- Peščanik - https://pescanik.net -

Utorak

 
Kažu da Grci ne vole da rade utorkom, jer toga dana žale zbog pada Carigrada. Više od pola milenijuma je prošlo od tog majskog utorka 1453, ali tuga je ostala. Drugi dan u nedelji je inače nesrećan, posvećen je bogu rata Marsu, odnosno skandinavskom Toru, koji je tog dana u okršaju sa divovskim vukovima ostao bez ruke. Nesrećna tradicija se nastavlja: u utorak su u Briselu od nas zatražili da se odreknemo “srpskog Jerusalima”. Ako to uradimo prokleće nas vladike, akademici i pesnici koji po amfiteatrima i fiskulturnim salama decu podučavaju psalmima – Ako zaboravim tebe Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja – spremajući ih za osvetu Kosova.

Narikače predvodi Prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, koji ne prestaje da govori o užasu, porazu, propasti, nakovnju i čekiću. Pridružio mu se Ivica Dačić koji, gle čuda, posle neuspele misije u Francuskoj, pominje živi pesak, živo blato i vagon za potpisivanje kapitulacije. Sve je to tačno, ali odgovara stanju od pre mnogo godina – doduše nije bio vagon nego šator u Kumanovu. Užas se desio, ali još 1999. u Suvoj Reci, Prekazu, Meji, Podujevu, Ćuškoj, zatvoru Dubrava… desio se i 17. marta 2004. Dačić i Vučić kao da su neki drugi ljudi, pa poslednji otkrivaju ove tragedije, kao da se ne sećaju tih mesta i datuma užasa, kao da njihovi prijatelji u Hagu zbog toga nisu osuđeni na nekoliko vekova zatvora.

Ako su ovo neki drugi Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, šta su to u utorak videli u Briselu što ih je toliko izbezumilo; zašto su bili toliko zatečeni onim što im je na kraju balade ponudila EU? A ponudila je, kaže Prvi pregovarač Dačić, samo kapitulaciju. Prvo, imamo li mi uopšte diplomate, insajdere, dobro obaveštene izvore, špijune… koji pre nego što stigne konjica izviđaju teren, raspituju se šta neprijatelj priprema, savetuju taktiku… Drugo, izgleda da je došlo do nesporazuma na toj briselskoj aukciji: mi smo se pripremali za britansku na kojoj se polazi od najniže ponude pa se licitira naviše, a u stvari je to sve vreme bila holandska aukcija, na kojoj se najviša cena postavi na početku pa se licitira naniže. Mi smo bili najbedniji učesnici te igre i kako su runde prolazile naša cena je padala sve niže i niže. Dačiću i Vučiću se u Briselu desilo ono što se Tadiću dogodilo na domaćem terenu: proizvodili su laži o sopstvenoj moći i važnosti, a onda poverovali u njih i slupali se.

Što je najgore, sve vreme dok su se ređale runde i rukovanja, vladala je potpuna konfuzija, niko nije mogao da objasni šta mi u stvari konkretno tražimo, osim naravno da od tri opštine napravimo Republiku Kosmet. A republike nema bez skupštine, sudstva i policije. Na zahtev da Srbi biraju načelnika policije, odgovoreno je ponudom da Mitrovčani biraju šefa policije, ali svi, i ovi južno od Ibra. Problem je u tome što njih tamo ima 70.000, a ovih severno 30.000. Dačić je ovu protivponudu ocenio kao ciničnu i uvredljivu, a ona je bila samo odgovor na našu neshvatljivu ideju da od EU, koja sve vreme zahteva da ukinemo neformalne institicije na severu Kosova, tražimo da nam dopusti da ih sada i formalno uspostavimo.

Izgleda da je u Briselu najslabija karika u tzv. Državnom vrhu bio Aleksandar Vučić; on je u utorak izazvao pometnju tako što se izvikao na Tačija. Razlog može biti Vučićeva nacionalistička prošlost, pa je zato dobio nervni slom kada je ugledao spokojnog komandanta UČK; ili je opijen svojom moći u Srbiji, poverovao da se ona može preliti i za briselski astal. Ili je u pitanju i jedno i drugo. Frustrirajuća je ta kombinacija – kada si silan u svojoj avliji, a nemoćan pred komšijom koga bi najradije zadavio, a on nigde ne žuri za razliku od tebe, i ima moćne zaštitnike za razliku od tebe, koji si opet sam na svetu. Prvi potpredsednik se zaneo komplimentima koje je prethodnih meseci dobijao sa zapada ne shvatajući da ga Latini-stare-varalice, kako bi rekao jedan od njegovih političkih prethodnika Baja Pašić, na taj način sokole da nastavi putem kojim oni žele da ide. Dodatno ga je zbunilo insistiranje da se i on u poslednjoj rundi pridruži razgovorima. Do tada je u njima učestvovao samo preko sms prepiske sa Dačićem. Mladi Vučić, koji je svoje diplomatske veštine savladavao u Zemunu, u uzurpiranoj zgradi Magistrata, preko puta pijace, nije shvatio da su ga zvali u Brisel jer im je jasno da je odnos moći u Srbiji takav da jedino on može garantovati sprovođenje nekog sporazuma. I želeli su da ga na taj način obavežu, jer i Ketrin Ešton zna ovo što i mi: da će on godinama gospodariti Srbijom, posebno njenim naoružanim delom. Svi na zapadu znaju da su naši političari lažovi, ne samo Milošević koji im je jedno pričao na kanabetu, a drugo radio kad im vidi leđa. Čuvena je priča o Jovanu Ristiću koji je u ime srpske vlade 1878. potpisao Berlinski ugovor kojim je Srbija, pod određenim uslovima, dobila nezavisnost. Kada se vratio u zemlju, poslanici su mu rekli – gde piše da smo mi dužni da poštujemo to što si ti potpisao. Par decenija kasnije srpska država i crkva su tražile da svepravoslavni sabor u Carigradu prihvati reformu julijanskog kalendara našeg astronoma Milutina Milankovića. Sabor je to prihvatio, vladike su se trijumfalno vratile u Srbiju, a druge vladike su im odbrusile: ne dolazi u obzir, nećemo valjda da postanemo katolici.

Osim zapomaganja pogruženog Dačića i kraljice drame Vučića, šum stvaraju razni analitičari tvrdeći da nam ni kapitulacija ne garantuje dobijanje datuma u maju, a možda ni članstvo u EU. Niko nije ni rekao da garantuje – onih 35 poglavlja čeka, bez ikakve veze sa Ibar vodom.

Usred drame javio se i Milorad Dodik, sa idejom da se Bosna i Hercegovina najzad rasturi. Njemu je jasno da je, kada se ovo sa Kosovom završi, on sledeći na redu. Ako Vučić pusti Mitrovicu niz vodu, u čemu je problem da to uradi i sa Banjalukom. A Srbi sa severa Kosova u odlučnom danu u goste pozivaju ruskog ambasadora, da zajedno obeleže dan kada je pre 110 godina “puška jednog Arnauta” ubila ruskog konzula koji je svet obaveštavao o zverstvima Albanaca nad Srbima. Ambasador Čapurin je kosovske Srbe u jednoj rečenici plašio, a u drugoj ih hrabrio da izdrže još samo 10, najviše 12 godina, kada će se situacija u svetu promeniti, a Rusija još više dići na noge; do tada im je savetovao da se zubima drže za rezoluciju 1244. Ibarskom magistralom od Leposavića do Mitovice vijorile su se ruske i srpske trobojke, a dok je Putinov izaslanik hodio po ostacima srpskog Kosova, ljudi su mu pod noge bacali cveće. Ta mučna slika podseća na onaj junski dan 1999. kada su britanske Gurke već prešle granicu i utirale put NATO vojnicima, a za to vreme prištinski Srbi bacali cveće na ruske oklopne transportere, koje je Boris Jeljcin poslao da malo provocira Amerikance. Cveće se nije ni osušilo, a poslednji Srbin je morao da napusti Prištinu.

Nije isključeno da se istorija ponovi, još jednom. Primus inter pares u tzv. Državnom vrhu, Alekandar Vučić, morao bi pod hitno da prestane da se uživljava u ulogu narikače i da povuče jedini potez koji mu je preostao. Ako to ne učini, predstoji mu mnogo mučnih uloga koje će morati da odigra na nizbrdici ka svojoj političkoj smrti. Epitaf je već spreman, eno ga na grobu jednog etrurskog glumca – umirao sam mnogo puta, ali ovako nikada. U međuvremenu, šta god da se desi sledećeg utorka, biće hapšenja, mnogo hapšenja. To je vrlo dobar izlaz iz svake situacije, a još kada imaš klijenata kao pleve, rešenje se samo nameće.

 
Iz najave za radio emisiju 05.04.2013.

Peščanik.net, 05.04.2013.