Od pre desetak dana ne govorim sa akademikom Klajnom, a od pre možda pola godine ni sa Goranom Markovićem. Nisam imao priliku da se osobno upoznam ni sa lingvistom, ni sa režiserom, obojica su uživali moje poštovanje, a sad su ga, svaki na svoj način, izgubili. Umalo da napišem „zanavek proćerdali“, ne, prognani su na dve godine, uslovno, iz mog vidokruga i delokruga. Okrutno? Ne odviše. Progonstvo je najstroža i najblaža kazna koju mogu da izreknem bratu u Hristu.
Biće da sam ja postao grublji (još grublji) nego ranije, izričem istovetnu presudu za dva prestupa različite težine. Građanina Klajna otpužio sam i osudio za sve što je, shodno potrebama SANU, nažvrljao o ćirilici i o bosanskom jeziku, dok je građanin Marković pao zbog toga što tekstove (za mene i dalje prihvatljive) objavljuje u glasilu ogrezlom u nacionalizam, ksenofobiju, u dnevniku otvorenom za izlive koje ja vidim kao fašističke, a koji bi, mislim, i na građ. Markovića morali ostaviti ako ne istovetan, ono sličan dojam.
Pođimo azbučnim (nipošto abecednim, mada bi ishod, gle, bio isti) redosledom, od akademika: „Neželjenim sticajem istorijskih okolnosti, postali [smo] i ostali jedini dvoazbučni narod u Evropi. Svojevremeno se govorilo da je to ’naše bogatstvo’, ali zapravo je pre izvor zabuna.“
Šta to čujem, i od koga? „Neželjeni sticaj istorijskih okolnosti“ je smijurija nedostojna ranijeg građanina Klajna, u NIN-u bi se tim eufemizmom negdašnji građanin Klajn šaljivo poigrao; onoga ko tako piše negd. Klajn bi bio podučio da pojmove označava što je mogućno konkretnijim, određenim rečima. Šta su neželjene okolnosti pa još okićene sticajem?! Da li građanin K. cilja na Jugoslaviju, da li ju je razvoleo i sada razmišlja samo u ozračju i u granicama ustanove koja ga je primila u svoje toplo okrilje, a koja se zove Srpska akademija nauka?
Idemo dalje. Postali i ostali! Držim da gr. Klajna nije nosila puka rima, nego je hteo reći da su se Hrvati, svaka njima čast, otresli mrskog i protivprirodnog dvoazbučja/dvoabecedluka, toga mutnog i zagađenog izvora zabuna. Rad je akademik (i predsednik odbora za jezik) da očuva visoko mesto koje uživa među lingvistima, pa bi da bude trpeljiv i štaviše širokogrud, ali su lingvisti manjina u SANU, valja ugoditi onome što vascelo stado misli, valja ukazati na suvišnost latinice i na njezino štetočinstvo. Valja tu i tamo celivati ruku koja vas hrani i tetoši, valja se skuturiti u krilu matere Akademije i ispoljiti pripadnost olimpijskom plemenu. U nekom intervjuu pitaju Borhesa da li ga pogađa i da li mu ide na živce cenzura, a Horhe Luis će ni pet ni šest nego: ako ste cenzor, ima da cenzurišete! Ako ne cenzurišete, poslodavac će to primetiti i onda jao vama! Tako i građanin Klajn: ne može se samo biti dovitljiv i popularan, na temama bezbolnim, u kojima nema onoga što je najvažnije, a to je srpstvo! Ako ti je prijatno u SANU, a kome nije, ima da gukneš koju iz našeg tonaliteta, makar ti to bilo previsoko ili prenisko!
&
Kako može ikome smetati što je naučio desetak drukčijih slova i što je upamtio da neka slova označavaju jedne glasove u ćirilici, druge u latinici? Ako dva alfabeta dovode do košmara u serbskoj glavi, šta tek reći o ljudima koji su bilingvalni, ili koji su poliglote? Bi li za gr. Klajna bilo bolje da ne zna ni latinski, ni italijanski, ni engleski?… Služenje samo maternjim jezikom može možda ići naruku nekom pesniku ili romanopiscu (pa i za toga poetu se ne može pouzdano znati bi li pisao još bolje da je bio ukorenjen u još nekom jeziku), doklen kad govorimo o stanovništvu zar nije bolje da zna dva pisma, mislim kad ih već zna?
Direktor gimnazije u koju sam išao (Ivan Lerik) držao je da nam latinski, maternji i izabrani strani jezik nisu dovoljni, trudio se da nas privuče i grčkom, koji dakako nije bio u programu: ako budemo u stanju da makar sričemo grčka slova, i to će nam biti od koristi. Nije smatrao da će to pre biti izvor zabuna.
&
Vinuo se građanin-akademik i preko Drine, da kao veštak podupre ono čime se njegova voljena „Politika“ (koju je na njenim rođenim stranicama pohvalio zbog njezinoga čistunstva i pravoverja, to bi mogla biti posebna priča: objavljujem kod Ljilje hvalospev Ljilji!) neodustajno bavi. Da merodavno podvikne seljačiji preko Drine: pridev od imenice Bošnjak glasi bošnjački (kao fabrikant nameštaja, samo s udareniem na drugom mestu), to je tačno, glubokouvazhaemyi chlen, ali ako jezik pripada svima koji žive u Bosni zašto se ne bi mogao zvati po Bosni – bosanski?
I šta se nas to tiče? Čerupaju li svi okolni narod srpski jezik? Uklapaju sve što su pokrali od nas u svoje siromaške dijalekte i onda tome bućkurišu daju ime gde se voljeni pridev „srpski“ nigde ne pominje, a nas to, kao veleoštećenu stranu, boli li boli?
Ako hoće ljudi da se zovu Bošnjaci, nema akademije koja to može sprečiti ili prepraviti, ako svoj jezik zovu bosanskim ili behavskim, to je njihova stvar! Što je najgore, uveren sam da gr. Klajn sve to zna, i bolje dakako nego ja, ali mora poput brucoša koga primaju u bratstvo (fraternity) da napravi nekoliko izuzetno blesavih, po njega samog možda i opasnih, škodljivih ili nedostojnih stvari koje mu članovi bratstva zadaju, kako bi dokazao bezrezervnu pripadnost novoj zajednici, plemenu, da, držim da se u slučaju građ. Klajna radi o zakasnelom obredu inicijacije, trebalo bi da to razumem, SANU je leglo privilegija, e leglo ponekad traži izjavi o lojalnosti, i dobilo ju je. Proshchai, grazhdanin Klajn!
&
Slučaj Gorana Markovića, nemio takoreći događaj, i drukčiji je od goreobrađenog, a po mnogo čemu mu je i nalik. U samom srcu oba nem. događaja stoji „Politika“, za tu kuću je gr. Klajn vezan lijanama starim nekoliko decenija, estradni lingvist postao je akademikom i predsednikom Odbora možda i zahvaljujući onome što je marljivo pisao u NIN-u, po tim pitkim i ne odveć docirajućim crticama su ga stariji akademici i zapazili, I think.
Kao filmski gledalac i kao povremeni čitalac eseja građ. Markovića imam o njegovom svetonazoru prilično obrazloženu i jasnu predstavu, ali potonji malo malo pa objavi nešto u „Politici“! Pa dobro, gde da objavi!? Čovek nije Hju Hafner, nije medijski magnat, mora ono što ga tišti ili što ga veseli da ponudi onima koji to jesu: ili Ljilji, ili Vučeli, ili Ratku Dmitroviću! Bi li meni uopšte mogao ugoditi?!
Ja bližnje prekorevam kad vidim da su kupili „Politiku“, oli vi uživate da financijski podupirete ono što ne treba niko da podupire? Onda protivno navici okrenem i sam nekoliko listova i učini mi se da je Goran Marković tu odomaćen, neću reći baš kao Babuška, ali ipak više nego što bih ja voleo. Pa dobro, navikao čovek na „Politiku“, ne robujemo li svi inerciji? „Politiku“ čitaš odmalena i umrećeš tek kad se u njoj pojavi i tvoja slika, sve to razumem, ali osoba kakva mislim da je građ. Marković morala bi primetiti u kakvom se društvu obrela, kakvi se naopački đaci krevelje i caruju svud oko njegovog teksta! Pisanje za „Politiku“ liči mi na izgovor za učlanjenje u Savez komunista: ne slažem se sa njima, ali hoću iznutra da ih popravljam!
&
Šta je gore, ako Ljilja dobrom dečku iz stare beogradske porodice plaća više nego običnim novinarima i saradnicima, ili ako građ. Marković piše besplatno, kao čitaoci koji punonadežno kupuju svaki dan „Politiku“ čekajući da se u pismima uredništvu blagoukaže njihova žalopojka zbog propasti premile ćirilice?
Meni retko kad pukne pred očima, nazirem sve mozaično, kao ona muva iz poznavanja prirode, koja navodno sve vidi kroz neko svoje optičko saće, ali mi je odjednom sinulo: Goran Marković je malograđanin!
Kraj višekratno ispoljavanog rediteljskog dara i kraj sve naobrazbe ostao je gr. Marković očaran sad bi se reklo brendom, izdav. kućom u koju i pešice može da odnese svoj rukopis, sačuvao je strahopoštovanje ili pijetet prema slavnoj fabrici koja je kakvoću najvažnijeg proizvoda bespovratno srozala još devedesetih i koja nalazi još dubine za svoj sunovrat! Da, ali zar ne odgovaramo mi samo za ono što smo napisali i potpisali? Niko od nas ne može da uredi i oplevi okolinu u koju će zasaditi svoj cvetak-zanovetak, pa opet, držim, samovoljno i bespravno, da bi najstarijeg dnevnog lista na Balkanu morao Goran Marković da se kloni!
A možda je stvar posve jednostavna: čovek za izvestan honorar objavi nešto iz vlastitog dnevnika, a objavi tamo gde zna da je dobrodošao, da, ali nije gr. Marković novinar, i nadam se da ne zavisi baš od honorara iz „Politike“. Ili možda i zavisi, a kao čovek pozhiloi udovoljava navici i naprosto hoda prtinom koja mu je poznata?
Manje bih mu zamerio da je ušao u SNS, ili da je od Tasovca kamčio pare za film o Kosovu, o Ćirilici, o Četnicima, ili o našoj miloj Dinastiji. Nema, barem ne u Evropi, reditelja koji može sam da finansira film, svi reditelji dakle zavise ili od bogatuna ili od države, ali ako ono što si napisao šalješ svaki put u Makedonsku 29, znaj da izgledaš kao neko ko je podlegao beogradskom starofrajlinstvu: oglas da ta i ta hadži-porodica neće ove godine primati goste za Sv. Aranđela morao je između dva rata izići u „Politici“, esej kojim bismo da se podičimo mora takođe osvanuti u „Politici“, njoj su stari i rođeni Beograđani verniji nego i samoj Svetoj materi, jer na Službu Gospodnju ne idu svake nedelje, a „Politika“ je prvo što svakog bogovetnog jutra kupe, blagi Bože, pa to vam je list koji čita tout Belgrade…
Čekaj, nije li se i poneki moj uradak obreo tik uz tekstove ljudi od kojih se inače držim podalje? Jeste. Ali ja nemam kud, uobrazio sam da gr. Marković ima kud, a ipak ide kud ne treba. Nisam, znači, ni sam neka cvećka, ali nisam ni bog zna kakva olakšavajuća okolnost: proshchai, Goran!
&
Pa dobro, je li ti sad srce na mestu?
Nije.
Podsetiću vas na stihove B. Brehta:
Izgubio si dragocenog čoveka.
Što je otišao od tebe, to još nije dokaz
Da nije dragocen. Priznaj:
Izgubio si dragocenog čoveka.
Izgubio si dragocenog čoveka.
Otišao je od tebe zato što služiš dobroj stvari
A on je otišao ništavnoj. A ipak, priznaj:
Izgubio si dragocenog čoveka.
(prev. Slobodan Glumac)
Peščanik.net, 18.09.2015.
Srodni linkovi:
Alisa Mahmutović – (Veliko)srpske muke po bosanskom jeziku
Predrag Lucić – Pun kufer Belgijaca
Marko Simonović – Redu ne trebaju organi reda
Marko Simonović – Od danas pišem neznam
Marko Simonović – Вуковар: центар за апсурдизацију мањинских права
Damjan Pavlica: Snježana Kordić – intervju
Snježana Kordić – Naziv jezika
Anes Osmić: Snježana Kordić – jezik, nacija i laži