U petak 3. oktobra 2014. mediji su preneli vest da je novoformirana komisija Megatrend univerziteta objavila izveštaj o oceni osnovanosti pokretanja postupka poništavanja doktorata ministra Nebojše Stefanovića. Naslov koji sumira zaključak komisije svuda je bio identičan: „Nezavisna komisija: doktorat nije plagijat“. Međutim, u svom izveštaju komisija nije odlučivala o tome da li je Stefanovićev doktorat plagijat. Niti je, uzgred, nezavisna: ona je samo eksterna.
Šta je, onda, ova eksterna komisija Megatrenda odlučila? Ona je mudro utvrdila da nema potrebe da se pokrene postupak za proveru optužbi za plagijat. Četiri meseca nakon što smo izneli dokaze o plagijatima i ostalim nedostacima u Stefanovićevoj disertaciji, a posle čitavih mesec dana izučavanja slučaja, ova nova – druga po redu – komisija Megatrenda poslala je potcenjujuću poruku javnosti: odlučili smo da nema odlučivanja! U podrobnom izveštaju od grandioznih sedam pasusa, dužine jedne stranice i par redova, profesori Božidar Leković, Svetislav Tabaroši i Ivan Radosavljević, ponudili su sledeći argument: analiza „oponenata“ (tu smo, dakle) bazira se na radnoj, a ne „paradnoj“ verziji Stefanovićeve disertacije.
Postoje dva nedostatka u ovom rezonovanju eksterne komisije. Prvo, doktorski rad koji smo analizirali u članku na Peščaniku jeste finalna disertacija ministra Stefanovića. Podsećamo, nju je sam Megatrend univerzitet dostavio na uvid novinarki Anđeli Milivojević, a na osnovu njenog zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, o čemu ona poseduje uredne dokaze. Teza je tražena devet meseci nakon odbrane doktorata. Ona se nalazila ukoričena i zavedena u biblioteci Megatrenda, gde nema mesta ni za kakve eseje, radne, prevremene, privremene verzije i slično. Nikakve prepravke rada nisu dozvoljene nakon što se jedan doktorat proglasi odbranjenim – ako komisija ima zamerke na disertaciju onda se ona šalje na doradu, pre nego što se proglasi uspešno odbranjenom. Zato iznenađuje sledeća konstatacija eksterne komisije Megatrenda: „Uobičajeno je da kandidat finalnu verziju teze, onu koja se obično i javno publikuje, donekle koriguje, uvažavajući primedbe i sugestije koje mu se daju prilikom javne odbrane“. Ako je ovo zaista uobičajena praksa – eto posla za inspekciju Ministarstva prosvete. Kada bi takva praksa bila dozvoljena, onda bi svaki doktor nauka mogao post-hoc da koriguje finalnu verziju teze u skladu sa svojim interesima, te nijedan plagijat ne bi mogao da se kazni, jer nakon otkrivanja svako može da izmeni ili odstrani nedozvoljenu krađu.
Drugi nedostatak u datom rezonovanju eksterne komisije je sledeći: sve i da smo mi zaista analizirali nekakvu radnu, privremenu, nesvršenu, nedorađenu verziju doktorata, koju je Megatrend „greškom“ ustupio novinarki Milivojević, ta „finalna“ verzija takođe sadrži sve plagijate na koje smo ukazali. Kako profesorka Danica Popović potvrđuje u kolumni za Politiku, i u novoj verziji doktorata svi plagijati su „živi i zdravi“, samo su neki pomereni na druge stranice. Međutim, eksterna komisija Megatrenda, za razliku od prve interne, nije htela da se ozbiljno upušta u ovu proveru.
Umesto toga, eksterna komisija nudi sledeći argument: „Komisija je uočila da se u [finalnoj verziji] mogu naći izvesni formalni nedostaci… Pažljivim odmeravanjem sadržaja, obima i relativnog značaja osporavanih delova teksta za celinu teze Komisija je zauzela stav da oni ne mogu da budu osnov, a u skladu sa propisima, da se pokrene postupak za poništavanje naučnog stepena doktora nauka po osnovu nesamostalnosti rada.” Zaprepašćujuće je da komisija nije našla za shodno da obrazloži koje to „formalne nedostatke“ pominje i zašto su oni relativno beznačajni, već očekuje da joj se veruje na reč. Drugim rečima, izveštaj komisije suštinski je neobrazložen. Ona ne ispituje nijedan navedeni primer plagijata.
Osvrnimo se sada na kontekst i hronologiju slučaja plagijata ministra Stefanovića.
Prva reakcija na dokaze o plagijatu bila je da smo mi deo zavere protiv Vlade, ministra i policije, te da u dosluhu i zarad interesa mafije pokušavamo da sprečimo predstojeće reforme. Cilj ovih optužbi, u kojima se grupa ljudi koji se bave naukom u Velikoj Britaniji optužuje za državni udar zarad interesa mafije, bio je višestruk: da ponudi kakvu-takvu odbranu ministra Stefanovića, ali i da zastraši nas kao autore teksta.
Prilikom iznošenja ovakvih optužbi zaboravljena je jedna lako proverljiva činjenica: novinarka Anđela Milivojević je zatražila na uvid doktorsku disertaciju Nebojše Stefanovića i pre nego što je on postao ministar. Kako smo mi onda mogli da planiramo sprečavanje predstojećih policijskih reformi, kada je za ovaj resor u to vreme bio zadužen Ivica Dačić? Dodatno, ako smo ukazali na plagijate ministra Stefanovića zarad sprečavanja reformi u njegovom sektoru, koji je naš interes bio da ukažemo na plagijate u doktoratu Aleksandra Šapića? Možda sprečavanje reformi u opštini Novi Beograd?
Svima je poznata i reakcija predsednika Vlade Aleksandra Vučića: „Ja nikada gluplje obrazloženje u životu nisam čuo“. Kao što dobro primećuje Aleksandar Stević u potonjem tekstu na Peščaniku, gospodin Vučić sebi je dao za pravo da „samo zbog toga što je nekada davno bio dobar student, može sa nekoliko osionih reči da odbaci podrobnu analizu trojice profesionalnih istraživača“. Mi ne sporimo da je gospodin Vučić tokom nešto više od šest godina studiranja na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1988-1994; ova informacija je dostupna na sajtu Pravnog fakulteta) stekao opšta znanja o pravu SFRJ i SRJ, i da je u tom smislu verovatno bio dobar student i postao dobar pravnik. Međutim on se nikada nije bavio naučno-istraživačkim radom koji je rezultirao objavljenim člankom ili knjigom (Vučićeve recenzije knjiga Vojislava Šešelja se, naravno, ne mogu uvrstiti u ovaj tip stvaralaštva). Koji mesec kasnije, u emisiji „Stav Srbije“, gospodin Vučić je izjavio, a nakon što je pročitao Stefanovićev doktorat, da je u pitanju „dobar rad“, čime je, opet, pokazao sklonost da sebe stavlja u ulogu arbitra za pitanja za koja nije kompetentan.
Ove Vučićeve izjave zapravo su bile i presuda koju su morale da donesu sve buduće interne i eksterne komisije. Sve što je potom usledilo predstavljalo je otužno odugovlačenje, ismevanje univerziteta i visokog obrazovanja, poigravanje sa pravnom državom, ali i šamar poštenim građanima, diplomcima i trenutnim studentima. Pritom ovde ne mislimo samo na epilog slučaja plagijata ministra Stefanovića. Ovde mislimo i na nesankcionisanje lažnog predstavljanja Miće Jovanovića da ima doktorat sa Londonske škole ekonomije i političkih nauka, nemogućnost Univerziteta Union da oformi komisiju koja bi ispitala naše nalaze da je doktorat Aleksandra Šapića plagijat i sramno (ne)reagovanje FON-a i Univerziteta u Beogradu na nalaze profesora Raše Karapandže da je doktorat Siniše Malog plagijat i, da bruka bude veća, na opoziv članka koji je gospodin Mali objavio u inostranstvu zbog plagijata. Ovu odluku eksterne komisije Megatrenda vidimo kao jedan od brojnih činova srpske akademske tragedije.
Branu ovakvom razvoju događaja trebalo je da predstavljaju akademske institucije Srbije, koje su se ovog puta pokazale nedostojnim svog formalnog statusa u društvu. Ovde pre svega mislimo na Univerzitet u Beogradu koji, uprkos odluci svog Senata, nije izdejstvovao preko Konferencije univerziteta u Srbiji formiranje istinski nezavisne i nepristrasne komisije za ocenu svih optužbi o plagijatima. Da na snazi nije vladavina prava, niti istinska briga o visokom obrazovanju, pokazale su i reakcije drugih institucija, poput Ministarstva prosvete, Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Komisije za akreditaciju.
Ovo, na sreću, ne znači da je zakazala akademska javnost iz Srbije i dijaspore. Mnogi časni profesori, docenti, asistenti, istraživači i studenti javno su se usprotivili korupciji u visokom obrazovanju. Jedan broj naših naučnih radnika koji su u svojim objavljenim tekstovima podigli glas protiv prakse sticanja nezasluženih diploma, kao i oko 1800 pripadnika akademske zajednice koji su potpisali peticiju da doktorat ministra Stefanovića ispita kredibilina, nezavisna i nepristrasna komisija, ipak pokazuju da mnogi ne pristaju da budu nemi posmatrači procesa destrukcije obrazovnog sistema u Srbiji.
Slučaj plagijata ministra Stefanovića nije zatvoren. Verujemo da će se u budućnosti stvoriti okolnosti koje će omogućiti istinski nepristrasnu, nezavisnu i stručnu analizu ne samo sadržine njegovog doktorata, već i kako mu je uopšte proceduralno omogućeno da doktorira pred komisijom čiji je jedan član (Snežana Đorđević) bio fizički odsutan sa odbrane doktorata, a dva člana (Sung-Džo Park i Žan-Žak Šanaron) se ne služe srpskim jezikom. Pritom, naravno, ne treba zaboraviti ni to da je četvrti član komisije (i ujedno ministrov mentor) morao naknadno da podnese ostavku na funkciju rektora Megatrenda pošto je uhvaćen u laži.
Ukratko, koliko god to neki priželjkivali, na slučaj doktora ministra nije stavljena tačka.
dr Uglješa Grušić, Univerzitet u Notingemu
dr Branislav Radeljić, Univerzitet Istočni London
Slobodan Tomić, Londonska škola ekonomije i političkih nauka
Peščanik.net, 05.10.2014.
PLAGIJATI