Deset dana pre Uskrsa pale su prve bombe. Rat na Kosovu je počeo! Prvi put nakon Drugog svetskog rata, Nemačka je u ratu. Ratu koji je podržala crveno-zelena (SPD-Zeleni, prim. prev.) koalicija. Sve se dešavalo samo nekoliko nedelja posle parlamentarnih izbora, još dok je dolazeća vladajuća većina, levo od centra, živela u nadi da će nakon 16 godina konzervativne vlasti sve krenuti napred. Na unutrašnjem planu, krupne reforme čekale su hrabre političke poteze. Na međunarodnom planu, trebalo je zaustaviti remilitarizaciju spoljne politike, koju smo kritikovali još kao opozicija Helmutu Kolu i njegovom ministru odbrane Folkeru Rijeu. Civilno rešavanje konflikata trebalo je da potisne vojnu opciju u pozadinu. Ipak, svečani ulazak crveno-zelene koalicije na međunarodnu scenu bio je u znaku bacanja NATO bombi na Srbiju, zajedno sa Nemačkom. Prvo na vojne ciljeve, pa na infrastrukturu, zatim na kinesku ambasadu, onda i na civile…
Da li su Zeleni zakazali? Da li smo izdali naše principe? Mnogi koji su nas podržavali mislili su upravo tako i okrenuli nam leđa. Ali da li smo mi uopšte imali šansu da sprečimo rat? Zar nismo, u skladu sa situacijom, vodili praktično najpametniju politiku?
Još za vreme koalicionih pregovora, kao Damoklov mač, visio nam je nad glavom mogući rat na Kosovu. U razgovorima o spoljnopolitičkoj strategiji sa Ginterom Verhojgenom (SPD), ubrzo smo pronašli zajednički imenitelj. Na tom planu koalicija nije bila dovedena u pitanje. Skeptici su je doduše već otpisivali kao nemoguću, jer je sa Zelenima, prema njihovim rečima, bilo nemoguće voditi državu. Nas dvojica smo znali da između nas ne postoje problemi, bar ne oni programski, ne na papiru. Doduše, takođe smo osećali da bi nas istorija ubrzo mogla demantovati. Jugoslavija se, u krvavim ratovima, raspadala još od početka decenije. Stanje u BiH ni nakon Dejtonskog sporazuma nije bilo potpuno pod kontrolom, a na Kosovu se već zakuvavalo nešto novo.
Neposredno posle pobede na parlamentarnim izborima, 8. na 9. oktobar 1998, nemačka delagacija, na čelu sa dolazećim kancelarom Šrederom koga smo pratili budući ministar Joška Fišer i državni sekretari Ginter Verhojgen i ja, otputovala je u prvu zvaničnu posetu Beloj kući u Vašington. Formalno, Kolov kabinet je još uvek bio na vlasti. Nekoliko nedelja ranije, Kol je podržao američku politiku ultimatuma i pretnji vazdušnim udarima Miloševićevom režimu u Beogradu, ukoliko se ne zaustavi nasilno proterivanje kosovskih Albanaca. NATO je već bio spreman. Activation Order (komanda o aktiviranju prim. prev.), skraćeno ACTORD, već je bila na snazi i čekala se samo komanda iz NATO štaba. Naredba je važila za sve NATO države – aktuelni ministar odbrane Rije neumorno je ponavljao da to važi – i za Nemačku, Nemačku kojom će nekoliko nedelja kasnije upravljati crveno-zeleni. Preduslov je naravno bilo izjašnjavanje u Bundestagu. Beograd je potpirivao vatru. Fitilj je goreo sve dalje.
Da li je nova crveno-zelena većina mogla promeniti već donetu odluku režima Kol-Kinkel? Da li je ona to uopšte želela, imajući u vidu srpsku politiku etničkog čišćenja na Kosovu? Među glasnogovornicima pacifističkog uzdržavanja i zastupnicima humanitarne intervencije, rasprava je trajala već godinama, i to u obe partije, a posebno žestoko je bilo unutar Zelenih. Ni između crvenih i zelenih ovo ključno pitanje nije bilo razjašnjeno. Apstraktna diskusija na tu temu mogla je razbiti koaliciju pre nego što se formira. I to posle 16 godina Helmuta Kola, kada su čak i liberalno-konzervativne snage u Šrederovom Novom centru konačno prihvatile izazove reformi. Nismo mogli da izneverimo nade društva koje je izabralo novu vladajuću većinu, za koju smo se godinama borili, zbog eskalacije jedne spoljnopolitičke situacije. Posebno zato što je ceo taj zaplet bio nepoznat nemačkim građanima. Staviti crveno-zelene pod lupu i tražiti grešku? To bi uništilo ceo projekat – stranku Zelenih takođe – i jednom zauvek bi sve nestalo: sklonili se od odgovornosti, zakazali pred istorijom. Zanimljivo je koliko smo se Joška Fišer i ja po ovom pitanju lako razumeli, mi koji smo jedan drugom bili antipodi čitavu deceniju i često se žestoko rapravljali, on kao predvodnik realističke struje, a ja ispred levog krila.
Međuvlašće i ustavom definisana prelazna situacija u kojoj smo se nalazili, kao da su nudili izlaz. Stara vlada u odlasku, nova koja još nije na vlasti – ko uopšte može da donosi političke odluke? Da li je moguće da odlazeća vlada, sa podrškom u odlazećem parlamentu, obaveže novu vladu po jednom tako važnom pitanju? Formalno da, ali politički? U avionu preko Atlantika se razmišljalo. Nije li dobra ideja reći Amerikancima: „Zbog nejasne situacije kod kuće, nećemo se mešati u odluke NATO-stratega. Ali, molimo za razumevanje u vezi sa našim držanjem van konflikta“. Jasnije formulisano: ACTORD može da važi, ali mi Nemci ostajemo van toga. Američki ambasador Džon Kornblum, koji je sa nama putovao, smatrao je opciju zamislivom.
Vašington. Bela Kuća. Rukovanje sa predsednikom. Šik ručak tokom kojeg je Bil Klinton briljirao analizirajući stanje u svetu. Duži razgovor u četiri oka između Klintona i Šredera. Dolazeći kancelar nas nije obavestio o pojedinostima, ali je odavao utisak kao da Klinton ima razumevanja za nemačku neodlučnost. Vraćamo li se zbog toga kući sa plavim okom? Intelektualno i moralno vrlo nezadovoljavajuće, jer je pozivanje na međuvlašće zapravo bilo trik, ali politički, za preživljavanje jedne nove koalicije, to je bilo odlučujuće.
Jedva da smo i stigli u Nemačku, kada se pronela vest: Amerikanci zahtevaju jasnu odluku! Sad odmah! Neko iz Vašingtona je pozvao i razjasnio: NATO bez Nemaca, to neće moći. Crveno-zeleni ne mogu proći tako jeftino. To je bila vest, ili iz ove perspektive možda bolje reći – glasina. Danas, nakon proučavanja Šrederovih memoara, pomalja se jedna druga istina.1
Šreder se, u stvari, neposredno posle izbora i pre putovanja u Vašington, svom prethodniku Kolu obavezao na „ograničeno učešće u mogućoj vojnoj intervenciji“. Predsednik SPD-a Oskar Lafonten je bio prisutan, a i Joška. Za mene, kao i za većinu drugih, koji smo radili na stvaranju koalicije, to je bilo potpuno otkrovenje. Kao uostalom i Šrederova izjava da se tokom razgovora sa Klintonom slično izjasnio, o čemu su on i Fišer navodno još tokom koalicionih pregovora obavestili sve nas. Za mene je i ovo bila novost, iako sam u pregovaračkoj komisiji predstavljao Zelene i bio pri tom zadužen za spoljnu politiku. Niti se sećam nekog sličnog izveštaja, niti odgovarajućeg Fišerovog obaveštenja Zelenima. Jedino čega se sećam su glasine o pozivu iz Vašingtona koji čeka brzi odgovor (Ministarstva odbrane? Nemačkih vojnika u NATO štabu? Rijea lično?). Za objektivno stanje stvari ova je okolnost veoma značajna, ali ne i za pitanje ko je koga politički iskoristio, niti gde se u grozničavom traženju ispravne politike prema Kosovu nalazi istina.
Bilo kako bilo, parlament je morao da odluči! Kol, Šreder, Lafonten i Fišer su se među sobom već dogovorili o podršci NATO-u. Odlazeći parlament se sastao pre nego što je nova vlada preuzela vlast. SPD je gotovo jednoglasno podržao vojnu intervenciju. Zeleni su bili podeljeni. Za dobijanje većine u parlamentu je to bilo nevažno, jer je crno-žuta (CDU∕CSU i FDP) koalicija još uvek bila na vlasti, a i mogli su računati na glasove SPD-a. Ali kao signal za buduću vladu, ovo glasanje aktuelnih parlamentarnih frakcija, sada već dolazeće većine, bilo je vrlo značajno.
Zeleni su godinama, sa nesmanjenom žestinom međusobno raspravljali o odnosu prema krizama na Balkanu. Radikalni pacifisti, koji ni pod kakvim uslovima nisu odobravali upotrebu oružja, bili su na jednoj strani. Na suprotnoj su bili pragmatičari, koji su se zahvaljujući umotanom misaonom konstruktu humanitarne intervencije približavali tradicionalnoj bezbednosnoj politici. Njima je pripadao i Joška Fišer. Između njih bila je pozicija političkog pacifizma, koja je bila protiv vojne intervencije, do onog trenutka kada su sva civilna sredstva za prevenciju krize i obradu konflikata isprobana. To je bila moja opcija.
Joška i ja smo se približili jedan drugome nakon masakra u Srebrenici. Za izborni program 1998. smo pronašli formulu koja je sve zadovoljavala. Tako smo bar mi mislili. Bezbednosno-politički naglasak bio je na civilnoj prevenciji kriza. Samo u slučajevima kada se ova strategija do kraja izvede i ipak propadne, smelo se razmišljati o mogućim, ograničenim vojnim posledicama. Tako je postavljena jasna granica prema konzervativnim pričama o ultima ratio vojnog poduhvata. Njihova formula je prikrivala da se od „prve“ opcije tradicionalne bezbednosne politike dalje uopšte i ne razmišlja, odnosno da je „prva“ ujedno i „poslednja“, jedina opcija.
Stranačka baza Zelenih je, sa samo jednim glasom koji je odlučio većinu, odbacila kompromis između Joške i nas levih-pragmatičara, i time radikalno formulisala pacifističke zahteve. Razlog je bilo insistiranje Rajnharda Bitikofera, koji se nekako morao profilisati. Ipak, programska osnova Zelenih više nije tako radikalno odbacivala vojnu opciju; odgovor je bio jasno „NE“, ali je ono bilo uslovno. Osnova vojne akcije bio je neuspeh svih ozbiljnih civilnih pokušaja i odluka Saveta bezbednosti UN-a. Čak i ovom slučaju, Zelenima ne bi sve bilo potaman i verovatno bi došlo do žučnije rasprave i političke procene zadate teme. Međutim, predstojeća odluka o Kosovu prevazilazila je mogućnosti ovakvog scenarija. Minimalni uslov u programu je bio sklad sa međunarodnim pravom. Ali da li su vazdušni udari NATO-a bili u skladu sa njim?
U odlučujućoj parlamentarnoj raspravi, 19. oktobra 1998, Zeleni su dobili vreme za dva kratka govora. U svom govoru, Fišer je za planirano učešće NATO-a rekao da je u skladu sa međunarodnim pravom, jer se bazira na važećim rezolucijama Ujedinjenih nacija, koje insistiraju na povlačenju srpskih snaga bezbednosti sa Kosova. Moj odgovor je bio da je učešće bez jasnog zaključka Saveta bezbednosti protivno međunarodnom pravu i da još uvek nije sve učinjeno kako bi eskalacija sukoba bila preventivno sprečena. Fišer je bio za podršku ACTORD-u. Ja sam se protivio i pledirao za suzdržanost cele parlamentarne frakcije, kako dešavanja na Balkanu ne bi razdvojila i nas unutar partije. Frakcija je glasala podeljeno. Loš predznak, slede nam teški razgovori unutar stranke. Glasanjem u parlamentu, ACTORD je postao važeći i za Nemačku. Iz ove nove Logike, više nije bilo izlaska.
Milošević, predsednik ostatka Jugoslavije, u pregovorima sa američkim pregovaračem Ričardom Holbrukom, izložen NATO pretnjama, izrazio je spremnost da poštuje zahtev rezolucije Saveta bezbednosti: povlačenje srpskih trupa i specijalnih jedinica sa Kosova i povratak izbeglica u njihove domove. Evropska organizacija za bezbednost i saradnju (OSCE) je uz pomoć 2.000 posmatrača trebalo da nadgleda taj proces.
Nama Zelenima je ovakav razvoj situacije išao na ruku. Još od kraja Hladnog rata smo zagovarali ideju da bi OSCE trebalo da od NATO-a preuzme centralnu bezbednosnu ulogu. Konačno je OSCE takvu ulogu i dobio. Ali da li je OSCE uopšte bio dorastao ovakvom zadatku? Nije imao ljudi niti sredstava za jedan takav mandat. Mnogi su bili pesimisti, stratezi NATO-a su namerno minirali rad OSCE-a, samo da bi dokazali da je jedino NATO sposoban za „teške radove“.
Šreder je bio izabran za kancelara, Fišer za ministra inostranih poslova, Verhojgen i ja za državne sekretare. Stigla je zima i sneg je pokrio kosovska brda. Borbe su utihnule. Hoće li primirje potrajati? Ili je ipak samo zima naterala zaraćene strane na primirje? Šta će biti na proleće kada se otopi sneg? Odgovor je stigao pre toga.
Već početkom 1999. situacija se zaoštrila. Nakon što su se Evropljani oglušili o prijateljske opomene mirovnjaka i emancipatora Ibrahima Rugove, OVK se profilisala kao oslobodilačka vojska i dobila na važnosti. Njihove provokacije i napadi su se pojačali. Ovi razbojnici, kako su ih s pravom nazivali strani posmatrači, želeli su da isprovociraju rat kako bi NATO intervenisao na njihovoj strani. NATO kao vazdušna podrška OVK. Napadi srpskih jedinica, što provocirani, što isplanirani, postajali su sve češći i sve brutalniji. OSCE nije imao nikakve šanse da održi primirje. Zapad je ubrzo stajao pred dilemom koji od ova dva potpuno neprihvatljiva plana da prihvati: OVK plan koji je vodio ka nezavisnosti Kosova ili srpsku politiku progona kosovskih Albanaca? Ili je možda trebalo da se drži potpuno po strani i ove teške povrede na telu Evrope prepusti samoisceljenju?
Neposredno nakon Nove godine, dok sam zamenjivao Fišera, morao sam na sastanku vlade da iznesem vrlo pesimističnu prognozu: „Mi u ministarstvu inostranih poslova se plašimo da će vlada uskoro morati da donese veoma tešku odluku“. Raspoloženje je bilo tmurno. Podrediti domaće reforme i dovesti u opasnost planove u sopstvenom dvorištu učešćem u ratu nije želeo niko. Ministar odbrane Rudolf Šarping se slagao sa našom analizom. Ministar finansija Oskar Lafonten, koji se kasnije – nakon istupanja iz SPD-a – deklarisao kao najglasniji protivnik rata, ovde se nije ni javio za reč.
U januaru 1999, na brdu Petersberg kod Bona, Fišer je na savetovanje pozvao vodeće ljude ministarstva inostranih poslova. Trebalo je definisati osnovne principe nemačke spoljne politike po svim sektorima. Prijateljska atmosfera, bez sukoba između stare škole, tzv. genšerista, i nas mlađih, dolazećih generacija Zelenih. Naprotiv, optimizam i raskid sa moralisanjem Kinkelove ere. Oslobađanje nove kreativnosti. U sred konferencije stiže nam vest: Srbi su izvršili masakr nad Albancima u Račku. Amerikanci traže trenutno aktiviranje ACTORD-a. Napadi NATO-a su gotovo izvesni. Situacija je alarmantna.
Dolazi do trenutne promene naše teme. Šta da se radi? Sledeći na listi govornika bio sam ja: „Ovo je poslednja prilika, znak da je došlo vreme za sveobuhvatnu konferenciju o Balkanu tokom koje bi se rešili svi konflikti!“ Još pre nekoliko godina, Zeleni su u parlamentu predlagali poziv na integraciju svih bivših jugoslovenskih republika u Evropu, u EU. Nadolazećem nacionalizmu trebalo je slomiti krila evropskom perspektivom, svim tim zemljama ponuditi civilnu opciju razvoja. Politička prevencija krize umesto vojne (re)akcije. „Moramo snažno da se založimo za tu konferenciju o Balkanu, da bismo sprečili rat“. Svi su bili za. Niko nije želeo rat.
Fišer se odmah dao na posao. Savetovanje smo nastavili bez njega. Na kraju drugog dana se vratio, iscrpljen ali zadovoljan: „Konferencija je dogovorena! Amerikanci podržavaju.“ Dva dana je razgovarao telefonom sa svim ministrima inostranih poslova zapadnih zemalja, kako bi ih pridobio. Prednost je bila nemačko predsedavanje EU i G7 u prvoj polovini 1999. Fišer je napravio jedan od najvećih uspeha svoje profesionalne karijere.
Za svoj pristanak, Amerikanci su tražili visoku cenu: podržaće konferenciju, ali ukoliko ova propadne, Nemačka uzima učešće u neizbežnoj vojnoj operaciji. Amerikanci bi napali odmah, ostali NATO partneri takođe – i Nemačka sa njima – jer Bundestag je već bio odobrio učešće. Konferencija je trebalo da se održi u Rambujeu, domaćin je Francuska. Fišer je imao pravo kada je prihvatio i preneo naš predlog da je „bolje da Grande Nation preuzme vodeću ulogu u javnosti“.
Ideja da Nemačka bude domaćin, a zbog Genšerovog priznanja Hrvatske i Slovenije, ne bi od strane ostalih evropskih partnera, koji su i tada bili drugačijeg mišljenja, bila tretirana kao blagonaklona. Ni sećanja na istorijske odnose tokom dva svetska rata još nisu bila iščilela. Ispred Evropljana je trebalo da nastupaju i pregovaraju Engleska, Francuska i sledeća predsedavajuća EU – Austrija, koja je kao blizak sused i znala puno o Balkanu. Nemačka je imala ulogu posmatrača i savetodavca.
Rambuje je propao. Iz moje perspektive jedino i samo zbog Beograda. Razbojnicima iz redova OVK, ugovor koji im je propisivao razoružanje, a državnoj zajednici Srbije i Crne Gore garantovao suverenitet uključujući i Kosovo, bio je predstavljen kao neizbežan. OVK se ipak složila sa ugovorom, koji je isključivao nezavisnost kao njihov konačni cilj. Milošević to nije bio spreman da potpiše. Delegacija koju je poslao čak nije bila sposobna ni da vodi pregovore. Nenaoružani posmatrači OSCE-a su gotovo panično napustili Srbiju, pre nego što ih srpske snage uzmu za taoce. Njihovo povlačenje bilo je definitivna potvrda propasti mirovne misije i neminovnosti rata.
Diskusija na levom krilu Zelenih krenula je odmah: Amerikanci prosto hoće rat i torpedirali su konferenciju. Srbima su postavljeni nemogući uslovi. Kružile su teorije zavere, čak i u književnosti. Frank Šecing ih je prežvakao u svom romanu U tišini.2 To je zabavna knjiga, a i uklapala se u trenutno poimanje sveta. Ima tu i detaljnih analiza, koje ipak nisu našle svoj put do univerzitetskih biblioteka.3
Anex B, dodat na kraju pregovora, bio je potpuno neprihvatljiv za Beograd, kao unapred smišljeno mesto loma. Bio je to dodatak primirju, koji je uključivao stacioniranje NATO trupa na jugoslovenskoj teritoriji. Smišljeno postavljena zamka? Prema našim diplomatama, poučenih iskustvom u Bosni, smisao toga je bio omogućiti pristup stranim mirovnim trupama na Kosovo. Ideja je bila da trupe uđu na Kosovo preko Beograda. Ne zato da bi NATO zauzeo glavni grad ostatka Jugoslavije, kako se ozlojeđeno pretpostavljalo. Ulazak preko Beograda – a ne preko Albanije i Makedonije – baš suprotno, trebalo je da pokaže da je Beograd i dalje glavni grad Kosova. Bio je to izlazak u susret jugoslovenskoj strani, podrška njenom teritorijalnom integritetu! O svim detaljima se moglo pregovarati. Predloženi tekst je bio nacrt mogućeg konačnog rešenja.
Srpsko oglušivanje o ruski kompromisni predlog o nastavku konferencije iz Rambuja u Parizu, koji je Srbima nudio mogući izlaz, bio je neoborivi dokaz teoretičarima zavere o lažnoj ulozi Zapada. A zapravo je srpska strana ignorisala ovaj predlog i uz to odbacila i dotadašnje rezultate pregovora. Mnoge diplomatske misije su još tokom pregovora okušale sreću u Beogradu, Fišer takođe, i svi su bili odbijeni. Milošević nije želeo mir.
U Rambujeu je puno toga bilo moguće dogovoriti, kada je reč o modalitetu „kako“. Jedino „šta“ nije bilo podložno pregovorima: Beograd je morao da zaustavi etničko čišćenje na Kosovu. Američka državna sekretarka Madlen Olbrajt je to jasno formulisala kao preduslov za bilo kakve pregovore. U tom smislu je i delala.
Kako to tradicija kritike imperijalizma nalaže, mnogi Zeleni su tražili krivicu i zle namere kod Amerikanaca. Ovo pitanje se postavljalo čak i u redovima antiamerički nastrojenih konzervativnih političara, kakav je bio poslanik CDU Vili Vimer. Koje interese ima ova supersila? Šta oni uopšte traže u Evropi? Ti kritičari iz principa morali su da nanjuše nekakvu nepriliku, jer nisu bili ni spremni niti u stanju da prihvate osnovni problem. Ko god se bavio procenom krivice i pripisivao je obema stranama nije mogao da shvati neizbežnost spoljnog mešanja. Niti da pojmi nesposobnost Evropljana. Iz te perpsektive, američka intervencija je morala biti protumačena kao akt agresije.
Akademska rasprava o tome da li je američki angažman „konstruktivistički“, odnosno da li je on posledica vođenja spoljne politike u skladu sa univerzalnim humanitarnim vrednostima, ili se radi o „realističnoj“ spoljnoj politici i borbi za sopstvene nacionalne interese, svakako je moguća. Po mom mišljenju, u pitanju je bilo oboje. U trenutku kada Evropljani u svom regionu ne uspevaju da spreče masakr i preteće etničko čišćenje, na scenu stupaju Amerikanci na čelu sa Bil Klintonom, sa etičkih pozicija sile sposobne da garantuje humanizam, u isto vreme pokazujući EU da Evropa, nakon prestanka važenja politike osiguranog uzajamnog uništenja atomskim udarima, nije u stanju da vodi svoju bezbednosnu politiku bez vođstva partnera sa druge strane Atlantika.
Bila su to vremena kada se svako zaklinjao da se mora sprečiti još jedna Srebrenica, da se genocid iz Ruande ne sme ponoviti. Vremena kada su eksperti iz oblasti bezbednosti strahovali da, ako Zapad ne zaštiti živote muslimana u Evropi, onda će to – kao u slučaju rata u Bosni – uraditi akteri iz muslimanskog sveta, pa kasnije za tu pomoć ispostaviti određene zahteve za preraspodelom moći, ali i uvozom svoje ideologije na Zapad. Takav razvoj događaja bi dodatno oštetio već poljuljani ugled Zapada u arapskim zemljama. Amerika se može kritikovati, ali na kraju krajeva njihova snaga je bila u evropskoj slabosti. Toj slabosti je doprinela i ovdašnja levica, bežeći od problema.
Počeo sam da sumnjam na moje zelene prijatelje. Dugo godina sam bio glasnogovornik levog krila u partiji, i to upravo polemišući sa Fišerom o politici prema Balkanu. Sada su me uznemiravala i izlaganja mojih starih saboraca. Biti protiv rata je stav, ali kakvom „argumentacijom“ se ovaj stav brani je nešto sasvim drugo! Na ovom polju se unutar partije razvijao težak sukob.
„Zašto to nisi sprečio?“, pitao me je jednom neko ko se smatrao glasnogovornikom protivnika rata. Ozbiljno me je potreslo to pitanje. Ne zbog toga što je on bio protiv rata. Ko je uopšte za rat? Nego zbog toga što je izgubio kontakt sa realnošću. On i njemu slični su zaista verovali da jedan državni sekretar može da zaustavi točak istorije i to protiv parlamentarne većine, protiv sopstvene vlade, protiv NATO-a i protiv Zapada. Šta je trebalo da uradim? Da kukam? Da se zapalim? Da pozovem na blokade američkih kasarni?!
Trebalo je, kako to jedan slogan Zelenih kaže, da pokažem svoje boje. Jednom prilikom je, za vreme pregovora u Rambujeu, jugoslovenski ambasador došao na razgovor u moj biro. Njegov cilj je bio jasan. „Vi Zeleni ste ipak pacifisti“, rekao je, „Uvek ste bili protiv američke politike moći. Zašto sada dozvoljavate da vas uvuku u svoju igru? Zašto baš vi mirovnjaci dozvoljavate da vas uvuku u jedan ilegalni rat? Ako vi kažete NE! ni Šreder neće moći drugačije.“
Bilo mi je kristalno jasno šta predstavlja ambasadorov apel, šta bi trebalo da iznudi. Ukoliko bi se Nemačka suzdržala, NATO bi bio znatno oslabljen, možda čak i onesposobljen za akciju. Milošević bi se osilio i na kraju uspeo u svojoj politici progona. U Beogradu se strateški računalo na pacifističku orijentaciju Zelenih. Smatrali su nas za slabu tačku u zapadnim redovima, pravo mesto za proboj. Slomiti nas, značilo bi slomiti Nemačku i time torpedovati NATO strategiju. Bilo je to perverzno tumačenje naše pacifističke motivacije. Jedna kriminalna politka želela je da nas iskoristi kako bi slomila otpor protiv sebe.
Ali tu ne bi bio kraj! Kraj bi bio urušavanje crveno-zelene koalicije. SPD bi se definitivno zatvorio za saradnju u očekivanju sledećeg udarca s leđa. Ukoliko crveno-zeleni nisu bili u stanju da kontrolišu situaciju, jer Zeleni nisu bili dorasli istorijskom izazovu, onda je ipak bilo vreme za veliku koaliciju (crno-crveni, odnosno CDU/CSU i SPD, prim. prev.).
Nisam smeo da se upuštam u to. Osećao sam se isto kao kada su me pre 30 godina ispitivali o razlozima izbegavanja vojne službe. „Šta biste uradili da neprijatelj hoće da ubije vaše prijatelje, a vi imate oružje kojim možete da ga sprečite?“ Pravi odgovor je tada glasio: „Ne znam. Ja ne želim u vojsku upravo zato da ne bih došao u takvu situaciju“. Situacija je bila ponovo aktuelna, ne za vojnike nego za političare. Nisam je ni najmanje priželjkivao, ali ona je bila realnost. Pacifizam Zelenih se okrenuo protiv njih samih.
„Nikada više Aušvic, nikada više rat!“ – bio je pacifistički poklič poslednjih pet decenija. Međutim, pacifisti su malo razmišljali koliko su zapravo istorijske okolnosti važne. I Aušvic i rat desili su se iz istog razloga: zbog vojne, nacionalističke, rasističke brutalnosti nacista. Antifašizam predstavlja istovremenu borbu protiv militarizacije politike, ali i protiv genocida. Odgovor na pitanje o tome kako bi trebalo posmatrati Dan-D i iskrcavanje alijanse u Normandiju, kako bi spasla Evropu od Hitlerovog fašizma, nije nikada bio dat do kraja. Pseudo-filozofska stilska figura da „ne postoje pravični ratovi“ gasila je svaku diskusiju pre nego što je bila započeta. Pri tome su filozofi koji su formulisali ovu spoznaju pred sobom imali klasične napadačke ratove, u smislu podrške nametanju sopstvene politike, kojih je među državama nastalim nakon vestfalskog mira 1648. bilo mnogo.4 Odbijanje oružja na ličnom nivou dobija kod pacifista u postmodernizmu političku dimenziju u razlici između neopravdanog napada i opravdane zaštite. Razlika koju poznaje međunarodno pravo između „prava na rat“ i „prava tokom rata“ tu ostaje potpuno zanemarena. Na taj način, jednostavnim i paušalnim korišćenjem pojma „rat“, umanjuje se, previđa i ujedno moralno osuđuje ova veoma bitna razlika. Na taj način izbegava se spoznaja da napadi, progoni, etničko čišćenje, pogrom često mogu biti osujećeni samo uz upotrebu oružja.
U kosovskom konfliktu nalazili smo se upravo pred takvom dilemom: ukoliko hoćemo da sprečimo etničko čišćenje, moramo u najmanju ruku tolerisati upotrebu vojne sile. Ukoliko ne upotrebimo silu, moraćemo da prihvatimo etničko čišćenje. Naša dva osnovna principa stajali su jedan naspram drugog. Ovaj konflikt je razdirao stranku. I svakog od nas pojedinačno.
Doduše, dolazilo je i do diskurzivnog preterivanja. Fišer je uporedio moguće etničko čišćenje sa Aušvicom. Na taj način je izazvao nelagodu koja je potpuno potisnula trenutni sukob vrednosnih sudova. Mnogi su mislili da je izveden jedan ekstremno isključiv argument. Ali se nisu usudili da mu se suprotstave, iako su smatrali da analogija ne stoji. Još gore, poređenje je bilo kontraproduktivno: „Tako kao što je bilo u Aušvicu, neće na Kosovu biti još dugo…“ Poređenje je bilo zapravo više zahtev za prestankom sukoba vrednosnih sudova. „Oni bombarduju sliku veka koju su sami izvrnuli. Intervencija nigde osim u Nemačkoj nije bila opravdavana Aušvicom. Zbog toga su i Nemci bili tako ćutljivi dok su bombe padale na Beograd… Izvesno je da su imali najbolje namere, ali ja verujem da oni zapravo nisu bombardovali Srbiju, nego Gestapo, SS i Vermaht. Naknadno, kako bi konačno dobili oprost grehova.“ Tako je ovu retoričku figuru tumačio junak jednog romana.5
Mi zapravo nismo ni imali mnogo prostora za donošenje odluka. Kocka je bila bačena. Naš pristanak je već važio: ako mirovna konferencija propadne, biće pokrenut ACTORD i Nemačka će u tome učestvovati. „Trajaće samo nekoliko dana“, rekao mi je na početku vazdušnih udara državni sekretar Išinger, iskusan poznavalac prekoatlantskih prilika, osvedočeni pristalica civilnog rešenja, naučen da izbegava, a ne da vodi ratove. „NATO je u premoći. Do Uskrsa će sve biti gotovo“. Bilo je to tako usput izgovoreno, kao da je trebalo da probudi nadu da će uskoro sve biti business as usual. Nedelju dana kasnije, nakon napada za napadom, ta izvesnost je počela da se topi. Beograd je zadržao svoje pozicije, gađani su pogrešni ciljevi i nastradali su nedužni civili, kako to u ratu uvek biva. Stizali su arogantni američki izveštaji.
Pitanje u kom smeru ide „vazdušna kampanja“, kako je napad u želji da mu se oduzme na terminološkoj jačini nazvan, postajalo je sve glasnije. Ona definitivno nije vodila brzom slomu Beograda. NATO je vrlo neiskusno procenio Miloševića. Ako već smisao napada nije bio jasan, imaju li oni sami ikakvog smisla? Na veliki četvrtak, u jednom radio-intervjuu sam javno postavio ovo pitanje. Bio sam prvi u vladinim redovima koji je zahtevao jasnu i preciznu definiciju cilja. Vrlo problematično držanje za jednog člana vlade. Već samo pitanje o izlasku iz situacije znači da situacija nije zadovoljavajuća. A situacija je bila sledeća: „Ovako dalje ne može“. Diplomatska, ali jasna formulacija. Mnogi mediji su preneli moju izjavu, ali javna diskusija je izostala. Zeleni su takođe ostali fokusirani na Šredera i Fišera.
Pripremali su se tradicionalni uskršnji marševi mirovnog pokreta. Zeleni će takođe učestvovati. Planovi su mi bili poznati. Cilj demonstracija bio je „vazdušni rat NATO-a protiv Srbije“. Puno stare komunističke DKP (Komunistička partija Nemačke, prim.prev.) retorike. Grupe bliske DKP-u su oduvek pokušavale da predvode uskršnje marševe. Mnogi od njih očigledno još nisu bili prevazišli hladnoratovski način mišljenja. Ipak: pitanja o cilju bombardovanja i njegovom kraju s pravom su postavljana.
Vlada je morala da nađe jasan odgovor, najbolje pre početka marševa. Inače će se marševi pretvoriti u demonstracije protiv crveno-zelenih. Posebno protiv Zelenih. Partija koja je nastala iz mirovnog pokreta dovedena je u poziciju svog ranijeg protivnika. Razgovarao sam sa Fišerom. „Moramo u toku nedelje da ponudimo jasnu perspektivu. U kom pravcu se sve ovo kreće? Kako će Zapad izaći iz krize ukoliko se Beograd ne povuče, a da se pri tom Milošević ne oseća kao pobednik? Potrebna nam je izlazna strategija, mirovni plan“. Prišavši svom radnom stolu Fišer je izvukao jedan papir. „Evo, ovde su neke ključne reči“. Kratko smo preleteli napisano i složili se da se za te ideje mora naći put. U tom trenutku rodio se mirovni plan, u početku nazvan Fišerov, a kasnije i UN-ov plan. Bio je to jedini realističan izlazak iz krize koji je – kako će razvoj situacije kasnije i pokazati – mogao da bude uspešan.
Fišer se predao poslu. Ja sam se još za vreme uskrsa posvetio ovoj promeni, nudeći je kroz intervjue pobunjenoj javnosti kao drugačiji, pozitivan cilj. Kancelar Šreder je zajedno sa vladom podržao tu liniju. Fišer je uspeo da sakupi članice EU iza sebe. Uspeo je da privuče i Ruse. Dobio je i Amerikance. Na kraju je i Kofi Anan prihvatio i adaptirao plan za potrebe Ujedinjenih nacija.
Odlučujuća je bila uloga Rusije koja se, nakon američkog napada na beogradskog despota bez prethodnih konsultacija sa Savetom bezbednosti, uvređeno povukla. Amerikanci su time zapravo želeli da poštede Rusiju još većeg gubitka ugleda, jer je jedina opcija bila da Rusija podrži vojnu intevenciju, čime bi se odrekla svog vazala Miloševića. Srpski i ruski narod se smatraju prijateljskima. Dakle, o ruskoj podršci intervenciji nije moglo biti ni govora. Osim toga, Moskva se plašila i paralela sa Čečenijom. Kina, na drugoj strani, paralela sa Tibetom. Dakle, nisu u pitanju bile univerzalne vrednosti, nego nacionalni interesi veto sila. Čak i da su obe glasale protiv, NATO bi izveo intervenciju. Rusi su bili tretirani podjednako nebitnima kao i UN.
Ova strategija je bila protivna međunarodnom pravu, pisanom pravu. Ali kako je uopšte izgrađeno međunarodno pravo? Ne postoji tu nikakav zakonodavac. Većim delom je reč o ugovornom pravu. Običajno pravo je takođe prisutno kao izvor. Ako je neka pravna mera izvedena u međunarodnim okvirima, bez suprotstavljanja drugih država, onda ona važi kao prihvaćena. Nemačka je učestvovala u kosovskom ratu, ali sa jasnim stavom da je u pitanju izuzetak. To nije bila samo retorika. To je značilo ni manje ni više nego da iz toga ne proističe običajno pravo, a samim tim ni međunarodni legalitet tog poteza. Da li je trenutni rat bio u skladu sa međunarodnim pravom, o tome nije diskutovano.
Međunarodno pravo nije pravo naroda niti pravo za narode, nego pravo koje reguliše međudržavne odnose. Ono ne štiti narod od napada sopstvene države koja ima monopol na silu unutar svojih granica. Tu važi formula o „nemešanju u unutrašnje stvari“. Konvencija UN-a o sprečavanju i kažnjavanju genocida ne dozvoljava samoinicijativu prilikom humanitarnih intervencija. Formalno je NATO akcija bila napad jednog saveza više država protiv države Jugoslavije, pa samim tim i protivna međunarodnom pravu. Ali Beograd se otvoreno spremao na ubistva i progone jednog dela sopstvenog stanovništva. Genocid je bio na pomolu. Rezolucija UN-a o ratu u BiH je već naglasila važnost prava etničkih manjina u okviru državnog monopola nad nasiljem, a da iz toga nije izvela jednu novu sistematiku međunarodnog prava. Pitanje je visilo u vazduhu, ali još nije bilo definitivnog odgovora.
Kako bi međunarodna zajednica trebalo da se ponaša u slučajevima koji nisu regulisani međunarodnim pravom? Svi smo doživeli bespomoćnost Plavih šlemova u BiH, tokom masovnog ubistva osam hiljada civila u Srebrenici. Da li je politika, u slučaju pretnje ponavljanjem, trebalo da poštuje pisano pravo ili etiku koja u pisanom pravu još nije našla svoje mesto. Koji princip je u ovom slučaju važio, legitimiteta ili legaliteta? Očigledno je da su se ovde oni sudarili.
Pokušaji protivnika rata da osude NATO akciju u Savetu bezbednosti nisu uspeli. To je bio znak da UN takođe uvide nove protivrečnosti unutar međunarodnog prava. Nemački ustavni sud je kasnije takođe odbacio tužbu protiv vlade za vođenje agresivnog rata. Da li je zbog toga pogreška NATO-a u pravnom smislu bila ispravljena? Ova debata je samo akademskog karaktera. UN je kasnije još jednom ponovio „odgovornost za zaštitu nevinih“, bez promene sadržaja svoje agende. Pitanje međunarodnog legaliteta NATO akcije danas ima značaj još samo u debatama koje vode profilisanju levičarskih i nacionalističkih grupa. Debata o odgovornosti za zaštitu nevinih, nakon što ju je Amerika pod vođstvom Džordž V. Buša iskoristila kao opravdanje za napad na Irak, potpuno je prestala.
Uvući Rusiju i pregovore nakon što ih je već jednom uvređena napustila, bilo je veliko umeće diplomatije. Nakon dugotrajnih pregovora i Kina je signalizirala spremnost da podrži mirovni plan. USA su bombardovale kinesku ambasadu u Beogradu, slučajno. Bila je to greška kakva se dešava u ratu. Nije bilo dovoljno preciznih informacija sa terena. Mi Nemci nikada nismo znali planove i ciljeve vazdušnih udara. Naša avijacija je letela kao zaštita, ali Amerikanci nisu dozvoljavali da im se gleda u karte. Ponovo se odigravala nemačka bezbednosna dilema. Zavisni smo od podrške prekoatlantskog partnera, ali nemamo nikakav uticaj na strateške odluke. Kasnija detaljna diskusija o isključivo evropskoj bezbednosti i odbrani bila je uzrokovana ovim događajima.
Mirovni plan UN-a je predviđao paralelan proces: trebalo je raditi na tome da progoni i bombardovanje prestanu istovremeno. Ali stvari su se jako sporo odvijale. Usledile su nedelje zategnutih živaca. Iako pod bombama, Milošević se nije povlačio, čak je dodatno forsirao progone Albanaca. Površno gledajući, moglo se pomisliti da je bombardovanje uzrok, a izbeglice posledica. Potpuna besmislica, ali svaka besmislica je tada imala svog zagovornika.
Analize našeg ministarstva predviđale su Miloševićeve loše namere. Sve je ukazivalo na to da će Milošević proterati albansku većinu sa Kosova. Većinu! Na početku je u to bilo teško poverovati. U BiH su etnička čišćenja manjine neprestano pravdana voljom većine. Čak su i mirovni planovi UN-a za ovu oblast počivali na diskutabilnim etničkim principima. I u Dejtonskom sporazumu kojim je okončan rat u Bosni, a iz kojeg je deo o Kosovu isključen. Na Kosovu je sve dobilo novu dimenziju. Pozivajući se na kosovski mit, Beograd je ovu pokrajinu želeo za sebe, a albanska većina je morala da nestane. Hiljade i hiljade izbeglica se kao reka slivalo u prepune kampove u Makedoniji.
Prateći napade srpskih snaga na kartama, pomaljala se slika sistematskog i sveobuhvatnog pokreta iseljavanja Albanaca. Odnekud se pojavilo i ime za to: Plan potkovica. Moguće je da ga je neko od analitičara napisao na karti. Rudolf Šarping, ne baš preterano vispren u komunikaciji, odmah ga je pripisao Miloševiću. Protesti krugova protiv rata su počeli gotovo istog trenutka, jer su bili dobro obavešteni iz Beograda. „Takav plan ne postoji! Sve je to propaganda crveno-zelenih ratnohuškača“. Pravi sadržaj bio je opisan pogrešnim imenom.
U ministarstvu smo se plašili i gorih stvari i pripremali se na najgori scenario. Kada svi Albanci budu proterani, kako će Bivša jugoslovenska republika Makedonija, sada nezavisna država, izaći na kraj sa tolikim talasom izbeglica? Tamo pored etničkih Makedonaca živi i značajna albanska manjina, koja je imala veze sa OVK. Neće li velike promene u sastavu stanovništva u ovoj, do tog trenutka pošteđene rata, državi izazvati nove nestabilnosti? Nastaju li to među albanskim življem u regionu velikoalbanske ambicije? Ako se destabilizuje Makedonija, konflikt bi mogao preći u graničnu grčku pokrajinu Makedoniju i time dirketno ući u NATO oblast? Po Makedoniji su već cirkulisale mape koje su uključivale i ovu severnogrčku oblast. Ako Grčka bude imala probleme na severnoj granici, neki stratezi u Turskoj bi mogli pomisliti da je i za njih kucnuo pravi čas, itd.
Strah od destabilizacije celokupne Jugoistočne Evrope direktno se ticao i NATO-a. Možda je ovakav razvoj događaja bio samo teorijski zamisliv, ali zahtevao je da se bezbednosna politika i njime pozabavi. Možda je to i bio Miloševićev plan? Možda je njegova namera bila da uvuče NATO kako bi dobio podršku Rusije? Da li je Milošević, gotovo deset godina nakon Hladnog rata, hteo da izazove pravi rat između Istoka i Zapada, kako bi milošću Moskve ostao na vlasti u Beogradu? Da li su moskovski stratezi spekulisali o tome da preko Beograda dođu do luka na Sredozemnom moru? Razdori su bivali sve dublji…
Unutar Zelenih je bilo sve nemirnije. Zahvaljujući slikama smrti i uništenja, olakom tretiranju kolateralnih šteta, napadu velikana PDS (danas die Linke, prim. prev.) Gregora Gizija, tokom njegovog bizarnog nastupa u Beogradu, pozivi na trenutni prekid bombardovanja su bili sve glasniji. Dosta, dosta, dosta! Takvo je bilo raspoloženje u partiji. Gotovo da niko nije razmišljao o tome šta bi to značilo u praksi. Od koga se to zahtevalo? Da li je trebalo da Nemačka prekine svoje učešće u intervenciji? Hoće li zbog toga rat stvarno prestati? Ili će možda, nakon slabljenja NATO-a, sve postati još gore, ali će naša savest biti čistija? Da li je trebalo da pristanemo na etničko čišćenje? Da li Milošević sme da bude pobednik? U stranci je postalo neizdrživo. Vanredno zasedanje je moralo da donese rešenje.
Bilefeld. Opštinska dvorana. Opkoljena demonstrantima i zaštićena od strane policije. Zvižduci i povici protiv funkcionera Zelenih. Poznata lica iz vremena pacifističkog pokreta, stari prijatelji. Ipak, puno je nepoznatih, radikalnih levičara, nasilnika, srpskih provokatora? Joška Fišer pogođen je kesom farbe u glavu – slika zasedanja koja je otišla u svet. U zadnjem delu sale pozicionirala se Juta Ditfurt sa svojim poslednjim vernim sledbenicima. Pre deset godina je ova predvodnica Fundija (unutarpartijski naziv za fundamentaliste) sa velikom pompom napustila stranku, jer ju je njena rastuća iracionalnost polako ali sigurno potpuno izolovala. Umereni „levi Forum“ čiji sam i ja bio osnivač, probio se tada na levo krilo partije. Praveći kompromise sa ostalim partijskim strujama, vremenom se okupila stabilna većina levo od centra. Nakon Fišera, Jutin iskonski neprijatelj broj 2 bio sam ja. Kao predstavnik jedne takve većine postao sam i predsednik stranke, kasnije i državni sekretar. Veliki deo umerenih levičara – Angelika Ber, Jirgen Tritin, Vini Nachtvaj – delio je moje procene u vezi sa Kosovom.
Posebno me je nervirao labavi kurs većine boraca za ljudska prava. Godinama su zahtevali da se „nešto mora uraditi“ po pitanju srpske ratne politike. „Uraditi“ se mislilo vojno. Još uvek mi zvone u ušima – Krista Nikels, Klaudija Rot… neki od njih su urlajući „prekinite, prekinite“ sada bili u prvim redovima. Na pitanje kako, nakon propasti konferencije u Rambujeu, zaustaviti nadolazeće etničko čišćenje nije bilo odgovora. Nasuprot tome, antiratna poza i kritika vlade lako je nalazila svoju publiku u trenutno poljuljanoj stranci. Pojedini su već pikirali mesto na listi za sledeće izbore. Borci za ljudska prava su došli sa ciljem da nas obavežu da istovremeno zaustavimo Miloševića i prekinemo rat.
Kao da mi nismo znali da rat sa sobom nosi i civilne žrtve! Ova činjenica je bila jedan od osnovnih motiva pacifizma. Da nisu novi protivnici rata poverovali u američke bajke o hirurškoj intervenciji, preciznoj, efektnoj, bez mnogo krvi? Ko poziva na oružje, ne bi smeo da beži na drugu stranu kada posledice dođu po svoje.
Na toj drugoj strani sada je stajao deo levice koji je zahtevao trenutni prekid rata. Kakve god da su posledice. Odjednom su otkrili međunarodno pravo. Argumentovali su citatima i paragrafima. Iako su ga dugo vremena ignorisali i otpisivali kao američki politički instrument. Odjednom su se uhvatili za pisanu reč i interpretirali je kao najvažniji deo sopstvene ideologije, uopšte ne uzimajući u obzir političke okolnosti njenog nastanka. Od „zagovarača levih ideja“ sa određenom dozom ironije prema pravu, do pravnog pozitiviste – vrlo začuđujući put.
Bilefeld. Dvoboj govornika je počeo. Fišer je započeo iskrenim govorom bez ulepšavanja i ikakve pompe. Podrška nije bila baš upečatljiva. Raspoloženje u sali je bilo podeljeno. Debata se odvijala na ivici. Talasalo se i tamo i ovamo. Nastup Berbel Hen, ministarke pokrajine Severna Rajna-Vestfalija (SRV). Istaknuta kandidatkinja levog krila. Dala je sve od sebe. Protiv učešća Nemačke, protiv bilo kakve vojne intervencije, protiv USA, protiv pogrešne slike Srbije kao neprijatelja, protiv onih tamo u Bonu. Frenetični aplauz u sali, mitovi sa početka Zelenih ponovo su oživeli, hvalospev protivljenju. U tom trenutku činilo se da je to kraj koalicije.
Nisam ima ništa protiv ljutnje Henove. U internim diskusijama zalagala se za neutralnost i prema Albancima i prema Srbima. Isto odstojanje. „Krivica je uvek na obe strane“ – ova rečenica, toliko isključiva da sprečava svako dodatno razmišljanje i svaku dublju analizu, kod mnogih levičara je naišla na dobar prijem. Dole na terenu, OVK je neprestano dolivala ulje na vatru, ali prestupi su, posmatrano iz strateške perspektive, bili jasno na strani Beograda. To je kasnije potvrdio i forenzički izveštaj OSCE o masakru u Račku, čiji je angažman levica takođe osporavala.
Pored toga, Henovoj su hitno bili potrebni nova leva retorika i nastup. U crveno-zelenoj koaliciji u Dizeldorfu, morala je da napravi puno kompromisa, posebno u krucijalnoj temi za Zelene kakva je eksploatacija uglja. Samo sa puno truda bilo je moguće izbeći raspad koalicije i kraj Henove kao ministarke životne sredine. Evidentno joj je bio potreban korak koji će od nje načiniti vodeću figuru levice, pa nek košta šta košta, samo da se ona stabilizuje u pokrajini. Strašno. Rat i mir na Balkanu je bio podređen pokrajinskom političkom taktiziranju. Igrarije na nižim nivoima trebalo je da odluče državnu, pa čak i svetsku politiku. Federalizam uživo. U tom času odigrao se moj lični raskid sa levičarima u stranci.
Pacifizam koji se zasniva na odricanju od realnosti, koji odbija čak i površnu analizu, i kojem je jedina briga da očuva sebe protiv novih podsticaja i razvoja, nije za mene. Pacifizam se, po meni, mora potvrditi upravo u trenucima velikih izazova! Ako uspe u tome – dobar je, ako ne uspe – sleduje mu revizija. Ovde i sada stajao je pred jednim od težih izazova! Upakovati ove izazove u stilske retoričke figure, kako bi se očuvale unutarpartijske pozicije, ipak nije primereno situaciji. Da se o govoru Henove glasalo, ovo bi bio kraj vlade.
„Ukoliko ga stranka ne podrži, Joška će podneti ostavku na mesto ministra“. U trenutku kada je Fišer iza bine izneo ovu pretnju, verovao sam da ne blefira. Podršku u bazi za još jedan mandat ne bi dobio. Čak i kada bi ga Šreder podržao, bez obzira na partiju, što je bila moguća opcija koju Fišer spominje u svojim memoarima, to ne bi bilo dovoljno; crveno-zeleni bi izgubili parlamentarnu većinu. Pojedini iz levog krila su verovali da bih ja mogao uskočiti na mesto ministra. Besmislica. Po kojoj osnovi? Iluzijama i guranjem pod tepih? Osim toga, Joška je napravio odličan posao. U prošlim vremenima, nas dvojica smo dosta raspravljali o spoljnoj politici i glavnim linijama opozicionog delovanja. Ali nikada nismo bili neprijatelji; pre bi se reklo da smo imali „nikakav“ odnos. U ovom trenutku stao sam potpuno uz njega. Znao sam da je naš mirovni plan jedina realistična opcija da se izađe iz haosa.
Bilo je naravno i drugih opcija. NATO stratezi su razmišljali o angažmanu kopnenih trupa, o invaziji, kako bi došli do pobede. Da je pozicija radikalnih pacifista – „trenutno povlačenje Nemačke iz intervencije“ – u Bilefeldu uspela, bio bi to kraj crveno-zelene koalicije. Kraj koalicije, ali ne i kraj rata. Kraj našeg mirovnog plana, onog jedinog realističnog za čiju je realizaciju bilo potrebno još nekoliko teških nedelja. Usledila bi sigurno druga opcija. Velika koalicija (CDUCSU i SDP) i kopneni rat. Sa neizvesnim krajem. „Odmahisti“ bi postigli upravo suprotno od onoga što su želeli svojom retorikom. Zeleni bi zauvek otišli u istoriju.
Protiv toga je u Bilefeldu bio zahtev partijskog vrha na saveznom nivou, koji su formulisali Klaudija Rot i Kristijan Štercing, a podržali mnogi političari koji se bave bezbednošću. I u ovom zahtevu je bilo puno kritike pravdanja rata, ali i samog toka rata; uzeto je u obzir raspoloženje u partiji, ali takođe i jasna podrška vladinom mirovnom planu.
Nakon što se uzavrela i spontana debata završila, došao je red na završni govornički obračun pre glasanja. Hans-Kristijan Štreble koji je zastupao opciju „kraj odmah i sada“, i ja koji sam podržao poziciju stranačkog vrha. Štreble je bio nekako čudno uzdržan, kao da je osećao da će ako dobije većinu levo krilo pobediti, ali će sve ostalo biti izgubljeno, Zeleni odlaze u istoriju kao ozbiljna partija na saveznom nivou. Raspoloženje u sali mu je bilo naklonjeno. Ja sam u svom govoru igrao na sve ili ništa, napao sam Henovu direktno. Time sam uništio svoju bazu u SRV, ali to u ovom trenutku uopše nije bilo važno. Citirao sam i jedan dokumentarac koji je producirao Frankfurter Rundšau: srpski ideolozi su objavili rasistički pamflet o Albancima. Govor sam završio još oštrije: protiv rata, za mirovni plan, a time i za vladu! Rezultati glasanja: pobedili smo mi, dobijena je jasna većina za opciju stranačkog vrha. Fišer je ostao ministar. Vlada je bila spasena. Radimo dalje na mirovnom planu.
Štampa je izveštavala o navodnoj pobedi pristalica rata nad njegovim protivnicima. To nije bilo tačno, ali je na zabavan način odgovaralo psihijatrijski objašnjivoj potrebi medija da stvari predstavljaju bipolarno. Ono što je trebalo izglasati bila su zapravo dva mirovna plana: realistični je potukao iluzorni. Ali priče su učinile svoje: ko je podržao Fišera, važio je za ratnohuškača i bio je „za rat na Kosovu“. Čak i ja koji sam, kada se u parlamentu odlučivalo o prihvatanju ACTORD-a, glasao protiv. Retoričko odbijanje rata tabora „odmahista“ bilo je odlučujuće za ovu interpretaciju. Realno, posledica prekida intervencije, koju su zagovarali „odmahisti“, bila bi kopnena invazija, a navodna ratnohuškačka opcija bila je zapravo prava mirovna. To je bio paradoks bilefeldskog zasedanja.
Nažalost, to je do danas ostalo neshvaćeno. Zbog čega sam i izgubio podršku partije u SRV. Neki stari prijatelji su mi govorili: „Ovo će te koštati mandata“. Drugi su me tešili: „Nisi imao drugog izbora“. Stranačka većina „umerene levice“ već je bila poljuljana kada je moj naslednik na mestu predsednika, Jirgen Tritin, od 1994. počeo da joj daje jasnije konture. Sve snažnija polarizacija terala je većinu iz centra na stranu real-strujanja i izmanevrisala levicu u strukturnu manjinu. Za koju, iskreno rečeno, više ni ja nisam želeo da se zalažem. Polovina levičara me je ionako već bila odbacila. Čak i u mom regionu u Rurskoj oblasti. Ljudi su tamo želeli nekoga ko se više bavi socijalnom politikom. Diplomata iz Rura – pa gde to ima? Berbel Hen je činila sve kako bi uništila moje pozicije kod kuće. Kada su se pravile liste za parlamentarne izbore 2002, suprotstavila je meni, aktivnom državnom sekretaru, nekog potpuno nepoznatog eko-zemljoradnika, ne bi li spotakla mene, a poboljšala sopstvenu poziciju kod vestfalskih zemljoradnika. Ja sam ipak – iako prilično očerupan – pobedio, i to podržan od strane Mihaela Vespera i ostalih vodećih realista. Međutim, da na osnovama takve pobede nastavim posao državnog sekretara – nisam bio dovoljno mačo.
Moram priznati da me je nerviralo i držanje mnogih levičara, koji su stajali iza pobedničke struje u Bilefeldu, kao na primer Klaudija Rot, Jirgen Tritin… U prošlosti su vrlo često zahtevali dozvolu da potpišu moje papire o politici na Balkanu, iako su im zanemarljivo malo doprinosili. Ipak su hteli da budu vidljive figure levičarske spoljne politike, a u svakom slučaju nisu hteli da meni pripadnu sve zasluge. Nakon Bilefelda su me ostavili da visim. Znali su da je moj nastup osigurao budućnost partije, ali ipak su me ostavili nasamo sa radikalnim pacifistima, ukopavajući se iza mojih leđa, kao da ih se odluke o Kosovu uopšte ne tiču, čime su naravno ostali u velikoj ljubavi sa levim krilom.
Fišer je neumorno radio na sprovođenju mirovnog plana. Svodili su se računi. Nakon nedelja napornog rada, željena rešenja su bila sledeća: kraj progona i bombardovanja, pad Miloševićevog režima, novi početak u Beogradu i sa Beogradom, razvojni planovi za Kosovo. Međutim, nije se baš sve odvijalo po planu. Konflikt još nije bio završen, nego je bio potisnut i pretio da eskalira. Više od ovoga vojna intervencija nije mogla da postigne. U pitanju zaoštravanja etničkog čišćenja mnogo toga se promenilo. Mnogo, ali ne dovoljno. Povlačenje srpskih trupa je do tog trenutka potisnutim Albancima pružilo priliku za osvetu nad srpskom manjinom koja je proterana sa Kosova, uz spaljivanje pravoslavnih crkava.
Ostalo je otvoreno konačno rešenje za Kosovo. Hoće li pokrajina ostati u okviru Jugoslavije, biti srpska? Ili će postati samostalna država? Da li je bilo moguće staviti Albance u situaciju nastavka zajedničkog života sa tlačiteljem? Da li je OVK strategija zapravo uspela u tome da instrumentalizuje NATO u svoju korist? Bilo kako bilo, Zapad je intervenisao u trenutku kada je postojala opasnost od etničkog čišćenja. Nakon Rambujea nije bilo alternative. Žrtva je, konačno oslobođena svoje uloge, iskoristila trenutak istorije i krenula ka državno-političkim ciljevima koji su prevazilazili samo stvaranje osećaja sigurnosti, ciljevima koji na Zapadu gotovo da uopšte nisu bili razmatrani, a kamoli podržavani. OVK provokacije ne bi imale nikakvog efekta bez Miloševićeve srpsko-nacionalističke manije. Iako je Milošević svojom smrću izbegao pravdu, nijedan razuman čovek ne sumnja u to da su on i njegova žena glavni inicijatori balkanskih užasa. Na kraju je izgubio i Kosovo.
Ovo ne oslobađa krivice ostale. Osuđenih zločinaca ima na obe strane, iako srpski glavnokomandujući još nisu uhvaćeni. Pomirenje još nije stiglo u region. Ali danas se o tome pregovara umesto da se ubija, pa čak i ako neki gledaju u prošlost i mitove, dok drugi gledaju napred ka Evropi.
Balkanska nesreća je eskalirala u trenutku kada je problem očuvanja Jugoslavije počeo da se rešava u nacionalnom ključu i to na sve nižim nivoima. Počelo je sa velikosrpskim ludilom da se zavlada ostalima, a ti ostali su istovremeno tražili svoje ozdravljenje pod okriljem Evrope, i pretili da napuste Srbiju kao neku zemlju trećeg sveta sa sve kosovskom bukagijom oko noge. Dalje se zakuvalo kada je Nemačka priznala Sloveniju i Hrvatsku. Onda su Makedonija i Bosna zahtevale državnost, zatim su došle manjine, pa manjine manjina… u sve sitnijim entitetima. Crna Gora, Kosovo. Da li je proglašenje nezavisnosti Kosova rešenje? Neće li ono mnoge u Republici Srpskoj navesti na secesionističke ambicije. Hoće li savez između Hrvata i Bosanaca izdržati? Mnogi Hrvati iz Bosne se nadaju priključenju Hrvatskoj. Srpska manjina na severu Kosova bi mogla tražiti priključenje Srbiji. A novi vlastodršci na Kosovu: žele li oni uopšte transformaciju od mafijaške privrede i trgovine drogom do regulisane tržišne privrede prema evropskom modelu? Stanje je još daleko od stabilnog.
Evropske države su na jednoj strani podržavale proširenje i integraciju Balkana, a na drugoj su radile za sopstvene nacionalne interese; time su zapravo i podržale proces secesije. U slučaju međunarodnog prava ostale su ujedinjene: pravo na narodno samoopredeljenje ne znači i pravo na državotvornost. Kada bi svaka etnija i svako pleme poželelo sopstvenu državu, Zemlja bi postala mesto nemoguće za život.
Kada se danas nudi evropska perspektiva, iza toga se krije i kritika koncepta nacionalnih država koja pravi više problema nego što ih rešava. Minimum zahteva je regionalna integracija. Tome doprinosi i Pakt stabilnosti za Balkan. A on je skup. Skuplji nego što bi bio otpis dugova staroj Jugoslaviji krajem osamdesetih. Onda, na kraju sukoba Istok-Zapad, kada je trud da se ostane neutralan bio suvišan, Evropa je ostavila Jugoslaviju da propade, zemlju koja je za svoju vojnu samostalnost platila preveliku cenu. Danas je poruka EU jasna. Ona važi i za narod Srbije, ukoliko je spreman da se distancira od Miloševićevih zločina, isporučujući glavnokomandujuće ratne zločince Haškom tribunalu. Iako sa deset godina zakašnjenja, ova ponuda je slična onoj koju su Zeleni nekada uputili, i to ne POSLE nego UMESTO vojne intervencije: dođite u Evropu!
Autor: Ludger Volmer, u Berlinu, mart 2009.
Prevod: Mihailo Kotarac, u Berlinu, mart 2012.
Peščanik.net, 24.03.2012.
KOSOVO________________
- Schroder, Gerhard (2005), Entscheidungen. Mein Leben in der Politik, Hamburg (Hoffmann und Campe), S.110.
- Schatzing, Frank (2006), Lautlos. Roman, (Goldmann-Verlag), S.675 ff.
- Z.B. Joetze, Gunter (2001), Der letzte Krieg in Europa? Der Kosovo und die deutsche Politik, Stuttgart-Munchen (dva). Joetze hat u.a. anhand der ihm offen gelegten offiziellen Dokumente und Protokolle recherchiert.
- Kant, Immanuel (1795), Zum ewigen Frieden.
- Schatzing, S.344.