljaštvo. Seljaci su oni koji su nastavili da rade, za razliku od mnogih koji su umrli mladi, emigrirali ili postali gradska sirotinja. U nekim periodima oni koji su preživeli svakako su bili manjina. Demografska statistika daje neku predstavu o dimenzijama pošasti. Francuska je 1320. godine imala sedamnaest miliona stanovnika. Otprilike sto godina kasnije imala je osam miliona. Do 1550. broj stanovnika popeo se na dvadeset miliona, a četrdeset godina kasnije pao je na osamnaest miliona.

Godine 1789. u Francuskoj je živelo dvadeset sedam miliona ljudi, od toga je dvadeset dva miliona činilo ruralno stanovništvo. Revolucija i naučni progres u devetnaestom veku dali su seljaku zemlju i fizičku zaštitu kakvu ranije nije poznavao; u isto vreme, oni su ga izložili kapitalu i tržišnoj ekonomiji; godine 1848. započeo je veliki eksodus seljaka u gradove, a 1900. u Francuskoj je bilo osam miliona seljaka. Opustelo selo verovatno je gotovo uvek bilo – a danas to sigurno ponovo jeste – karakteristika seoskih oblasti: to je mesto onih koji nisu uspeli da prežive.

Poređenje s proletarijatom na ranim stupnjevima industrijske revolucije moglo bi da razjasni šta mislim kad kažem klasa preživljavača. Životni i radni uslovi ranog proletarijata osudili su milione na preranu smrt ili bolest koja vodi u invaliditet. Ipak, klasa kao celina, njena brojnost, sposobnost i moć su rasle. Ona se uključila u proces neprestane transformacije i rasta, i priklonila mu se. Njen suštinski klasni karakter nisu odredile žrtve njenih muka, kao kad je reč o preživljavačima, već njeni zahtevi i oni koji su se za te zahteve borili.

Od osamnaestog veka nadalje stanovništvo je svuda u svetu raslo, najpre sporo, a zatim zabrinjavajuće brzo. Ipak, u seljaštvu to opšte iskustvo nove sigurnosti života nije moglo da potre klasno pamćenje ranijih vekova, jer su novi uslovi, pa i oni koje su donele usavršene poljoprivredne tehnike, povukli za sobom i nove pretnje: široku komercijalizaciju i kolonizaciju poljoprivrede, nepogodnosti sve manjih parcela od kojih su se morale izdržavati cele porodice i, kao posledicu svega toga, masovnu migraciju u gradove, gde je seljačke sinove i kćeri apsorbovala druga klasa.

Seljaštvo devetnaestog veka još je bilo klasa preživljavača, samo što tada oni koji su nestali više nisu bili oni koji su pobegli ili pomrli od gladi i bolesti, već oni koji su bili prinuđeni da napuste selo i postanu najamni radnici. Trebalo bi dodati da se u tim novim uslovima samo mali broj seljaka obogatio, ali na taj način su i oni, za generaciju ili dve, prestali da budu seljaci.

Kada kažem da su seljaci klasa preživljavača, možda izgleda da time potvrđujem ono što su gradovi, sa svojom uobičajenom bahatošću, uvek govorili o seljacima – da su zaostali, da su relikt prošlosti. Sami seljaci, međutim, ne dele shvatanje vremena koje se podrazumeva u takvom sudu.

Neumorno posvećen izvlačenju života iz zemlje, vezan za sadašnjost beskrajnog rada, seljak ipak vidi život kao međuigru. Takvo viđenje nalazi potvrdu u njegovoj svakodnevnoj bliskosti s ciklusom rađanja, života i smrti. Ono ga može predodrediti za religiju, pa ipak religija nije u osnovi njegovog životnog stava, i u svakom slučaju religija seljakâ nikad se nije potpuno podudarala s religijom vladarâ i sveštenikâ.

Seljak vidi život kao međuigru zato što se njegove misli i njegova osećanja kreću kroz vreme u suprotnim smerovima, a to dvojno kretanje proizlazi iz dvojne prirode seljačke privrede. Njegov san je da se vrati u život koji nije hendikepiran. On je rešen da svojoj deci preda sredstva za preživljavanje (po mogućnosti sigurnija od onih koja je sam nasledio). Njegovi ideali su smešteni u prošlost; on ima obaveze prema budućnosti koju sam neće stići da vidi. Posle smrti on neće biti prenesen u budućnost – njegovo shvatanje besmrtnosti je drukčije: on će se vratili u prošlost.

Ta dva kretanja, ka prošlosti i ka budućnosti, nisu tako suprotna kao što na prvi pogled može izgledati jer je seljakovo shvatanje vremena ciklično. Ta dva kretanja su različiti načini da se obiđe krug. Seljak prihvata sled vekova, ali ga ne smatra apsolutnim. Oni koji imaju jednolinijsku predstavu o vremenu ne mogu se pomiriti sa idejom cikličnog vremena: ona im stvara moralnu vrtoglavicu jer ceo njihov moral počiva na uzroku i posledici. Ali, oni koji vreme shvataju ciklično lako mogu prihvatiti konvenciju istorijskog vremena jer im ona izgleda naprosto kao trag točka koji se okreće.

Seljak zamišlja život bez hendikepa – život u kojem nije prinuđen da najpre proizvede višak, a tek potom nahrani svoju porodicu – kao prvobitno stanje bivstvovanja, ono što je postojalo pre nastupanja nepravde. Hrana je čovekova osnovna potreba. Seljaci obrađuju zemlju da bi proizveli hranu kojom će se prehraniti. A prinuđeni su da najpre nahrane druge, često po cenu da sami ostanu gladni. Oni vide kako im se žito u polju koje su obrađivali, žito koje su oni zasejali i požnjeli – na sopstvenoj ili zemljoposednikovoj zemlji – oduzima da bi se nahranili drugi ili da bi drugi ostvarivali profit prodajući ga. Koliko god da se loš rod smatra božjom voljom, koliko god da se gospodar/zemljoposednik smatra prirodnim gospodarom, kakva god ideološka objašnjenja bila ponuđena, osnovna činjenica je jasna: oni koji mogu da hrane sebe prinuđeni su da umesto toga hrane druge. Takva nepravda, rezonuje seljak, nije mogla oduvek postojati, pa on pretpostavlja da je svet u početku bio pravedan. U početku je vladalo prvobitno stanje pravednosti prema radu koji služi zadovoljavanju čovekove primarne potrebe. Sve spontane seljačke bune bile su usmerene na ponovno uspostavljanje pravednog i egalitarnog seljačkog društva.

Taj san nije uobičajena verzija sna o raju. Raj, kako ga mi danas razumemo, svakako je izum relativno dokone klase. U seljačkom snu rad je i dalje neophodan. Rad je stanje jednakosti. I građanski i marksistički ideal jednakosti pretpostavljaju svet izobilja; oni traže jednaka prava za sve pred rogom izobilja koji će proizvesti nauka i napredak znanja, mada se, naravno njihova shvatanja jednakih prava i te kako razlikuju među sobom. Seljački ideal jednakosti priznaje svet oskudice, a njegovo obećanje odnosi se na bratsku pomoć u borbi protiv te oskudice i pravednu raspodelu onog što je proizvedeno radom. Tesno povezana s tim priznanjem sveta oskudice jeste svest seljaka preživljavača o čovekovom relativnom neznanju. On se može diviti znanju i plodovima znanja, ali nikad ne pretpostavlja da napredovanje znanja smanjuje obim nepoznatog. Neantagonističkim odnosom između neznanja i znanja može se objasniti to što je jedan deo seljakovog znanja smešten u ono što se, spolja gledano, može opisati kao praznoverje i magija. Ništa u njegovom iskustvu ne podstiče ga da veruje u finalne uzroke upravo zato što je njegovo iskustvo tako široko. Nepoznato se može ukloniti samo u granicama laboratorijskog eksperimenta. Te granice njemu izgledaju naivne.

Mislima i osećanjima seljaka o pravdi u prošlosti suprotstavljaju se druge misli i osećanja usmereni na preživljavanje njegove dece u budućnosti. Te misli i ta osećanja često su jači i svesniji. Dva kretanja čine ravnotežu samo utoliko što zajedno uveravaju seljaka da se o međuigri sadašnjosti ne može suditi na osnovu nje same; moralno se o njoj sudi u odnosu prema prošlosti, a materijalno u odnosu prema budućnosti. Strogo uzevši, niko nije manje oportunista (niko se manje ne obazire na neposrednu povoljnu priliku) nego što je to seljak.

Kakva su razmišljanja i osećanja seljaka u pogledu budućnosti? Pošto njegov rad podrazumeva uplitanje u organski proces i pomaganje tom procesu, većina njegovih aktivnosti okrenuta je prema budućnosti. Sađenje drveta je očigledan primer, kao i muženje krave: mleko se koristi za pravljenje sira ili putera. Sve što seljak radi je anticipativno – i zato nikad završeno. On zamišlja budućnost, kojoj je prisiljen da zavetuje svoju aktivnost, kao niz zaseda. Zaseda u kojima ga vrebaju rizici i opasnosti. Najverovatniji budući rizik je, donedavno, bila glad. Osnovno protivrečje seljakove situacije, rezultat dvojne prirode seljačke ekonomije, bilo je to što će oni koji proizvode hranu najverovatnije gladovati. Klasa preživljavača ne može sebi dozvoliti da veruje kako će jednom prispeti u luku sigurnosti ili blagostanja. Jedina ali velika buduća nada je preživljavanje. Zato je mrtvima bolje da se vrate u prošlost, gde više nisu izloženi riziku.

Buduća staza kroz buduće zasede je nastavak stare staze kojom su stigli preživljavači iz prošlosti. Slika staze je prikladna zato što oni koji idu stazom – stvorenom i utabanom pokolenjima stopala u hodu – mogu izbeći neke opasnosti okolnih šuma ili planina ili močvara. Staza je tradicija koja se prenosi obukom, primerom i zapažanjem. Za seljaka budućnost je ta buduća uska staza koja vodi kroz neomeđeno prostranstvo znanih i neznanih opasnosti. Kada seljaci sarađuju u borbi protiv spoljne sile, a impuls da se to učini uvek je defanzivan, oni usvajaju strategiju gerile – a to je upravo mreža uskih staza kroz neomeđenu neprijateljsku sredinu.

Seljački pogled na ljudsku sudbinu koji sam ovde ocrtao nije bio, do nastupanja moderne istorije, suštinski različit od pogleda drugih klasa. Dovoljno je pomisliti na Čosera, Vijona, Dantea; u svima njima je Smrt, od koje niko ne može da pobegne, surogat za sveopšte osećanje neizvesnosti i pretnje koje donosi suočavanje s budućnošću.

Moderna istorija počinje – u raznim trenucima na raznim mestima – s načelom progresa kao cilja i motora istorije. To načelo rodilo se s buržoazijom kao klasom u usponu, a preuzele su ga sve moderne teorije revolucije. Borba između kapitalizma i socijalizma u dvadesetom veku je, u ideološkoj ravni, borba oko sadržaja progresa. Danas u razvijenom svetu u toj borbi, bar privremeno, pobeđuje kapitalizam, koji tvrdi da socijalizam proizvodi zaostalost. U nerazvijenom svetu kapitalistički „progres“ je diskreditovan.

Kulture progresa zamišljaju buduću ekspanziju. One gledaju napred zato što budućnost nudi sve veće nade. U svom najherojskijem obliku te nade umanjuju Smrt (La Rivoluzione o la Morte!). U svom najtrivijalnijem obliku one je ignorišu (konzumerizam). Budućnost se zamišlja kao suprotnost slici puta iz klasične perspektive. Umesto da izgleda sve uži kako se udaljava, on postaje sve širi. Kultura preživljavanja zamišlja budućnost kao sled ponovljenih činova čiji je cilj preživljavanje. Svaki čin provlači konac kroz očicu igle, a taj konac je tradicija. Ne zamišlja se nikakav ukupni rast. Ako sada uporedimo dve vrste kulture i razmotrimo njihovo viđenje prošlosti i budućnosti, uočićemo da one stoje jedna naspram druge kao oblik i njegov odraz u ogledalu.

Ovo bi moglo pomoći da se objasni zašto neko iskustvo unutar kulture preživljavanja može imati suprotno značenje od sličnog iskustva unutar kulture progresa. Uzmimo, kao ključni primer, konzervativizam koji se često pripisuje seljacima, to jest njihov otpor prema promeni; ceo kompleks stavova i reakcija koji često (ne i redovno) dopušta da se seljaštvo računa kao snage desnice.

Pre svega treba da znamo da se to računanje obavlja u gradovima, po istorijskom scenariju koji suprotstavlja levicu i desnicu i koji pripada kulturi progresa. Seljak odbija taj scenario, i nije glup kad to čini, jer taj scenario, bilo da pobedi levica ili desnica, predviđa njegovo iščeznuće. Njegovi životni uslovi, stepen izrabljivanja i patnje kojima je izložen mogu biti izuzetno teški, ali seljak ne može da zamisli iščezavanje onoga što daje smisao svemu što on zna, a to je pre svega njegova želja da preživi. Nijedan radnik nikad nije u tom položaju jer ono što daje smisao njegovom životu jeste ili nada u revolucionarni preobražaj ili novac koji dobija u zamenu za svoj život najamnika, a koji će potrošiti u svom „istinskom životu“ potrošača.

Svaki preobražaj o kojem sanja seljak podrazumeva da će on ponovo postati „onaj seljak“ koji je nekad bio. Politički san radnika je da preobrazi sve što ga je do tog časa osuđivalo na to da bude radnik. To je jedan od razloga što se savez između radnika i seljaka može održati samo onda kad je posredi specifičan cilj (borba protiv stranog neprijatelja, eksproprijacija) s kojim se obe strane slažu. Savez u pogledu opšteg cilja u načelu nije moguć.

Da bismo razumeli značenje seljačkog konzervativizma povezanog sa zbirom seljačkog iskustva, moramo da ispitamo ideju promene iz drukčijeg ugla. Istorijsko opšte mesto jeste da su promena, preispitivanje i eksperiment cvetali u gradovima i iz njih se širili. Često se previđa da priroda gradskog života omogućuje takav interes za istraživanje. Grad je svojim žiteljima nudio relativnu sigurnost, kontinuitet i stalnost. Njihov stepen zavisio je od klase kojoj određeni građanin pripada, ali, u poređenju sa životom na selu, svi građani uživali su izvesnu zaštitu.

Grejanje je bilo tu da ih zaštiti od promena temperature, osvetljenje da umanji razliku između dana i noći, prevoz da savlada rastojanja, relativna udobnost da ublaži umor; tu su bili zidovi i drugi vidovi zaštite od napada, sprovodnici zakona, utočišta za sirotinju i domovi za bolesne i stare, biblioteke u kojima je stalno bilo dostupno zapisano znanje, kao i širok spektar usluga – od pekara i mesara, mehaničara i građevinara do lekara i hirurga – koje su se mogle dozvati kad god bi neka posebna potreba zapretila uobičajenom toku života; tu su bile i konvencije društvenog ponašanja koje su stranci morali da poštuju (kada si u Rimu…), tu su bile zgrade oblikovane kao obećanja kontinuiteta i spomenici trajanju.

Tokom poslednja dva veka, kada su se gradske teorije i doktrine sve više razmahivale, stepen i delotvornost takve zaštite proporcionalno su rasli. U novije vreme ušuškanost građanina postala je tako potpuna da je počela da ga guši. On živi sam u limbu usluga – otud novoprobuđeno, ali nužno naivno, zanimanje za prirodu i selo.

Za razliku od građanina, seljak je nezaštićen. Svakog dana seljak neposredno doživljava više promena nego bilo koja druga klasa. Neke od tih promena su predvidljive, na primer smenjivanje godišnjih doba ili starenje i opadanje energije; ali se mnoge – na primer, vremenske prilike koje se menjaju iz dana u dan, ili krava koja se uguši krompirom, munja, kiša koja naiđe prerano ili prekasno, magla koja ubije cvat, sve veći zahtevi onih koji iznuđuju višak, epidemije, skakavci – ne mogu predvideti.

Zapravo, seljakovo iskustvo promene je veće nego što nam to bilo kakav spisak, ma kako dugačak, može dočarati. Za to postoje dva razloga. Prvo – seljakova sposobnost posmatranja. Teško da se išta u seljakovom okruženju, od oblaka do pera u petlovom repu, može promeniti a da on to ne primeti i ne protumači u svetlu budućnosti. Njegovo aktivno posmatranje nikad ne prestaje; on neprestano beleži promene i o njima razmišlja. Drugo, njegova ekonomska situacija. Ona je obično takva da čak i najmanja promena nagore – rod za četvrtinu manji nego prethodne godine, pad tržišne cene njegovih proizvoda, neočekivan trošak – može imati pogubne ili bezmalo pogubne posledice. Njegovoj moći zapažanja ne izmiče čak ni najmanji znak promene, a njegov dug uveličava realnu ili zamišljenu pretnju sadržanu u velikom delu onoga što posmatra.

Seljaci žive s promenom iz sata u sat, iz dana u dan, iz godine u godinu, iz naraštaja u naraštaj. Teško da u njihovom životu postoji ijedna konstanta osim konstantne nužnosti da se radi. Oko tog rada i njegovih sezona seljaci stvaraju rituale, rutinu i navike kako bi iscedili izvestan smisao i kontinuitet iz ciklusa neumitne promene: ciklusa koji je delom prirodan a delom posledica neprestanog okretanja žrvnja ekonomije u kojoj žive.

Mnoštvo tih raznovrsnih rutina i rituala vezanih za rad i razne faze radnog života (rođenje, stupanje u brak, smrt) seljakova su zaštita od stanja neprestanog proticanja. Radne rutine su tradicionalne i ciklične – one se ponavljaju svake godine, ponekad i svakog dana. Njihova tradicija se ne menja zato što se čini da ona obezbeđuje najbolje izglede za uspeh rada, ali i zato što seljak, ponavljajući istu rutinu, radeći istu stvar na isti način kao njegov otac ili otac njegovog suseda, preuzima na sebe kontinuitet i tako svesno doživljava sopstveno preživljavanje.

Ponavljanje je, međutim, samo formalno. Seljakova radna rutina veoma se razlikuje od većine urbanih radnih rutina. Svaki put kada seljak radi isti posao, u tom poslu postoje elementi koji su se promenili. Seljak neprestano improvizuje. Njegova vernost tradiciji uvek je samo približna. Tradicionalna rutina određuje ritual posla: njegov sadržaj, kao i sve drugo što seljak zna, podložni su promeni.

Kada se seljak opire uvođenju nove tehnike ili metode rada, on to ne čini zato što nije u stanju da sagleda njihove moguće prednosti – njegov konzervativizam nije ni slep ni lenj – već zato što veruje da te prednosti, po prirodi stvari, ne mogu biti zagarantovane i da bi ga one, ukoliko izostanu, mogle izbaciti iz rutine preživljavanja. (Oni koji rade sa seljacima kako bi unapredili njihovu proizvodnju, moraju to imati u vidu. Domišljatost čini seljaka otvorenim prema promeni, a njegova uobrazilja traži kontinuitet. Urbani pozivi na promenu obično su suprotno zasnovani: zanemarujući domišljatost, koja se gubi u uslovima ekstremne podele rada, oni se obraćaju uobrazilji i obećavaju novi život.)

Seljački konzervativizam, u okviru seljakovog iskustva, nema ničeg zajedničkog s konzervativizmom privilegovane vladajuće klase ili s konzervativizmom udvoričke sitne buržoazije. Prvi je pokušaj, koliko god uzaludan, da se privilegije apsolutizuju; drugi – priklanjane moćnima u zamenu za malo prenesene moći nad drugim klasama. Seljački konzervativizam ne brani nikakve privilegije. To je jedan od razloga što su, na veliko čuđenje gradskih političkih i društvenih teoretičara, sitni seljaci često ustajali u odbranu bogatijih seljaka. Nije reč o konzervativizmu moći, već o konzervativizmu smisla, o skladištu (ambaru) smisla dobijenog od života i naraštaja kojima neprestano preti neumoljiva promena.

Mnogi drugi stavovi seljakâ često se shvataju pogrešno, pa i direktno suprotno. Na primer, smatra se da seljaci vole novac, ali naprotiv, njihovo ponašanje koje stvara takvu predstavu proizlazi iz dubokog nepoverenja prema novcu. Na primer, kaže se da seljaci ne praštaju, ali ta osobina, ukoliko je to zaista njihova osobina, rezultat je verovanja da život bez pravde postaje besmislen. Retko se događa da seljak umre a da mu nije oprošteno.

Sada moramo da se zapitamo: kakav je danas odnos između seljakâ i svetskog ekonomskog sistema, čiji su oni deo? Ili, da postavimo ovo pitanje u okviru prethodnih razmatranja o iskustvu seljakâ: kakav značaj to iskustvo može danas imati u globalnom kontekstu?

Poljoprivredi nisu nužno potrebni seljaci. Britansko seljaštvo je uništeno (osim u nekim delovima Irske i Škotske) pre više od sto godina. U Sjedinjenim Državama nije bilo seljaka u modernoj istoriji zato što je stopa ekonomskog rasta zasnovana na monetarnim transakcijama bila suviše brza i totalna. U Francuskoj svake godine 150.000 seljaka napusti poljoprivredu. Ekonomski planeri Evropske ekonomske zajednice predviđaju sistematsku eliminaciju seljaka do kraja dvadesetog veka. Zbog kratkoročnih političkih ciljeva, oni ne koriste reč eliminacija već modernizacija. Modernizacija podrazumeva nestanak sitnih seljaka (većine) i preobražaj preostale manjine u sasvim različito društveno i ekonomsko biće. Kapital za intenzivnu mehanizaciju i hemikalizaciju, propisane dimenzije farme koja proizvodi samo za tržište, specijalizacija proizvodnje po oblastima, sve to znači da seljačka porodica prestaje da bude proizvodna i potrošačka jedinica i da, umesto toga, seljak postaje zavisan od interesnih grupa koje ga i finansiraju i od njega kupuju. Ekonomski pritisak na koji se oslanja takav plan posledica je opadanja tržišne vrednosti poljoprivrednog proizvoda. Danas je u Francuskoj kupovna moć vreće žita tri puta manja nego pre pedeset godina. Ideološko ubeđivanje obavljaju obećanja konzumerizma. Kada se seljaštvo rasprši, tržišta se uvećavaju.

U velikom delu Trećeg sveta sistem veleposedništva (u mnogim zemljama Latinske Amerike jedan odsto zemljoposednika poseduje šezdeset odsto obradive zemlje i sto odsto najbolje zemlje), nametanje monokultura u korist korporativnog kapitalizma, marginalizacija seljaštva koje se izdržava radom na svojoj zemlji i – samo u sprezi s navedenim činiocima – porast stanovništva, sve više guraju seljake u tako apsolutno siromaštva da oni, bez zemlje, semena ili nade, gube celokupan dotadašnji identitet. Mnogi od tih bivših seljaka odlaze u gradove, gde čine milionsku masu kakva nikad ranije nije postojala, masu statičnih skitnica, masu nezaposlene posluge: posluge u smislu da čekaju u sirotinjskim naseljima, odsečeni od prošlosti, isključeni iz dobrobiti progresa, napušteni od tradicije, kao ljudi koji ničemu ne služe.

Engels i većina marksista sa samog početka dvadesetog veka predvideli su nestajanje seljakâ zbog sve veće profitabilnosti kapitalističke poljoprivrede. Kapitalistički način proizvodnje srubiće proizvodnju sitnih seljaka „kao što je parna mašina smrskala baštenska kolica“. Takva proročanstva potcenila su žilavost seoske ekonomije i precenila privlačnost poljoprivrede za kapital. S jedne strane, seljačka porodica mogla bi da preživi bez profitabilnosti (troškovno računovodstvo je neprimenljivo na seljačku ekonomiju); a s druge strane, kapital zna da se, za razliku od drugih roba, zemlja ne može beskonačno reprodukovati i da će ulaganje u poljoprivrednu proizvodnju na kraju nužno naići na granicu i donositi sve manji profit.

Seljak je preživeo duže nego što se predviđalo. Ali u poslednjih četrdeset godina monopolski kapital stvorio je, preko svojih multinacionalnih korporacija, nove visokoprofitabilne strukture agrobiznisa pomoću kojih kontroliše ne nužno proizvodnju, već tržište poljoprivrednih investicija i proizvoda, kao i preradu, pakovanje i prodaju svih vrsta namirnica. Prodiranje tog tržišta u sve kutke planete eliminiše seljaka. U razvijenim zemljama manje-više svesnom konverzijom; u ostalima katastrofalno. Nekada su gradovi bili zavisni od sela koje ih je hranilo, a seljaci su bili prinuđeni da se, na ovaj ili onaj način, oproste od takozvanog viška. Uskoro bi selo svuda u svetu moglo postati zavisno od gradova čak i u pogledu prehranjivanja sopstvene seoske populacije. Kada i ako se to dogodi, seljaci će prestati da postoje.

Tokom istog perioda, to jest tokom poslednjih četrdeset godina, u drugim delovima Trećeg sveta – Kini, Kubi, Vijetnamu, Kambodži, Alžiru – seljaci su dizali revolucije ili je to činio neko drugi u njihovo ime. Još ne možemo znati kakav preobražaj seljačkog iskustva će one povući za sobom i da li su, i u kojoj meri, vlade u stanju da održavaju jedan skup prioriteta drukčiji od onog koji je nametnulo kapitalističko svetsko tržište.

Iz onog što sam dosad rekao sledi da niko ne može navesti razumnu argumentaciju u prilog čuvanju i održavanju tradicionalnog seljačkog načina života. To bi bilo isto što i tvrditi da seljaci i dalje treba da budu izrabljivani i da treba da vode život u kojem je teret fizičkog rada često poguban, a uvek okrutan. Čim prihvatimo da su seljaci klasa preživljavača – u smislu u kojem sam definisao taj termin – svaka idealizacija njihovog načina života postaje nemoguća. U pravednom svetu takva klasa ne bi postojala.

A ipak, otpisati iskustvo seljaka kao nešto što pripada samo prošlosti, što nema značaja za moderni život, misliti da hiljade godina seljačke kulture ne ostavljaju nikakvo nasleđe za budućnost (samo zato što se ta kultura retko otelovljavala u trajnim predmetima), održavati uverenje, kao što se to činilo vekovima, da je seljačko iskustvo marginalno za civilizaciju – sve to znači poreći vrednost ogromnog dela istorije i ogromnog broja životâ. U istoriji se ne može povući takva linija isključivanja kao da se precrtava realizovan račun.

Ova poenta se može preciznije iskazati. Kontinuitetu seljačkog iskustva i pogleda na svet preti istrebljenje i njegovo očuvanje zahteva dosad neviđene hitne mere. Taj kontinuitet sada nije samo pitanje budućnosti seljakâ. Snage koje danas u većem delu sveta uklanjaju ili uništavaju seljaštvo potpuna su suprotnost većini onih nada koje je nekad sadržalo načelo istorijskog napretka. Produktivnost ne smanjuje oskudicu. Širenje znanja nema za nedvosmislenu posledicu veću demokratiju. Osvajanje dokolice – u industrijalizovanim društvima – nije donelo lično ispunjenje nego veću masovnu manipulaciju. Ekonomska i vojna unifikacija sveta nije donela mir, već genocid. Nepoverenje seljaka prema „progresu“, onakvom kakav su konačno nametnule globalna istorija korporativnog kapitalizma i njegova moć čak i nad onima koji traže alternativu, nije sasvim pogrešno ili neosnovano.

Ako pogledamo verovatan budući tok svetske istorije i zamislimo ili dalje širenje korporativnog kapitalizma u svoj njegovoj brutalnosti ili dugotrajnu, neravnopravnu borbu protiv njega, borbu u kojoj je pobeda neizvesna, seljačko iskustvo preživljavanja možda je bolje prilagođeno toj dugoj i surovoj perspektivi nego što je to neprestano reformisana, razočarana, nestrpljiva progresivna nada u konačnu pobedu.

Na kraju, tu je i istorijska uloga samog kapitalizma, uloga koju nisu predvideli Adam Smit ili Marks: njegova istorijska uloga je da uništi istoriju, da preseče svaku vezu s prošlošću i da sve napore i imaginaciju usmeri na ono što će se dogoditi sledećeg časa. Kapital može da postoji samo ako se neprestano reprodukuje; njegova sadašnja stvarnost zavisi od njegovog budućeg ispunjenja. To je metafizika kapitala: reč kredit ne označava prošlo postignuće, već samo buduće očekivanje. Takva metafizika oblikovala je svetski sistem i prevedena je u praksu konzumerizma. Ista ta metafizika nametnula je svoju logiku kategorizaciji svih onih koje je sistem osiromašio kao zaostalih (to jest, kao onih koji nose žig i sramotu prošlosti). Ova trilogija napisana je u duhu solidarnosti s takozvanim „zaostalima“, bilo da oni žive na selu ili su bili prinuđeni da emigriraju u neku metropolu. Solidarnosti, zato što sam od takvih žena i muškaraca naučio ono malo što znam.

Uvod iz knjige “Tri života Lusi Kabrol” (Fabrika knjiga 2010), prve knjige iz trilogije “Od tuđeg truda”. Fabrika knjiga je objavila i ostale dve: “Bilo jednom u Evropi” (2005) i “Ljiljak i Steg” (2008). Sve tri knjige je prevela Slavica Miletic.

Peščanik.net, 03.01.2017.