Pre punih petnaest godina sam u jednom tekstu, koji je objavljen i na sajtu Peščanika, istakao da su „nakon ulaska u školski sistem Srbije, Univerzitet u Beogradu, vojničke kasarne, ali i državnu politiku, popovi počeli da presuđuju i u pitanjima nauke“. Kada je početkom ove nedelje patrijarh Irinej uputio pismo prekorevajućeg sadržaja dr Vukašinu Milićeviću, jereju i docentu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF) Univerziteta u Beogradu (UB), postalo je jasno da je to inicijalno mešanje visokog sveštenstva Srpske pravoslavne crkve (SPC) u vancrkvene, državne stvari, vrlo ozbiljno preraslo u monopolisanje prava na istinu ne samo kada je reč o crkvenim dogmatima, nego i slobodi izražavanja sveštenstva po gotovo svim pitanjima, uključujući i nauku.
Podsetio bih da je još maja 2017. godine grupa sofisticiranih teologa PBF, uglavnom mlađe generacije, potpisala saopštenje, nastalo kao reakcija na peticiju srpskih kreacionista, u kojem su, pored ostalog, tvrdili da ne postoji nijedna plauzibilna alternativna naučna teorija koja bi mogla da zameni teoriju evolucije. Štaviše, ovi bogoslovi smatraju da ne postoji nikakva ‘biblijska teorija stvaranja’ koja se može shvatiti kao naučna teorija, odnosno naučna alternativa teoriji evolucije. To saopštenje je naišlo na vrlo negativnu reakciju samog vrha SPC, pa su neki od teologa, potpisnika zajedničkog dokumenta protiv uvođenja kreacionizma u školske kurikulume, bili pozvani da svoja gledišta obrazlože i na majskom Saboru SPC 2017. godine. Ubrzo nakon završetka Sabora, pojedinim nastavnicima PBF sa svešteničkim zvanjima uskraćene su glavne dužnosti u njihovim parohijama, a bilo im je dozvoljeno da samo saslužuju u liturgijama. Neki su otpušteni i iz redakcija elektronskih i štampanih medija SPC, a tu odluku doneo je patrijarh lično. On je ujedno zabranio petorici profesora, uključujući i dr Vukašina Milićevića, da ubuduće daju javne izjave bez njegovog blagoslova. Sve to je bilo praćeno upozorenjem da će protiv onih koji prekrše ovo pravilo biti pokrenut crkveni disciplinski postupak.
Manje pažnje je, međutim, tu posvećeno jednom još kontroverznijem dokumentu, koji je patrijarh paralelno uputio Dekanatu ustanove koju on naziva „Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve pri Beogradskom univerzitetu“, a u kojem su sav profesorski kolegijum, kao i svi zaposleni na PBF, upozoreni da ne mogu „nastupati i uzimati učešća u emisijama na državnoj (sic!) Televiziji, Radiju, ili u drugim medijima i sredstvima javnog informisanja“, pod pretnjom pokretanja crkvenog disciplinskog postupka. Patrijarh se pritom pozvao na Ustav SPC, ali je sasvim ignorisao ustav države Srbije i njene zakone, što posebno upada u oči ako se uzme u obzir da veliki broj nastavnika, a naročito službenika PBF, nije ni u kakvom svešteničkom zvanju.
Takve postupke vrha SPC, a naročito njegovog Sinoda – čije je uplitanje u autonomiju PBF i kršenje pravnih normi UB privuklo dodatnu pažnju javnosti u proteklim mesecima – treba staviti u kontekst sasvim nelegitimnog, i sada već razobručenog, ispoljavanja crkvene i političke moći, koja je ovog puta usmerena uglavnom protiv mladih teologa, profesora Beogradskog univerziteta od kojih se traži beskompromisna poslušnost u stvarima koje se tiču izražavanja njihove slobode mišljenja i savesti u javnosti. Odbor za statutarna pitanja UB je još prošle jeseni ukazao na kršenje niza statutarnih i zakonskih odredbi u pogledu odnosa Sinoda SPC prema PBF. Sinod je, međutim, potpuno ignorisao upozorenje iz Rektorata UB o nelegalnosti organa upravljanja PBF, njegovog Saveta. Da stvar bude još gora po pravni sistem države, Vlada Srbije, kao osnivač PBF, pritekla je u pomoć Sinodu, imenujući osam svojih predstavnika u Savet tog fakulteta, među kojima se nalazi i jedan episkop, član Sinoda koji dopunjuje taj nelegalno izabrani Savet kao predstavnik države! Osam novoprispelih članova (još uvek nelegitimnog) Saveta iz redova države je sada u poziciji da na PBF zastupa interese Sinoda SPC, a ne nužno nastavnika i saradnika, odnosno studenata fakulteta u sastavu državnog univerziteta. Jasno je, dakle, da su crkvena i republička vlada u ovom slučaju sasvim lepo sarađivale u kršenju Ustava (čl. 11) i zakona ove zemlje, kao i statuta našeg najstarijeg i najuglednijeg državnog univerziteta.
Ali vratimo se beogradskoj bogosloviji. PBF je postao član univerzitetske zajednice još 2004. godine, nakon pola veka odsustva iz redova UB, mada njegova unutrašnja administracija ni do danas nije detaljno usklađena s univerzitetskom i državnom regulativom. Do nedavno se SPC, institucija koja je Ustavom Republike Srbije odvojena od države (pa tako i od njenog visokog obrazovanja) nije previše uplitala u akademsku delatnost na PBF, pa je svojevrstan modus vivendi nekako održavao tu, inače, vrlo fragilnu institucionalnu konstrukciju. Ako, međutim, uzmemo u obzir nedavne, vrlo problematične i nelegitimne intervencije crkvenog vrha u rad teologa, profesora UB, kao i kršenja ustavnih i zakonskih normi Republike Srbije, postaje jasno da grupa spomenutih profesora nije bila ni u kakvoj obavezi da opravdava svoje teorijske stavove o kreacionizmu ili darvinizmu bilo kojoj verskoj ili, pak, sekularnoj instituciji. Kao visokoškolski nastavnici oni su imali, i imaju, punu slobodu izražavanja svojih naučnih ideja i koncepcija, ali i moralnih načela – kako u fakultetskim salama, tako i u široj javnosti. To sve, naravno, važi i za doc. dr Vukašina Milićevića i njegove skorašnje izjave u srpskim medijima koje štiti i Kodeks profesionalne etike UB. Pored toga, u članu 5 Zakona o visokom obrazovanju (2016) jasno se ističe da akademske slobode podrazumevaju slobodu naučnoistraživačkog i umetničkog rada, uključujući slobodu objavljivanja i javnog predstavljanja naučnih rezultata i umetničkih dostignuća. Prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama (2006), crkve i verske zajednice imaju pravo da samostalno uređuju i sprovode svoj poredak i organizaciju i da samostalno obavljaju svoje unutrašnje i javne poslove (čl. 6), ali, isto tako, „verske obrazovne ustanove uključene u sistem obrazovanja dužne su da poštuju uslove i standarde koji važe u sistemu obrazovanja, u skladu sa propisima o obrazovanju“ (čl. 37, podv. M.V.). Uostalom, grupa profesora PBF koja je naišla na osudu crkvenog vrha javno se suprotstavila korišćenju Biblije, njenog opisa postanja, kao osnove za osporavanje teorije evolucije. Takav stav ne samo da je u skladu s modernom naukom, nego i sa savremenom teologijom o kojoj profesor Milićević zna puno više od većine članova Arhijerejskog Sinoda. S druge strane, Sinod SPC kontinuirano i sasvim nelegitimno, osporava profesorima UB pravo da javno i slobodno izlažu svoja gledišta (tobožnja „umovanja i mudrovanja“) iz naučne i teološke perspektive. Time se onda krši ne samo ustavno načelo autonomije univerziteta (čl. 72), nego i druga zakonska prava spomenutih profesora.
Proleća 2017. Senat UB je osudio peticiju agilnih srpskih kreacionista i time, makar indirektno, podržao teorijsko stanovište grupe profesora sa PBF. Ali tadašnja uprava UB nije imala političku volju da se suprotstavi uplitanju vrha SPC u autonomiju ovog fakulteta. Pred sadašnjim organima UB ostao je, stoga, neispunjen zadatak da zaštite autonomiju jednog od 31 fakulteta u svom sastavu, uključujući akademske slobode i ustavna i zakonska prava nastavnika tih fakulteta. Univerzitet je, dakle, dužan da u potpunosti obezbedi zakonitost i statutarnost rada svojih članica, uključujući Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Očekujem da će za to, još ove godine, imati blagoslov celokupne univerzitetske zajednice.
Peščanik.net, 04.04.2020.
Srodni linkovi:
Branko Sekulić i Zoran Grozdanov – Žbirujen u te
Vladimir Veljković – Opsednuti grad