Glajsdrajek ili železnički trougao je decenijama bio ledina između berlinskih naselja Šeneberg i Krojcberg. Prostor koji je nakon Drugog svetskog rata korišćen kao smetlište, u vreme Zida postao je ničija zemlja između istoka i zapada. Nakon ujedinjenja, kao javni prostor koji spaja nekada podeljeni grad, dobija novo značenje. Na nekadašnjem smetlištu i zaboravljenoj ledini danas je park Glajsdrajek, jedan od simbola urbanog razvoja grada u kome učestvuju njegovi građani.
Interkulturalna bašta – Miris ruže jedna je od građanskih inicijativa koja je od samog početka bila uključena u razvoj sadržaja ovog javnog parka. Prvobitna ideja bašte bila je da se traumatizovanim žrtvama rata iz Bosne i Hercegovine, pretežno ženama, pomogne da kroz jednostavne aktivnosti sađenja voća, povrća i cveća upoznaju nove komšije i nauče jezik. Begzada Alatović, izbeglica iz Modriče, došla je u Berlin davne 1993. U bašti koja danas okuplja preko četrdeset žena iz Bosne, Srbije, Hrvatske i sa Kosova, Begzada pomaže istraumiranim žrtvama da prevaziđu iskustva ratnog horora. Kaže da su kao porodica i da mnogo znače jedne drugima.
Begzadu sam upoznala prateći delegaciju kabineta gradonačelnika Prištine, Špenda Ahmetija iz pokreta Vetevendosje, ili Samoopredeljenje, tokom studijske posete Berlinu koju je organizovala Fondacija Hajnrih Bel. Nekadašnji profesor za javnu politiku na Američkom univerzitetu Kosova izabran je za novog gradonačelnika u januaru 2014, nakon trinaest godina suverene vladavine Demokratske lige Kosova (LDK). Kandidat pokreta Vetevendosje izbore je dobio zahvaljujući jednostavnoj kampanji o rešavanju komunalnih problema, vodosnabdevanja, javnog prevoza, izgradnje obdaništa, urbanog razvoja grada, borbe protiv korupcije i nelegalne gradnje. “Prištinu smo zatekli kao pacijenta u kliničkoj smrti – i spasli smo ga”, pohvalio se Ahmeti tokom nedavnog razgovora u Berlinu.
Gde god nađeš zgodno mesto ti zgradu posadi
Urbanistički i arhitektonski haos u Prištini dostigao je vrhunac u godinama nakon rata. Masovna ilegalna gradnja stambenih objekata bez obavezne infrastrukture – parkinga, igrališta, zelenih površina, pretvorila je Prištinu u grad po meri investitora. Pre par godina grupa devojaka bila je primorana da usled neredovnog vodosnabdevanja gradskih naselja, u fontani na centralnom prištinskom Trgu Majke Tereze ručno pere veš. Ovaj umetnički performans grupe Haveit – Nema vode, ali ima fontana ukazao je na posledice neplanskog i neodrživog razvoja glavnog grada.
“Pitanja javnih prostora i održive energije su problemi sa kojima se suočavamo ne samo u Prištini, nego i u Beogradu, Skoplju, Tirani, pa i u Berlinu. Projekti regeneracije raznih javnih prostora od strane umetnika i aktivista, koji su od gotovo neupotrebljivih postali najinteresantnija mesta u Berlinu, su ono što možemo da pokušamo da sprovedemo u Prištini”, smatra Ahmeti i priznaje da je jedan od najzanimljivijih projekata koji je video tokom posete Berlinu kooperativa Holzmarkt, urbano selo na obali reke Špre.
Malo ko je mogao da pretpostavi da će Holzmarkt, jedna od prajm lokacija u Berlinu koja je nekada pripadala gradskom komunalnom preduzeću, otići u ruke tzv. klabera. Uz malu pomoć inostranih fondova, pioniri berlinske tehno scene i vlasnici nekih od legendarnih klubova kao što su Bar 25, Katerholzig i Katerblau dobili su pravo na korišćenje lokacije na 75 godina. Pored već postojećih sadržaja – tehno kluba, restorana i brojnih radionica, planirana je i izgradnja tehnološkog centra za start-up-ove, studentskog doma, pijace, muzičkih studija, ateljea za umetnike i dr. Holzmarkt se snabdeva energijom iz obnovljivih izvora koju delimično sami proizvode. Kooperativa se obavezala i na to da priobalje i obala reke Špre zadrže status javnih prostora dostupnih svim građanima.
Urbani razvoj grada uz participaciju građana i realizacija ovakvih projekata podrazumevaju intenzivnu saradnju civilnog i državnog sektora. Takva saradnja u Prištini do sada nije postojala, a započela je, kako Ahmeti tvrdi, dolaskom novog kabineta: “Mi smo započeli saradnju sa civilnim društvom, ali ono nažalost nije toliko razvijeno da bi kao u Berlinu doprinelo razvoju grada. Politički sektor takođe nije toliko razvijen, ali ima potencijala”.
Za razliku od civilnih inicijativa, čiji prostor za urbane ili umetničke intervencije u Prištini do daljnjeg ostaje sužen, različiti politički sektori pokazali su svoj potencijal pretvarajući Prištinu u urbano selo koje se u 21. veku, umesto humanim razvojem, bavi rešavanjem najosnovnijih komunalnih problema. Politički sektor pokazao je izvanredan potencijal prilikom promena imena ulica u Prištini, koje su se od vremena raspada Jugoslavije menjala shodno promenama vladajuće ideologije i nastanku novih heroja nacije, te je tako moderna istorija najmlađeg glavnog grada Evrope ostavila trag i na duh grada. Pravi nazivi ulica često su nepoznati i samim stanovnicima, a tačke za orijentisanje su znamenitosti grada, spomenici, zgrade upadljivih boja ili restorani i kafići. Politički sektor je nebrojeno puta pokazao i svoj ucenjivački potencijal. Primera radi, pokret Vetevendosje je nakon preuzimanja vlasti u Prištini više puta bio izložen pritiscima i ucenama upravnika gradskih deponija iz redova političkih protivnika, koji su blokirali odlaganje otpada i remetili normalno funkcionisanje grada.
Ovakva i slična primitivna prepucavanja nosioca javnih funkcija na račun građana nepojmljiva su za berlinsku Gradsku čistoću (Berliner Stadtreinigung – BSR) koja na teritoriji Berlina servisira oko 1.800.000 domaćinstava sa preko 400.000 kontejnera za odlaganje različitih vrsta otpada. Za predstavnike lokalnih vlasti bilo kog grada na Balkanu pa i Prištine, gde se reciklažom i trgovinom sekundarnih sirovina u najvećoj meri bave pripadnici romske populacije, obilazak pogona za reciklažu berlinskih đubretaraca bio je ravan poseti Međunarodne svemirske stanice.
Kanalizacija, voda, đubre, pomirenje
U Prištini gde je nekada živelo oko 40.000, trenutno živi jako mali broj Srba. Nakon dve godine na vlasti, gradonačelnik i njegov kabinet nisu inicirali niti jedan projekat koji se bavi srpskom manjinom ili procesom pomirenja srpske i albanske zajednice. “Sa njima sarađujemo u smislu pružanja opštinskih usluga, razgovaramo o kanalizaciji, đubretu i ostalim problemima sa kojima se ljudi svakodnevno suočavaju. Postoji dosta projekata civilnog društva na kojima zajednice sarađuju. Mi pokušavamo da radimo svoj posao. Nije važno da li se neko zove Slobodan ili Šper, važno je da ima kanalizaciju, vodu, dobru komunalnu službu”, objašnjava Ahmeti.
Potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestilac za Kosovo, Ulrike Lunaček, smatra da je kooperacija, a ne konfrontacija princip koji bi trebalo da primenjuju i kosovski Albanci i kosovski Srbi: “Žao mi je što dugi niz godina vlada Kosova nije ništa uradila kako bi započela saradnju sa kosovskim Srbima. Bilo bi sjajno kada bi se npr. u školama učila oba jezika. Vidimo da je neophodan dijalog između građana i greška je što niko nije insistirao na saradnji na tom nivou”, zaključuje Lunaček.
Pobeda pokreta Vetevendosje u Prištini uticala je na novu raspodelu političke moći na Kosovu. Treća vodeća stranka sa šesnaest poslaničkih mesta u parlamentu percipira se kao najsnažnija opozicija republičkoj vlasti. “Ja sam bila puna nade kada su postali partija”, objašnjava Lunaček i dodaje: “Oni nisu korumpirani i imaju kreativne ljude za koje sam se nadala da će postati kreativna opozicija i doprineti da parlament postane funkcionalna demokratska institucija u kojoj postoje konstruktivna kritika i progres. Suzavac u parlamentu je apsolutno neprihvatljiv”. Oštro protivljenje pokreta dogovorima postignutim u Briselu i implementaciji sporazuma uz nasilnu opstrukciju rada parlamenta preti da uruši krhke institucije mlade države i destabilizuje odnose sa srpskom manjinom na severu.
Krv, sreća, suze i znoj
Normalizacija odnosa Srbije i Kosova bila je i tema diskusije između potpredsednice Evropskog parlamenta i izvestiteljke za Kosovo Ulrike Lunaček, gradonačelnika Prištine Ahmetija, urednice portala KoSSev Tatjane Lazarević i analitičara Veća za demokratizaciju politike Boda Vebera, održane uoči trogodišnjice početka dijaloga između Beograda i Prištine, u sedištu Hajnrih Bel Fondacije u Berlinu.
Potpisivanje drugog sporazuma u Briselu u avgustu 2015. kojim se predviđa formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) izazvalo je velike proteste opozicije na Kosovu koje je predvodio pokret Vetevendosje. Predstavnici pokreta smatraju da ovakav sporazum i politika dijaloga između Beograda i Prištine ne vodi integraciji severa u kosovske institucije, već stvaranju nefunkcionalne države. Ahmeti je istakao da pokret u principu nije protiv dijaloga, već je protiv dijaloga bez principa: “Ovaj dijalog nije zasnovan na jednakosti strana koje u njemu učestvuju. Srbija nas ne tretira kao ravnopravnog partnera, ne priznaje nas kao državu, u svom Ustavu Kosovo tretira kao deo Srbije. Kosovo i Srbija su dve nenormalne države. Naš stav je da treba normalizovati dve zemlje, a normalizacija njihovih odnosa doći će kao posledica. ZSO stvara nefunkcionalnu, podeljenu državu i to nije dobro ni za nas, ni za Srbe”.
Međutim, pokret koristi nasilne metode političke borbe i već mesecima blokira rad skupštine bacanjem suzavca, pa je teško poverovati u iskrene namere Samoopredeljenja da smiri strasti u političkom životu Kosova. Urednica portala KoSSev Tatjana Lazarević smatra da je najveća opasnost u tome što se ta vrsta nasilja prenosi i na ulice Kosova: “Parlament Kosova je već sedam meseci u blokadi zbog protesta pokreta Vetevendosje. Vetevendosije koristi nasilje – molotovljevi kokteli, suzavac u skupštini, a čak su i privatna imovina ministara u Vladi Kosova i zgrade državnih institucija bili meta napada njihovih pristalica. Ta vrsta nasilja prenosi se i na ulice Kosova. Srbi povratnici takođe su meta napada, o čemu se malo govori u medijima. Kako će Vetevendosje, kao najsnažnija opozicija koja je direktno odgovorna za nasilje, rešiti pitanje nenormalnosti života na Kosovu i pomoći manjinama da se osećaju sigurno?”
Žardinjera diplomacy
Samoopredeljenje naime insistira na direktnom dijalogu između Srba i Albanaca sa Kosova, bez mešanja Srbije, kao jedinom mogućem načinu normalizacije odnosa i izgradnje poverenja između zajednica. AnalitičarVeća za demokratizaciju politike Bodo Veber smatra da je učešće Beograda u normalizaciji odnosa Srba i Albanaca na Kosovu neminovno: “Nerealno je očekivati dijalog između Srba i Albanaca bez mešanja Srbije. Raspad Jugoslavije počeo je manipulacijom kosovskih Srba od strane Beograda, tako da taj odnos ima i istorijsku komponentu. Zbog istorije diskriminacije i segregacije zajednica na Kosovu, nije moguće očekivati moderno civilno društvo bez institucionalnih garancija za Srbe. Da li je to fer prema kosovskim Albancima – ne. Da li postoji drugi način – ne”.
Ono što takođe ne uliva poverenje u politiku Samoopredeljenja je puno reči, a malo dela. Kao pokret centralne levice, čak i u opštinama u kojima su na vlasti, pokazali su nedovoljno solidarnosti sa srpskom manjinom, a bilo kakva direktna saradnja dveju zajednica za koju se nominalno zalažu – ne postoji. Dijalog i pomirenje zajednica na Kosovu, daleko od Begzadine bašte Miris ruže, zastali su na sredini mitrovačkog mosta na Ibru, na betonskim žardinjerama obraslim u trnje i korov.
Hajnrih Bel Fondacija, 11.04.2016.
Peščanik.net, 12.04.2016.
KOSOVO