Uterivanje ljubavi

Kad vas ne voli onaj koga volite to je – neuzvraćena ljubav. Ali kad vas ne voli onaj koga ne volite, kako se to zove? Uzvraćena neljubav? Možda. Ali, ako pitate našu vlast to se zove – patološka mržnja prema premijeru.

Kada se ustoličila pre četiri godine, ova vlast se rukovodila devizom: bolje da me se plaše nego da me vole. A onda se naprasno predomislila pa je uz uterivanje straha, započela i sa uterivanjem ljubavi.

Ali, kako zavoleti nekog ko ti otvoreno pokazuje da te ne voli, da te prezire i da misli sve najgore o tebi? A vlast ne voli, prezire i misli sve najgore najpre o opoziciji, koja u ovom trenutku, makar onako formalno, ima bezmalo isto poslanika koliko i vladajuća koalicija. Među njima posebno ne voli one koji su tek za procenat-dva prešli cenzus i time joj, kako kažu, ”oteli” mandate koji bi, doduše nezasluženo, ali po zakonu, pripali vlasti.

Vlast zatim ne voli i prezire sve one koji nisu glasali za nju, a njih je tri puta više nego onih koji su dragovoljno, svojevoljno ili nekako dugačije glasali za vlast. Vlast takođe ne voli, gotovo pa poimenično, svakog ko izražava neku primedbu bilo time što prisustvuje nekom protestnom skupu bilo tako što svoju primedbu iznese u nekom mediju pa makar to bio i tviter.

Najzad, vlast neimenovano ne voli: one što neće da promene svest, gotovane koji hoće da im država reši probleme, sedače po kafićima i toplim sobama, sve koji nisu ranoranioci (mada i jednog ranoranioca), one koji ne znaju strane jezike, a iz nekog razloga u poslednje vreme posebno prezire – jetrve i šurnjaje (!?).

Pa ipak, vlast od svih tih ljudi koje ne voli, koje prezire i o kojima javno priča sve najgore, a koji su debela većina u ovom društvu, neprestano zahteva da je oni bespogovorno vole!? Što je dosta neobično, s obzirom na činjenicu da vlast uporno tvrdi kako smo mi jedna normalna demokratska zemlja, svakako najnormalnija i najdemokratskija u regionu. A u normalnim demokratskim zemljama je normalno ne voleti vlast, odnosno – nemati emotivan odnos sa vlastima. Jer se vlast i ne uspostavlja da bi bila voljena nego da bi obnašala svoju dužnost, to jest radila u najboljem interesu građana. To znaju i vlasti tih normalnih demokratskih zemalja pa ni ne zahtevaju od građana da ih vole. Što bi dakle značilo – ili da mi nismo normalna demokratska zemlja ili – da nije normalno što vlast zahteva da bude voljena, tim pre što ona sama ne propušta priliku da iskaže koliko ne voli sve one koji nisu vlast. A posebno one koji se usude da joj uzvrate neljubav.

A pošto vlast ne može da dozvoli ni jedno ni drugo, ni da nismo normalna zemlja ni da ona nije normalna vlast, normalno je da je smislila da – mi nismo normalni. I ne samo mi nego i svi oni u regionu i svetu koji ne vole otvoreno našeg premijera. A kad je već tako, kad u zemlji, regionu, svetu, ima toliko patoloških mrzitelja premijera, onda vlast može samo jedno – da uvede opsadno stanje i podigne borbenu gotovost. I da u Vladu uvede ”one koji su spremni da se biju”, a u Parlament pošalje ”mlade lavove” koji su, kao što im i samo ime kaže, spremni ne da argumentima i brojnošću pobede opoziciju već da je – rastrgnu. Po mogućnosti već na prvom, konstitutivnom zasedanju. Koje je, na njihovo opšte izbezumljenje, prekinuo privremeni predsednik skupštine, ali koje će se nastaviti još koliko danas pa će lavovi, i mladi i stari, ponovo moći da se ostrve na svoj plen. Do potpunog istrebljenja ili bar sledećih izbora.

Peščanik.net, 06.06.2016.