Vanredna predsedničko-premijerska ljubav prema nama

Znamo svi, proglašeno je vanredno stanje u Srbiji. Ne znamo još svi, saznaćemo vremenom, kakva je razlika između vanrednog stanja i vanredne situacije u Srbiji, koje obe normativno postoje, dakle negde u papirima. Uostalom, o tome su u Peščaniku već pisali Rodoljub Šabić i Sofija Mandić.

Nije suvišno ponoviti, vanredno stanje uvodi Skupština kada „javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana“ (čl. 200 st. 1 Ustava). Što se tiče osnova, tj. postojanja ovakve javne opasnosti, o tome se mogu dati različite ocene. Ustavnosudske prakse o ovom pitanju nema. Poslednji put, ne računajući ratno stanje, vanredno stanje je bilo proglašeno 2003. godine, posle atentata na premijera Đinđića.

Ono što je, međutim, nesporno jeste primarna nadležnost Skupštine da donese odluku o uvođenju vanrednog stanja. Predsednik Republike je ovlašno prešao preko primarne nadležnosti Skupštine, nastojeći da nemušto predoči javnosti kako Skupština nije u mogućnosti da se sastane, te su odluku saglasno doneli predsednik, premijerka i predsednica Skupštine (čl. 200 st. 5 Ustava). Uobičajeno je u našem pravu tumačenje da se pod ovakvom nemogućnošću podrazumeva fizička nemogućnost okupljanja poslanika. Takve smetnje nije bilo.

To me dovodi do pitanja poverenja društva ne samo u način na koji je uvedeno vanredno stanje, već uopšte, poverenja u odluke i dela političkog vrha Srbije. Da li se može imati poverenja u ma koju vlast u zemlji, ako nije moguće da se sakupi 250 poslanika u bezbednim i proverenim zdravstvenim uslovima? Zabrana okupljanja najpre na 100, a potom na 50 ljudi ne sme sprečiti Skupštinu da se sastane. Ne može Vlada kao izvršni organ ograničiti nadležnosti najvišeg državnog organa u zemlji. Da li se može verovati da Skupština ne može da se sastane ako je tek pre dve nedelje COVID-19 bio označen kao najsmešniji virus u istoriji? Ako ovdašnja politička vlast hoće da joj se veruje, neka se Skupština sastane, fizički, telefonski, ponosno-digitalno, kako god i kakva god da je ta Skupština, jer će inače ova zemlja ostavljati utisak pijanog broda koji vozi upravo ona posada koja se kliberila „najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva“. Sa premijersko-predsedničkim diktatorskim namerama pride, jer nam obećavaju kazne koje nigde nisu propisane i za koje se ne zna ko ih je odredio. Ako poslanici Narodne skupštine imaju iole samopoštovanja zahtevaće da se mere koje predloži Vlada odobre u Skupštini, kao i samo proglašenje vanrednog stanja.

Vanredno stanje je uvedeno, kako je rečeno, radi naglašene potrebe zaštite „starijih sugrađana“. Odlučila sam da staračku izolaciju poštujem već od pre nekoliko dana, jer su me zamolili oni koje najviše volim. Pravi razlog vlastodržačkog izliva sentimentalnosti prema starima je zapravo zaštita fragilnog zdravstvenog sistema Srbije od opterećenja koje bi svakako nastupilo ako se najstariji razbole od korona virusa. I to je razumljivo. Nije, međutim, razumljivo prenemaganje o „bakama i dekama“. Treba otvoreno reći, kao što su neki ozbiljniji lekari to i učinili, da zdravstveni sistem Srbije ne bi mogao da izdrži to opterećenje, jer ni drugi, jači ga nisu izdržali. To bi bilo razumno, to bi ulilo poverenje, a ne suzne hipokrizijske molbe.

Da poverenja nema pokazalo se već prvog dana proglašenog vanrednog stanja. Sedih glava je bilo na ulicama, u radnjama, u poštama. Ali ne zato što su neracionalni, nego zato što je vanredno stanje uvedeno bez ikakve pripreme, bez najave, bez naznaka nove organizacije rada javnih službi. Bar se hleb mora jesti. A onda je premijerka zapretila drastičnim novčanim kaznama, kao učiteljica ukorom. Pravila o ukorima su regulisana, pravila o drastičnim novčanim kaznama nisu. Nema ničeg pisanog, izuzev oskudne odluke o proglašenju vanrednog stanja. Nema obećane uredbe Vlade, nema ničeg osim vlasti koja preti preko sredstava javnog informisanja, i nepoverenja građana.

Poverenje se stiče dugim i strpljivim građenjem, nikad histerijom, još manje pretnjama. Ako poverenja u vlast nema, ljudi će ostati u svojim kućama u većini, ako je većina racionalna. Ljudi će, ako rade, međutim, moći da rade od svojih kuća samo ako ih neko organizuje. Ali, upravo u tom predigitalizovanom javnom sektoru, koliko se može čuti, izuzev donekle obrazovanja, niko ih nije organizovao. Vanredno stanje se uvodi da bi se, pored ostalog, sprečio haos. Ovakav način uvođenja vanrednog stanja je haos uvećao. Vlast se mora hitno uljuditi. Skupština treba da se sastane fizički ili drugačije i da donese racionalnu odluku o merama u vanrednom stanju, na osnovu racionalnog predloga Vlade. To će biti moguće samo ako posao zapravo obave profesionalci.

Sve mere koje su najavljene, uključujući i angažovanje vojske, mogle su se realizovati proglašenjem vanredne situacije. Jedino što nije moglo jeste odlaganje izbora. Razumno je da se izbori odlože, jer, prema onome što se čuje od epidemiologa, vrhunac epidemije se očekuje upravo u vreme najavljenih izbora. O kojima predsednik Republike, kad je obznanio uvođenje vanrednog stanja, nije rekao ni jednu jedinu reč.

Pored toga, vanredno stanje pruža osnov za ograničenje nekih ljudskih prava. Razumno je, u epidemiji na primer, ograničiti slobodu kretanja. Nerazumno je, međutim, ograničiti slobodu medija. Pokazalo se svuda u svetu koliko su upravo danas važni pouzdani mediji. Da li možemo očekivati toliku količinu razumnog ponašanja u ovom pas-de-deux predsednika i premijerke? Teško. Upravo zato je važno da Skupština, kakva je takva je, uz povratak opozicionih poslanika razmotri predložene mere u vanrednom stanju. To bi bili makar obrisi države – kakve takve. Uz isključenje sa sednice nedostojnog i alavog potpredsednika Skupštine Igora Bečića, zato što je uhvaćen da čini upravo ono što je svima savetovano da ne rade, gomilajući sopstvene kućne zalihe. To bi možda bio simboličan korak ka uspostavljanju poverenja.

Peščanik.net, 17.03.2020.