- Peščanik - https://pescanik.net -

Vanredno obraćanje

Foto: Peščanik

Šta se događa kad vladar u obraćanju javnosti ne kaže ništa? Pa ništa. Vanredna obraćanja su već godinama redovna. Nikada nismo dobili odgovor zašto govori tako dugo i nesuvislo i kome to govori.

Predsednik se, recimo, obraća danas u 18 sati ekskluzivno na Pinku. Domaćin Sarapa.

Predsednik se, na primer, večeras u 21 obraća javnosti sa novim neslućenim informacijama. Domaćin Marić.

Predsednik se vanredno obraća ovoga jutra u 8 na Pinku, da bi završio svoje obraćanje od sinoć.

Predsednik se danas u 12 vanredno obraća javnosti na RTS-u. Biće i domaćin i gost, spreman je da odgovori na svako svoje pitanje.

Predsednik se u 16 obraća srpskom svetu iz Banjaluke. Tamo je otišao u kratku nenajavljenu posetu bratu Dodiku da mu pokloni neke naše pare. Domaćini Dodik i Željka.

Predsednik sutra otvora muzej bakarnog prijateljstva sa Kinom u Boru.

Predsednik se obraća svome narodu, bacajući poslednji pogled na dolinu Jadra.

Čovek se obraća domaćinima i svim uglednim ljudima kojima može da se poveri. Oni ga razumeju, klimaju glavama kao da im je jasno šta se to pred njima odvija. Obraća se sebi kako bi možda razumeo o čemu govori i šta se događa sa njim ako zaćuti.

Ne znamo šta se događa ako zaćuti. Nemamo takva iskustva. Nema ni on. To je oralni perpetuum mobile. Obnavlja se tiradama koje se obnavljaju i postaju izvor energije koja je nepotrošiva ali beskorisna. Pljuvačka i para u vazduhu, glas koji se gubi u vakuumu. To je kraljev govor.

Ali, to nikako da prestane.

Tako je pre dva dana najavljeno vanredno obraćanje iz predsedništva države. Obraćanje je, u stvari ružna reč, nejasan pojam koji se može razumeti kao blebetanje bez relacije. On govori, svi ga slušaju, jer nije ni došao da razgovara, nego da se obrati. Tu nema ljudskog opštenja, posle obraćanja pogovora nema.

Vladar se obratio i naravno nije rekao ništa novo. Isti gard, poznate grimase, podvikivanje i podvriskivanje, pljuckanje u mikrofon i na bližu okolinu, odsustvo svakog smisla za humor ili lucidni obrt. Iste reči, isti zaključci. Isti neprijatelji države, isti heroj koji je brani, isti novinari kojima su udeljena podobna pitanja. Ista javnost izložena govorničkom nasilju, ravnodušna pred svakim zlom.

I tu se ipak pojavi neki novinar, na primer iz N1, kadar da pokvari sklad između govornika i iluzija, poseje sumnju u razloge za divljenje posluge, pokvari uverenje da njemu niko ne sme da kaže ono što mu se ne dopada.

Čovek je pitao: Čemu ovo vanredno obraćanje? Ništa novo nismo čuli osim stare vesti da dolazi frau Merkel? Zašto ste poveli Vulina i Malog, gde je ministar spoljnih poslova ako je dolazak odlazeće Merkel tako važan?

Možete da zamislite reakciju inače staloženog vladara, koji je ovakvo pitanje razumeo kao izazivačku provokaciju, pre svega onih koji su novinara poslali. A to su Šolak i Đilas, ljudi koji su opljačkali ovaj narod i još bi da pljačkaju, ali neće moći. Narod koji sve vidi to neće dozvoliti „iako ste me vi tamo prozvali plitkoumnim diktatorom… I ne brinite, mi ćemo vama sa N1 da šaljemo opravdanja za svakog od nas. Ja sam razumeo da vi ne želite moje prisustvo, ali ne brinite, imaćete priliku da nas gledate i slušate češće, a ministra spoljnih poslova zamoliću da napiše opravdanje za vas lično, i za Đilasa i Šolaka.“

Sva njegova obraćanja imaju u sebi snažnu eksploziju diskriminacije. Ali, pored odvratne scene i izliva neprijatnog cinizma, detonacija izaziva razaranje materijala koji govori. I on se pojavljuje iznova sa sve više vidnih oštećenja. I govori sve češće i budalastije, sa sve manje razloga.

U stvari, ne postoji ni jedan dobar razlog da govori svakodnevno ni o čemu. U konačnom smislu, nepotrebno je da govori bilo kada o bilo čemu.

Njegova su obraćanja teška stavka u našim životima, gledali mi te splačine ili ne. Nekim putevima, te nepodnošljive stvari svakako dolaze do nas. U tome je njihov smisao. Da nas učine zavisnim od otrova.

Šta će se dogoditi ako ih jednoga dana ne bude? Jednoga dana ih svakako neće biti.

Jesmo li spremni za takav čudesni ekološki prevrat?

Peščanik.net, 10.09.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)