Um, duša i (biračko) telo

Kampanja vlasti više deluje kao da će davati pomen od četrdeset dana raspisivanju izbora nego što će slaviti. Naravno, zadušnice pojmovno podrazumevaju imanje duše, ali pošto ona nije naučno dokazana, a dupe jeste, to bismo onda mogli nazvati zadupnicama. Uostalom, ionako se radi samo o njihovim dupetima – da li će ostati u foteljama ili će sesti na optuženičke klupe.

Sa druge strane, kampanja za studentsku listu izgleda kao da je pravljena iz duše i baš za našu dušu. Iako se navodni dušebrižnici upinju da objasne zbog čega ta opcija nije dovoljno dobra ili nije uopšte dobra, duša ište ishodište. Ishodište u obliku sklanjanja diktature sa vlasti. A studentska kampanja baš tu veru budi.

I, mada predsednik Srbije optužuje studente da nameću jednoumlje (i čak javno hvali stranke koje se opiru), to je jedina lista čijem smo mnogoumlju svedočili i kroz proceduru sastavljanja, a i sad kada gledamo imena na njoj. Tu je baš mnogo umnih ljudi, ni prineti „umlju“ režimske liste. Ako se ikome može spočitati jednoumlje, to je režimska lista, ali ne zato što svi isto misle (a misle) već zato što iza nje stoji samo jedan (i slovima: jedan) um, a znamo i čiji.

Za vlast se botuje, za studentsku listu se agituje. I to je ključna razlika (jedna od mnogih) u ovoj predizbornoj kampanji. Biračko telo ne mora biti previše suptilno da bi uočilo tu razliku. Kao što ne morate imati apsolutni sluh da biste primetili da neko falšira. Za režim botuju i popovi i lopovi, režimski mediji studentsku listu i dalje zovu „blokaderska lista“, a javni servis ne sme da joj pomene puno ime jer kako da prevale preko usta „studenti pobeđuju“ (a nije im čudno da za režimsku listu kažu: ujedinjena Srbija?).

Pošto ih javni servis neće, a na ostale režimske televizije oni neće, kandidati sa studentske liste idu biračima u pohode. Iz sasvim suprotnih razloga (jer u medijima gostuje više nego u sopstvenoj kući) i predsednik Srbije takođe šeta (tačnije: vrluda) po Srbiji. Pravi se da nije štićeno lice koje po zakonu mora da ima pratnju i predstavlja se kao slobodan strelac u lovu i ribolovu na glasove. Da je strelac koji odapinje opasne tlapnje u svakoga koga proglasi metom, to znamo odavno, a da je i dalje slobodan (u smislu: na slobodi) i da mu ne preti ni opomena a kamoli kazna vidimo po postupcima notornih institucija koje treba da pustimo da rade svoj posao koji neće uraditi.

Jedina institucija koja ga je podsetila na zakonsku obavezu i dato obećanje bila je Žaklina Tatalović sa N1 legendarnim pitanjem „Kako ide pakovanje?“ Ne ide nikako, rekla bih, jer predsednik Srbije nema taj luksuz da ostane go ko pištolj, bez funkcije i bez Ćacilenda. Lako je Srbiji da živi ovolike godine bez podele vlasti na tri grane, ali da vidimo tog majčinog sina, kako predsednik Srbije voli da kaže, koji će bez sve tri grane vlasti da živi makar samo do izbora. Jer – zamislite da se neko doseti, neko iz inostranstva na primer, da je u tom međuprostoru i bez imuniteta od krivičnog gonjenja.

Peščanik.net, 21.09.2026.