VARljivo leto

Eh, kad bi i prave sudije koristile VAR kao fudbalske. Pa da najzad vide sve faulove koje vlast pravi, sva podmetanja nogu i igranja rukom, podmukle udarce po cevanicama, a lažirane povrede, prenemaganja i ničim izazvana valjanja po terenu. Eh, kad bi samo postojali snimci sa bezbrojnih kamera po ulicama i naplatnim rampama, makar snimci mobilnim telefonima koji bi mogli da pokažu i dokažu da student nije zapalio žito, kao što ni prskanjem vodice nije ugrozio život policajcima pod punom ratnom opremom. I da vide kako SNS batinaši jesu polomili vilicu studentkinji, a da predsednik stranke bestijalno laže kad priča kako je studentkinja krupne građe te se kao takva ravnopravno tukla pa slučajno pala i povredila bradu.

Eh, kad bi onda i najšira javnost mogla da vidi na televiziji ono što se događa na domaćem terenu, kao što vidi, i to usporeno i uveličano, šta se radi na Mundijalu. Pa još da ima i kompetentnog komentatora koji bi u direktnom prenosu objašnjavao kako se zovu igrači i kakve su im biografije, ko ih je trenirao, a ko donirao, koliko su žutih i crvenih kartona zaslužili, a nisu odrobijali…

Ali, naš život nije utakmica, a pod ovom vlašću svakako ne može biti sportska. Naročito to nisu izbori, niti će sa ovima to ikada biti. Niti smo mi (niti smemo biti) publika na tribinama.

Ovo je utakmica naših života, nekima prva, nekima, možda čak i svima, poslednja. Kako ćemo je odigrati? Naročito ako znamo da nam sude prljave značke, teledirigovani tužioci i nečasne sudije, a militantni navijači jedva čekaju znak da bez zazora, ali zato sa lancima i toljagama, utrče na teren.

Dokle ćemo onda samo da raspravljamo ko je prvi uzviknuo „ua, sudija“ dok su drugi još kupovali kikiriki i semenke, ko je zabio prvi gol, ali ga je sudija poništio, ko je iz prve pogodio prečku, ko iz druge dao autogol? Ko može, a ko ne može u nacionalni tim, ko je čiji rezervni igrač, ko da sedi na klupi? Zaboga – i time ću završiti ove fudbalske metafore – život je jedan, vlast je nula! Možemo li bar oko toga da se složimo?

Po cenu da sad zazvučim kao Puškinova Tatjana Onjeginu („Pišem vam – šta bih znala bolje? I šta vam više mogu reći?“), pitaću možemo li da se dogovorimo oko toga da se ne borimo za idealnu, čak ni za najbolju vlast, nego za – smenjivu? Za vlast koju ćemo moći da kontrolišemo i koja nas neće proganjati zbog toga.

Jer ovo nije jednokratna stvar. Pobunjeni žitelji Srbije će morati zanavek da ostanu na straži. Da nastave da se organizuju kroz formalne i neformalne grupe, da jačaju svoj značaj i uticaj. Nikad neće biti gotovo na način koji sada priželjkujemo. Nema opuštanja, nema popuštanja, naprotiv. Videli smo kako smo prošli kad smo se opustili poslednji put.

Peščanik.net, 06.07.2026.