Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 9. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 13.6.1992.
Kraj naših sesija poklapa se, nadam se, s početkom kraja jedne politike čiji smo deklarisani protivnici bili bez kalkulacija i bez lične koristi. Bili smo, a čini mi se i ostali, skup pojedinaca koji su pokušali da svoju različitost, bez patetike žrtvovanja, uklope u zajednički program. Nije nam bila namera da budemo opasni po vlast, pre svega zato što su naše težnje bile istovremeno skromnije i ambicioznije od političkog suprotstavljanja vladajućem poretku. Skromnije, jer nam nije do vlasti, čak i kad bi se ona shvatala na način već davno zaboravljen u ovim prostorima (što znači kao rad koji mora donositi dobro drugima, inače gubi svoj legitimitet); ambicioznije, jer smo pokušali da unesemo promene u jedan žalosni mentalitet, da podsetimo na „našu evropsku maticu“ (D. Kiš) i da se pozivanjem na šire antropološke zakonitosti suprotstavimo logici „tla i krvi“.
I šta smo s pouzdanošću ustanovili tokom ovih nekoliko meseci? To da je krug naših istomišljenika mali, a da je broj naših protivnika nesrazmerno velik u odnosu na našu stvarnu moć. I bilo bi neophodno, zbog naše dalje sudbine, da napravimo uvid u ono što bi se teorijskim žargonom nazvalo recepcijom našeg dosadašnjeg delovanja. No i bez toga već sad sa sigurnošću možemo reći da je tendencija našeg marginalizovanja, pa i kompromitovanja, bila jednako prisutna i na strani vlasti i na strani velikog broja opozicionih stranaka. I zanemarimo li borbenu retoriku sukobljenih partija (onih koje su uistinu bile sukobljene), onda izlazi da smo, uz mirovni pokret (kome, uostalom, svi mi iz ovoga kruga pripadamo), bili najčešće meta napada. Ovo nam samo daje do znanja da naš položaj u postmiloševićevskoj Srbiji neće biti mnogo lakši, što će reći da ta Srbija, na žalost, neće biti nalik onoj koju mi podrazumevamo pod drugom. No, ako se ostvari bar nešto od onoga što nam DEPOS obećava, i naš će prostor delovanja možda biti širi. To će nam omogućiti da sa većom merom javnosti kažemo pre svega nešto o beščašću mnogih dosadašnjih prononsiranih zaštitnika „narodnih interesa“, bez obzira na to s koje strane oni dolazili. Da bez opasnih konsekvencija kažemo, na primer, kako je gebelsovska figura i jedan od bogova rata ne samo Milorad Vučelić, već da je to bio i uvaženi Matija Bećković; da je maroder ne samo jedan Brana Crnčević već da su to i gospodin Rašković i njemu slični; da je kriminalna, rasistička pojava ne samo jedan Vojislav Šešelj, već da su to u prvom redu Radovan Karadžić i cela njegova svita, i da ne smemo dopustiti da se jednog dana Srbija pretvori u Argentinu u kojoj će naći zaklon i osobe poput nekadašnjih profesora Nikole Koljevića, Voja Maksimovića, Alekse Buhe i dr., jer su oni isto što i Karadžić – ratni zločinci; da tvorac optimalnog nacionalnog programa, koji je doveo do ove svenarodne katastrofe, nije Slobodan Milošević, već memorandumski SANU čija je nacionalna megalomanija samo indukovana u jednu komunističku svest koja i inače nema smisla za nijanse i kojoj je po definiciji strana tolerancija; kao i to da se u jednom svetu bez vere i Crkva znala ponašati mimo zakona vere.
No naš osnovni zadatak (i oprostite mi zbog ove aktivističke terminologije) bio je, i biće pokušaj da se u ove naše prostore vrati osećanje za običnu ljudsku meru pameti i morala, za normalno osećanje ljudske odgovornosti, čak i za događaje koji su izvan naše volje i moći. Onda se i našom realnom ugroženošću neće moći tako besramno da manipuliše. Jer treba se pomiriti sa činjenicom da u ovim strašnim događajima nema nikakve metafizike, da su stvari prizemne da prizemnije ne mogu biti i da je naše kolektivno zamajavanje petparačkim idejama „o novom svetskom poretku“, koji je baš nas odabrao za žrtveno jagnje, višestruko opasno. Jer ono ne samo da ide vlastima na ruku, već nas sve mentalno unazađuje: mi nismo kadri da shvatimo suštinu toga što nazivamo „novim poretkom“ i zato, na kraju 20. veka, i dalje operišemo floskulama o „trulom Zapadu“, o „lažnim demokratijama“, o „zaverama“. Sva količina zdrave sumnje protraćena je na dešifrovanje „zlih namera Zapada“, dok pred našim očima vršljaju nasilnici i lažovi i zasipaju nas „dokazima“ o narodnom poverenju.
A sad još jednom o nama samima. U vremenima koja dolaze možda ćemo i dalje održavati ovakve spiritističke seanse, u ovom getu i u ovome broju. Možda će nas i dalje držati u karantinu zbog opasnog virusa različitosti. Budimo spremni da to prihvatimo bez straha, ali i bez taštine.
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 20.02.2023.
DRUGA SRBIJA