Vaistinu mačo

Ako ste mislili da je ovo vreme u kojem vladaju mačo tipovi, prevarili ste se. Mi zapravo živimo u jednoj jako osećajnoj i osetljivoj civilizaciji. Toliko osetljivoj da ni oni za koje mislimo da su najjači među nama ne prezaju da javno pokažu kako su im i koliko povređena osećanja.

Film koji se, sudeći po medijima, zove ”nedolični film o proroku Muhamedu”, povredio je ”najsvetija osećanja Muslimana”, svedoče nam u kameru razjareni protestanti. Film, koji je inače prošao sasvim nezapaženo, naravno da nisu gledali, ali su im osećanja svejedno povređena. Jer je dovoljno da neko kaže da su filmom, baš kao i onomad karikaturom, povređena najsvetija osećanja Muslimana, pa da počne ubijanje nedužnih.

I ruske pankerke su povredile ”osećanja vernika”, ovog puta pravoslavne crkve. Doduše, osećanja vernika verovatno ne bi ni bila povređena da istovremeno nisu povređena osećanja Putina. Bilo kako bilo, odmazda je, srećom, blaža – niko ih nije ubio, možda i zato što su se krile u zatvoru. O kazni za povređena osećanja izjasnile su se i tri najmoćnije institucije u državi – predsednik, crkva, premijer – i saopštile javnosti da se zalažu za blage kazne (za mogućnost da ne budu kažnjene se niko ne zalaže). U toj borbi za slobodu izražavanja, Medvedev je čak otišao najdalje rekavši da mu je muka od tih žena i njihovog izgleda, ali da je vreme koje su provele u pritvoru bilo dovoljna kazna da shvate šta su uradile. (On, očigledno nije čuo završnu reč jedne od njih inače bi znao da im na pamet ne pada da ”shvate šta su uradile”.) No, uticajima uprkos, sudija je ostao neumoljiv – za povređena verska osećanja ide se u gulag i tačka.

I mada je naš predsednik svojevremeno najavljivao da će, bude li izabran, tražiti da ”prelista” presude za ubistvo premijera i proveri da li je sve to baš tako, ova demonstracija nezavisnosti ruskog sudstva nije umanjila njegovu ljubav prema toj državi. Naprotiv. Sav raznežen, jer se ni on ne libi da javno pokaže osećanja, pa bogami ni suzu da pusti, poverio nam je da na svetu najviše voli Rusiju (žena, deca, unučad i druge države nek ne zamere).

Ostaje da vidimo kako će se on sam sada postaviti prema povređenim osećanjima njegovih građana. Jer ni mi ne zaostajemo za svetom, imamo i mi svoje predstavnike ove nove osećajnosti.

Oni čak i unapred znaju da će im verska i ostala osećanja biti povređena i unapred traže zaštitu. Ti veliki i snažni zaštitnici srpstva, vere, svetosavlja, porodice, dece i uopšte svega, zapomažu kao zadušne babe da ih ne izlažemo goloruke tim strašnim ljudima koji se kriju iza ljudskih prava jer će im u suprotnom osećanja biti toliko povređena da ne odgovaraju za svoje postupke.

Ne znamo baš kako se to bore za sve za šta navode da se bore, ali, da jednom godišnje nema najava Parade ponosa ne bismo ni znali da se te organizacije uopšte i bore jer svi projekti za koje dobijaju novac iz čak tri i više ministarstava, nekako nisu vidljivi, da ne kažem da nisu transprentni. Osim ovog jednog. Pa i tada, umesto da nastupe kao neustrašivi borci, kakvim žele da ih javnost vidi, oni mole i patrijarha da zabrani tu strašnu stvar kojoj će morati da budu izloženi. Patrijarh za sada nije odgovorio (ima ko će to umesto njega, kao i svake godine), ali je premijer odlučio da pokaže da je bar neko u ovoj državi muško. Ili bar muškobanjast. Energično je isukao mikrofon iz opasača i objasnio da samo država sme da zabrani Paradu – kao da je za zabranu potrebna hrabrost, a ne za njeno održavanje.

Srećom, to je bio i jedini izliv muškosti. Nova osećajnost je ubrzo ponovo zavladala. I premijer može da se opet nesputano zagrli sa nekim pevačem i obraz uz obraz osećajno otpeva nešto za svoju dušu. Za našu će pevati popovi. Ako se ovima ”osećajnima” posreći na ulici.

Peščanik, 17.09.2012.