Utrehtski zvonik

Našla sam se ponovo u Utrehtu. Grad Utreht, koji je pre svega univerzitetski grad, železnički čvor i retka tačka u Holandiji gde nema ni umetničkih remek-dela ni mnogo kanala, priprema jednu od najvećih evropskih političko-kulturnih proslava godine 2013, kada pada tri stotine godina od potpisivanja utrehtskoga mira, 1713. Razlog što je Utreht bio izabran je verovatno i u crkvenoj moći grada, o kojoj danas svedoči sjajan muzej istorije crkve. Prvi evropski mirovni dogovor na najvišem nivou postignut je posle nekoliko stoleća krvavih i iscrpljujućih dinastičkih ratova, raširenih na skoro sve evropske kolonije: ratne teritorije u tim ratovima prevazilaze čak i frontove II svetskoga rata, jer su se vodile i na američkome tlu – i po svim svetskim morima. Ukratko, proslava je veoma važna za evropski duh – mnogo razgovora, malo rezultata, ali i to je bolje od rata. Evropska zajednica je uvek umela da iskoristi simbolički potencijal svojih velikih ljudi kako bi podsetila na osnivačke principe – Dekarta, Spinozu, Kopernika, Darvina, Mariju Kiri. Nije se često išlo u eksploataciju političkih likova i figura moći, već pre svega u nauku i umetnost. Utrehtska proslava u tome smislu možda označava nešto novo. U svetlosti najnovijih izjava i odluka evropskih voditelja o strancima i multikulturalnosti, koji su uvek bili pokretačka snaga evropskog umetničkog i naučnog napretka, to „novo“ je možda preteće. Gde su se u evropskome sećanju izgubili, primera radi, oni silni begunci iz Carigrada koji su doneli grčke rukopise, ogromna znanja, ikone, ključno doprineli osnivanju univerziteta i idejama renesanse? No mirovna proslava je dobra, jer će je univerzitet već znati obojiti drugačije, uneti sumnje i pitanja, dovesti u pitanje otužne stereotipe. I pri tome, možda je upravo uloga grada sa univerzitetom nešto što se može suprotstaviti politikama zidanja zidova i nasilnog preseljavanja evropskih građana? Nada može biti minimalna – recimo da u godini proslave mira ne bude rata.

Neke okvire razmišljanja o evropskim problemima pruža jedan neobičan utrehtski spomenik, zvonik katedrale koja se zbog slabe izgradnje srušila negde u sedamnaestome veku , i ostala je samo polovina zgrade. Zvonik i danas stoji, i izgleda da je prvi dokumentovani prostor sretanja homoseksualaca. Stvari su bile ozbiljne, ako je neko prijavio ovaj zločin ljubavi, kazna je bila davljenje konopcem – ne vešanje. Između ostalog, utrehtska topografija je ušla u tajne homoseksualne jezike, i neki tragovi su ostali sve do danas. U Evropi je zabeleženo nekoliko takvih skrivenih jezika: jedan od retkih koji je dobio i rečnik je grčki tajni jezik homoseksualaca, galjarda. Oslobođena Evropa je spremna da spomenicima obeleži i ovakva mesta i da u sećanje uvrsti patnje i represiju nad najrazličitijim manjinama: treba, da stvari mogu krenuti samo nabolje, još samo malo sačekati. Samo da prvo proslavimo mudrost kraljeva koje su vojske skupo koštale, pa će na red doći i obični građani.

Ako igde u Evropi homoseksualna kultura ima ne samo svoje pribežište, nego i najaktivnije kulturne i druge centre, onda je to Holandija. Holandska tolerantnost, koja ima svoje čvrste istorijske temelje kao i teška istupanja od pravila, svakako je jedna od najvažnijih tema javnih debata i tačka identifikacije Holanđana. Radikalne promene koje su se desile u Evropi poslednjih godina, i posebno u Holandiji, prete danas da uguše ovaj izvor holandskog nacionalnog ponosa. Nikome ne bi palo na pamet da postavi pitanje o pravu na izabranu seksualnost, ali je zato itekako vruće pitanje uticaja izbora religije na sve, pa i na seksualnost. Islam se tako, kao glavna tačka napada, pojavljuje u centru jedne od najneverovatnijih manipulacija građanskim razumom i odgovornošću: teza je, naime, da muslimani ograničavaju prava žena i onih koji su izabrali seksualnost u suprotnosti sa muslimanskim pravilima. U ovome lukavom ispostavljanju drugoga, Islam se prikazuje kao crkva koja u potiskivanju ljudskih prava primenjuje više nasilja nego, recimo, katolička crkva. Merenjima represivnosti velikih crkava neka se bave stručnjaci za to: populistička interpretacija naprosto odbija da u javnome životu Evrope vidi pitanje vere kao izrazito privatno pitanje. Pa ipak, upravo u toj tački je posejana konfuzija, koja može ozbiljno ugroziti ne samo međusobno generacijsko razumevanje, nego i simbolički „preorati“ zajednička evropska polja, i gurnuti mali, prenaseljeni potkontinent u nove, starim dinastičkim ratovima slične sukobe.

O čemu je reč? Mnogi borci (i borkinje) za jednakost polova postali su odnedavno spremni da prihvate rasistički model razmišljanja, i da zbog opasnosti islama za jednakost polova i slobodu seksualnog izbora javno počnu zastupati restriktivnu politiku prema strancima i duboko nepoverenje prema sugrađanima muslimanske vere: pristupili su, dakle, krajnjoj desnici, koja je sada i u parlamentu. U nedavnoj istoriji toga je nesumnjivo ubistvo dve javne ličnosti, Pima Fortojna i Tea van Goga (2002 i 2004): obojica su bili homoseksualci, i protivnici muslimanskog načina života. Kako god da tumačimo događaje, izvesno je da je primarna optužba protiv muslimanskih običaja perverzno izvučena iz navodne potrebe da se štite tekovine holandske tolerantnosti. Drugim rečima, da se razlozi za netoleranciju opravdaju tolerancijom. Slično kao u Sloveniji, u nedavnoj oslobađućoj presudi za vođu partije koji je na državnoj televiziji vređao Rome, činjenica da su Romi ranjiva grupa je iskorišćena kao argument – jer su kao ranjiva grupa „naviknuti“ na to, i vređanje im ne može štetiti u javnome životu, jer tu ionako nemaju pristupa. Vređanje, naprosto, za njih nije registrovano kao takvo.

Nije očekivati da će ovde za kratko vreme doći do slične manipulacije tolerancijom, jer nije prethodno ustanovljena: neće se tražiti neobična savezništva, jer za to neće biti vremena. Holandski prijatelj me podseća na stari jevrejski vic-zamku: publika mirno sluša kako nacisti prvo odvode Jevreje, pa onda jednu po drugu grupu koja smeta, i na kraju, kada se pomenu biciklisti, reaguje – zašto baš biciklisti? Odgovor je jasan – jer na Jevreje i ostale niste reagovali. Odgovaram mu da je to zapravo jedan optimistički i edukativan vic. Ono čega se bojim, jeste da smo u vremenu u kojem bismo ih morali više i mnogo, mnogo brže proizvoditi.

Možda će iz sada nepredvidive političke grupe poteći inicijativa da utrehtski zvonik postane spomenik trpljenju homoseksualaca u evropskoj istoriji i njihovoj prisutnosti u novopostignutoj toleranciji. Svaki spomenik ima dva različita života, prvo razdvojena u istoriji i u sećanju, zatim u svome životu pre postavljanja, i u potpuno nepredvidivome životu posle otkrivanja. Ko god i kako god da postavi ovakav spomenik, ne može kontrolisati ono što će se desiti posle. Zato i ima smisla postavljati spomenike. U svakome trenutku u budućnosti oni mogu uterati u laž one koji hoće da njima manipulišu.

Peščanik.net, 29.01.2011.