Varvarski čin

Poslanici vladajuće koalicije u Skupštini Srbije usvojili su pre neki dan Zakon o posebnim postupcima radi realizacije projekta revitalizacije lokacije bivšeg Generalštaba. Ovim posebnim zakonom je otvoren put za rušenje i izgradnju na jednoj od najprestižnijih lokacija u Beogradu, lokaciji i okruženju kompleksa zgrada Generalštaba oštećenih u NATO bombardovanju 1999. godine.

Usvojen je na više nego indikativan način. Da bi se izbegla prethodna javna rasprava koja bi bila obavezna da je predlagač zakona bila Vlada (koja to suštinski jeste, bez ikakve sumnje) zakon je formalno predložila grupa poslanika. Izbegnuto je i traženje mišljenja od nadležne agencije o rizicima od korupcije. Nakon što su i javnost i nadležni organ lišeni mogućnosti i prava da se izjasne o kvalitetu i koruptivnim rizicima zakona predloženo je da zakon bude usvojen po hitnom postupku. Iako je bilo očigledno da ni jedan od zakonom i poslovnikom skupštine za to predviđenih uslova nije ispunjen ovaj zakon je ipak usvojen po hitnom postupku. Šta više utvrđeno je, suprotno ustavnom pravilu da zakoni, sem izuzetno, stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja, da ovaj stupa na snagu već narednog dana.

Zakonu kojim se otvara mogućnost za gradnju na lokaciji objekta koji je zaštićeno kulturno dobro u centru glavnog grada prethodio je niz nezakonitih poteza vlasti – od pritisaka na institucije zaštite kulturnog nasleđa, preko falsifikovanja dokumenata za ukidanje statusa kulturnog dobra (povodom čega Tužilaštvo za organizovani kriminal vodi istragu), pa do pravno neosnovane, na falsifikatu zasnovane, odluke Vlade Srbije o ukidanju statusa kulturnog dobra. A kada je istraga pokazala da postoji osnovana sumnja da su ministri u Vladi Srbije i njihovi najbliži saradnici vršili krivična dela da bi realizovali unapred, mimo svih zakona, dogovorenu „kombinaciju“, onda je po hitnom postupku predložen lex specialis.

Već samo pominjanje lex specialisa neizbežno podseća na čuveni Beograd na vodi. Na to da je zahvaljujući istoj vlasti Srbija u taj projekat unela 170 hektara građevinskog zemljišta u centru Beograda, koji su čistim papirima i raščišćenim terenom po tržišnim uslovima vredni bar 1,5 milijardi evra i uz to još niz postojećih zgrada, od kojih su neke (npr. Beogradska zadruga ili Hotel Bristol) ne samo materijalne već i izuzetne kulturne vrednosti. Privatni partner uneo je 150 miliona evra a pripalo mu je preko dve trećine vlasništva zajedničkog preduzeća. Građani ni do danas, od onih koji su u ovom poslu bili dužni da zastupaju interese Srbije, nisu (ako se izuzme ono cinično i banalno „tu su bile zmije, pacovi i narkomani“) dobili nikakav odgovor na pitanje – na osnovu čega su odgovorni našli da je taj odnos normalan i prihvatljiv?

Potpuno je „u magli“ i to kako stvari stoje u slučaju Generalštaba. I samo lapidarno spekulisanje upućuje na to da je na srpskom građevinskom tržištu uobičajena praksa da investitor vlasniku parcele daje najmanje 20% a na najatraktivnijim lokacijama je to i preko 40% od vrednosti novoizgrađenih kvadrata. Po tome bi vrednost parcele na kojoj je planirana investicija koja će (po proceni američkog investitora) imati tržišnu vrednost od preko 500 miliona dolara, bila bar 200 miliona evra. A na prostoru rezervisanom za stranog investitora između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske se pored oštećenih nalaze i druge vredne zgrade od kojih ću za ovu priliku pomenuti samo dve izuzetno vredne – Kasarnu 7.puka na uglu Nemanjine i Resavske ulice i „Kamenu palatu“ u ulici Kneza Miloša. Prva je jedna od prvih modernih kasarni u Srbiji, podignuta krajem XIX veka, vredan spomenik, jedna od kod nas najreprezentativnijih građevina namenjenih vojsci a sačuvanih do danas. Još je zanimljivija druga, u svoje vreme sedište Generalštaba vojske Kraljevine, posle i Republike Jugoslavije, sjajan projekat ruskog arhitekte Baumgartena, realizovan novcem dobijenim na ime ratne odštete od Austrougarske posle Prvog svetskog rata. Proglašena je 1937. za najlepšu zgradu u Beogradu. I danas je prelepa i značajan je kulturno-istorijski spomenik. Njena čuvena Velika ratna sala spada u uzak krug najreprezentativnijih svečanih sala na prostorima bivše Jugoslavije. Površina samo ove dve zgrade je preko 12.000 kvadratnih metara, dakle tržišna vrednost je više desetina miliona evra. A i nezavisno od cene, neshvatljivo je da vlast ovakva zdanja uopšte, a pogotovo pod potpuno nepoznatim uslovima praktično poklanja strancu.

Dobili smo zakon kojim je vlasti omogućeno da izuzetno vrednu javnu imovinu, pod nepoznatim uslovima daje stranom partneru izabranom mimo zakonom predviđene procedure, da bi pod specijalno pogodnim uslovima realizovao projekat čija je sadržina nepoznata a koji je na nezakonit način, „diskretno“ dogovorio državni vrh, konkretno ministar koji je trenutno, zbog sumnje u korupciju u jednom drugom važnom državnom projektu, u pritvoru!

Za takav zakon preblago je reći da je ekstremno kontroverzan. On je prosto skandalozan, neizbežno i snažno asocira na korupciju i varvarstvo. Kombinacija je dva najgora oblika korupcije – s jedne strane zataškavanje kršenja zakona i kriminala i „legalizovanje“ njihovih rezultata, sa druge izigravanje opštih pravila radi ostvarivanja pojedinačnih interesa.

A čak i da struka i veliki deo javnosti nije protiv toga, i da je ono objektivno nužno i neizbežno, rušenje zakonom zaštićenog kulturnog dobra kada se sprovodi na ovakav način, nije stvar pojedinačnog značaja nego čin kojim se bahato i grubo relativizuje, ismeva, ceo sistem zaštite kulturnih dobara. I faktički i pravno bukvalno varvarski.

Peščanik.net, 10.11.2025.