Reč aneksija ružno zvuči zbog nesrećne prošlosti. Ovim terminom se opisuje, između ostalih tragedija, pokušaj Sadama Huseina 1990. da proguta čitav Kuvajt i pretvori ga u devetnaestu pokrajinu Iraka; invazija Indonezije 1975. na Istočni Timor, preuzimanje Zapadne Sahare od strane Maroka iste godine; i izraelsko proglašenje istočnog Jerusalima, nakon rata 1967, za deo ujedinjene prestonice. Na nemačkom se to zove Anschluss. Kao i većinu prisilnih zajednica, aneksiju prati gomila visokoparnih, neiskrenih reči – ključne teme su narodna volja, istorijska nepravda, božansko proviđenje – ali do nje skoro uvek dolazi pod pretnjom puščane cevi.
Govor Vladimira Putina u Kremlju prošle sedmice, u kome je od poslušne Dume tražio da ratifikuje samoproglašeni status Krima kao nove ruske republike, bio je istaknuti primer aneksione retorike. Putin je počeo od krštenja kneza Vladimira u drevnom Hersonesu, galamio je protiv dugogodišnjeg poniženja od strane Zapada, upozoravao neimenovane „nacionalne izdajnike“ u Rusiji na moguće posledice i naterao suze na oči prisutnima govoreći o srcu i duši svog naroda, pošto je „Krim oduvek bio nerazdvojni deo Rusije“. Neke njegove tvrdnje nisu bile bez osnova: istina je da Sjedinjene Američke Države, poput drugih velikih sila, ignorišu međunarodne zakone kada im stoje na putu, i trebalo je da bude jasno da će Rusija širenje NATO-a shvatiti kao osporavanje njenih interesa. Drugi delovi govora bili su notorne neistine – na primer, optužba da govornicima ruskog u Ukrajini prete horde neonacista i tvrdnja da „ruske oružane snage nikada nisu kročile na Krim“. Kada je Putin zahvalio svojoj ukrajinskoj braći što su se uzdržali od prolivanja krvi, nije pomenuo da su ih razoružali ruski specijalci.
Aneksija Krima je sada, kako Putin kaže, „svršen čin“. To se neće uskoro promeniti, ako se uopšte ikada promeni. Referendum je bio nelegalan po ukrajinskom i međunarodnom pravu i održan je u okolnostima daleko od slobodnih, ali rezultat verovatno predstavlja većinsku volju. Što je još važnije, SAD i Evropa neće ulaziti u rizik da preokrenu aneksiju jer imaju minimalne interese na Krimu, dok će Rusija, koja tamo ima velike interese, rizikovati skoro sve da ga zadrži. Ali sudbina ostatka Ukrajine i drugih bivših sovjetskih republika, kao i budućnost odnosa između Rusije i zapada, još uvek je pod velikim znakom pitanja. Bilo koja američka mera treba da počne od toga šta ova kriza jeste a šta nije.
Ukrajina nije Čehoslovačka. Za neke američke jastrebove godina je uvek 1938, i uvek se podseća na Minhen i politiku smirenja kad god se negde u svetu dogodi akt agresije. I Džon Mekejn i Hilari Klinton povlače površnu analogiju između Krima i Sudeta – aneksije u ime etničkog ujedinjenja. Pre referenduma, proukrajinski demonstranti u Kijevu nosili su Putinove postere sa Hitlerovim šiškama i brčićima. Sve ovo daleko preuveličava Putinov značaj. On možda želi da Rusija predvodi novu Evroazijsku uniju, ali ne sanja o osvajanju sveta; Rusija ima dosta nuklearnog oružja, ali njene redovne vojne snage nisu spremne za dugu okupaciju Ukrajine.
Niti ova kriza predstavlja obnavljanje Hladnog rata – što je poređenje koje se pravi i na desnici u Mekejnovom članku u New York Timesu, i na levici u članku Stivena Koena u The Nation. Taj sukob je podelio svet na dva tabora u titanskoj borbi ideja, sa bezbroj vrućih ratova koje su vodile ispostave velesila. Zapetljana ukrajinska kriza pokazuje kako svet izgleda kada nije podeljen na dve sfere kontrole. Putin je predstavnik suprotnog od univerzalne ideologije; on se pretvorio u arhinacionalistu predhladnoratovskog tipa sa mističnim pozivanjem na otadžbinu i veru. Voli da prkosi navodnom silništvu zapada, ali to čini bez ikakve podrške bilo koga izvan Rusije i dvadeset miliona govornika ruskog u bivšim sovjetskim republikama. Aneksiju mu je srdačno čestitao njegov prijatelj Bašar Al Asad iz Sirije, ali rezoluciju Ujedinjenih nacija koja je osudila postupak Rusije podržale su sve članice Saveta bezbednosti osim Kine, koja je bila uzdržana (možda imajući u vidu svoje separatiste na Tibetu), i same Rusije.
Od ključnog je značaja da SAD i Evropa spreče Putina da nastavi dalje i preokrene teško stečenu nezavisnost bivših sovjetskih republika. Moskva aktivno pokušava da destabilizuje gradove u istočnoj Ukrajini, prateći poznatu strategiju raspirivanja straha i šovinizma među govornicima ruskog. Zapadne zemlje bi trebalo da upotrebe sva civilna sredstva koja su im na raspolaganju – novac, diplomatiju, političku podršku, trgovinske povlastice koje se oslanjaju na politički sporazum potpisan u petak, izborne posmatrače – kako se Ukrajina ne bi sunovratila u haos pred predsedničke izbore 25. maja, i kako bi izbori protekli pošteno. Ukrajinski lideri inteligentno otvaraju prostor za prorusku politiku i obećavaju određenu meru federalizma pod novom vladom. Ukrajince ne treba primoravati da biraju, zarad bezbednosti i identiteta, između Rusije i zapada – to Putin želi.
Uspešni izbori u stabilnoj Ukrajini su pola dobijene bitke protiv Putinove agresije. Druga polovina je odvraćanje. Bilo bi naivno poverovati Putinu na reč da Rusija nema pretenzije na teritorije izvan Krima. Njemu je potrebna atmosfera kontinuirane krize i nepravde da održi podršku u zemlji, da skrenu pažnju svojih građana sa korupcije, stagnacije i represije koji su njegovo pravo nasleđe kao lidera. Odvraćanje se može ustrojiti tako da otkrije slabost Rusije: nesmrtonosna vojna pomoć Kijevu, eskalacija sankcija protiv Putinovih doglavnika i krajnja pretnja finansijskog onesposobljavanja energetskog sektora. Ali nijedna strategija neće uspeti ako SAD i Evropska unija ne deluju zajedno, a Amerika više ne može jednostavno da očekuje da će je Evropa slepo pratiti. To je bilo drugo vreme.
Da li je za sve kriv Barak Obama, kako tvrde republikanci u Kongresu i bivša državna sekretarka Kondoliza Rajs? Istina je da administracija deluje nespremno kad god neki razbojnik negde ne postupi u skladu sa međunarodnim normama. Putin predsednika sigurno doživljava kao slabog, naročito nakon što je Obami bila potrebna Rusija da ga izvuče iz škripca u koji je sam upao sa hemijskim oružjem u Siriji – a kao svakog siledžiju, Putina slabost provocira. Ali Krim se odavno pripremao. Godine 2008, kada je Džordž Buš bio predsednik, Putin je, iznevši mnoge ozlojeđenosti koje je svet čuo prošle nedelje, napao Republiku Gruziju i skoro anektirao dva pretežno ruska govorna područja a da se čak nije ni pomučio da održi referendum. Autokrata poput Putina igra svoju igru i uvek pronađe svoj izgovor.
The New Yorker, 31.03.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.03.2014.
UKRAJINA