U svom govoru održanom u Transilvaniji krajem prošlog meseca, mađarski premijer Viktor Orban najavio je raskid svoje vlade sa liberalnom demokratijom. Orbanove reči su izazvale nemir širom Zapada, dok njegovi zastupnici sad imaju pune ruke posla da objasne kako je premijer u stvari samo odbacio ono što je nazvao „liberalnim razumevanjem društva“: surovi kapitalizam i sebični individualizam. Međutim, Orban je jasno izrekao da je završio sa političkim liberalizmom i značajem odgovornosti i razdvojenosti tri grane vlasti. Što je najvažnije, s ponosnom se svrstavajući uz „neliberalnu demokratiju“, termin koji je skovao novinar Farid Zakarija 1997, Orban je pokazao koju je stranu odabrala njegova vlada u novoj geopolitičkoj i ideološkoj borbi između Rusije i Zapada. Mađarski premijer je podržao Putinov model populističke vladavine i neograničene izvršne vlasti zasnovanom na agresivnom nacionalizmu. Ranije ove godine, Rusija je odobrila ogromnu pozajmicu Mađarskoj. Moskva već ubire političke kamate na ovu investiciju.
Kao što sam ranije pokazao, Orban je preuzeo vodeću ulogu u procesu političke regresije u istočnoj Evropi, koja se činila nezamislivom 2004. kada je većina zemalja ovog dela kontinenta pristupila Uniji. Od izborne pobede njegove partije Fidesz 2010. Orban je ograničio medijske slobode, sistematski razgradio podelu vlasti a dobar deo ekonomije prepustio oligarsima bliskim stranci. Drugi premijerski mandat osvojio je u aprilu ove godine, na izborima koje je OEBS ocenio kao „slobodne, ali nefer“.
Fidesz sad više nema potrebe da se suzdržava: Orbanova vlada nastoji da eliminiše i poslednje izvore opozicije te da preoblikuje društvo prema sopstvenoj kulturološkoj viziji. Uprkos masovnim protestima u zemlji i izvan nje (posebno jevrejskih organizacija), vlada je na jednom od budimpeštanskih trgova u blizini američke ambasade podigla spomenik sećanja na nemačku okupaciju Mađarske 1944. Memorijal prikazuje anđela (Mađarska) kojeg s leđa napada ogroman crni orao (Nemačka). Kritičari ističu da se ovim prikazom poriče učešće Mađarske u Holokaustu. Vremenom je ispred spomenika nikao improvizovani kontra-memorijal, gde su građani donosili kamenje, cipele – što je posebno snažan simbol Holokausta u Mađaraskoj – istorijske pamflete, Davidove zvede, poderane zastave Evropske unije, i jedno ogromno ogledalo pred kojim bi mađarsko društvo trebalo da se preispita kako je danas moguće da takva otvorena revizija istorije bude i doslovno uklesana u kamen.
Izgradnja spomenika – kasno noću, pod jakim policijskim obezbeđenjem – odvijala se istovremeno sa pokretanjem dve drastične mere kojima se učvršćuje neliberalna država: vlada nasrće na organizacije građanskog društva denuncirajući ih, po ugledu na Putinovu Rusiju, kao strane špijune. Orban takođe pokušava da sa tržišta istera poslednju veću televizijsku stanicu koja se još nije potčinila vladi, u vlasništvu nemačke medijske korporacije Bertelsmann, ogromnim povećanjem poreza na prihode od oglašavanja. Kao odgovor na kritiku takvih mera, Fidesz redovno optužuje liberale da pomažu multinacionalni biznis, za razliku od Orbanove herojske odbrane običnih Mađara.
Međutim, mnogi obični Mađari su se već izjasnili o izboru između liberalnog Zapada i onoga što Orban sada naziva svojom neliberalnom „državom zasnovanom na radu“: oko pola miliona ljudi je napustilo zemlju otkako je Orban došao na vlast. Evropske otvorene granice olakšava odlazak političkih očajnika i ekonomskih nezadovoljnika. Bar je u tom smislu evropsko povezivanje dobra vest za autoritarne vladare. U stara vremena, morali su da progone disidente pa je to izazivalo međunarodne proteste; sada birači opozicionih partija dobrovoljno odlaze (a glasanje iz inostranstva može biti mučno, kao što je Fidesz efektno pokazao na izborima ovog proleća).
Orban je sada dovoljno siguran u svoju viziju da se upusti u prozelitsku misiju. U spornom govoru u Transilvaniji, objavio je da se svetska politika u ovom trenutku nalazi na raskršću – kao što je to bio slučaj na kraju Prvog i Drugog svetskog rata, a zatim i 1989. Finansijska kriza iz 2008. potvrdila je ono što su Mađari naučili u godinama nakon 1989: liberalizam u praksi, za razliku od onoga što im je Zapad obećavao, često samo služi najjačima. Mađari su mislili da će im pristupanje Evropskoj uniji osigurati slobodu i jednakost. Umesto toga, dobili su izrabljivačke ugovore o hipoteci od austrijskih banaka.
Orban i ideolozi iz njegovog okruženja – skup tvrdokornih nacionalista, razočaranih liberala i učenika reakcionarnog političkog filozofa Lea Štrausa – misle da je počela globalna trka za novim oblikom države i da neliberalizam vodi. Oni tvrde da Mađarska (zemlja koju je mađarski pisac s prelaza vekova, Endre Adi slavno opisao kao „trajekt-zemlju“ između Istoka i Zapada, „što skita od jedne do druge obale“) može igrati značajnu ulogu u ovoj trci. Uzimaće sve što je dobro sa Zapada – Orban je istakao Obaminu navodnu posvećenost „ekonomskom patriotizmu“ – ali posebno od autoritarnih zemalja sa Istoka. Kina, Rusija, Singapur i Turska Orbanovi su veliki učitelji.
Orbanova poetizacija inspirativnog „vetra sa Istoka“ traje već neko vreme. U praksi, međutim, Fidesz od istočnih modela nije naučio kako postići brzi rast već kako stvoriti ekonomski sistem u kojem uspeh zavisi od političkih veza. Štaviše, kao i Putin, Orban se igra vatrom podstičući nacionalizam ne bi li skrenuo pažnju javnosti sa ekonomskog kraha. Na pročelju zgrade parlamenta u Budimpešti, uz nacionalnu zastavu više se ne vijori zastava EU; umesto nje, okačen je barjak rumunskog regiona Sekuja (Székelyföld) u kojem živi brojno mađarsko stanovništvo. S obzirom na mađarske manjine u susednim zemljama, mogu se očekivati i druge slične provokacije.
U svom govoru Orban je u poverenju otkrio da EU ne može da spreči stvaranje neliberalne države – ili, kako je to jedan kritičar režima rekao, „crne rupe“ usred Evrope. Tačno je da su pokušaji Evropske komisije da osigura medijske slobode i nezavisnost sudstva imali ograničen uspeh. Brisel na raspolaganju ima malo mehanizama za zaštitu centralnih političkih vrednosti Unije. U najboljem, može indirektno da koristi evropski zakon za odmetnute vlade: kada je Fidesz snizio granicu za penziju sudija kako bi popunio sudstvo svojim kadrovima, Brisel je uložio tužbu zbog starosne diskriminacije. Evropska komisija je dobila slučaj, ali do sada je jedva nekoliko sudija vraćeno. Postoji i mogućnost suspenzije prava glasa neke države u čitavoj EU – što je tako drastična mera da se često naziva „nuklearnom opcijom“. Osuda jedne od članica ne zavisi od briselske birokratije već od političke volje ostalih država EU.
Sve do sada, čak i oni evropski političari koji su pratili razvoj događaja u Mađarskoj – nemačka kancelarka Angela Merkel, na primer – verovali su da im za odgovarajuću reakciju usred krize evra nedostaje politički kapital. Evropskim liderima je dovoljno teško padao imidž nasilnika koji teraju grčku vladu da sreže javne troškove; nisu hteli da ih javnost vidi i kao nekog ko malim centralnoevropskim narodima drži lekcije o demokratskim normama. Ali s obzirom na trenutnu percepciju, ispravnu ili ne, da ekonomska kriza na kontinentu više nije akutna, Brisel i veće evropske zemlje mogli bi konačno da uozbilje svoj odnos prema Orbanu. Trebalo bi da shvate da novi ideološki konflikt liberalne protiv neliberalne Evrope predstavlja veću opasnost po temelje Unije od krize evra. Novac je naravno važan – ali uspon antiliberalizma u Evropskoj uniji, koji inspiriše i materijalno pomaže Putin, mogao bi da dovede do etičke, a na kraju i političke podele na kontinentu. Orban je ostatku Evrope učinio uslugu izražavajući svoje neliberalne namere tako otvoreno, čime je razjasnio koliko je zapravo velik ulog na stolu.
Foreign Affairs, 06.08.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 15.08.2014.
REVIZIJA ISTORIJEUKRAJINA
VIKTOR ORBAN