Serija fotografija Alehandra Segare „Stanje raspada“ prodoran je pogled na krah Venecuele. To kako je ova zemlja, od jedne od najbogatijih u Latinskoj Americi, postala jedna od najsiromašnijih, jeste propast zapanjujućih razmera koja izmiče jednostavnom objašnjenju. Venecuela ima najbogatije potvrđene rezerve nafte na svetu, od koje zavisi više od 90 odsto njenih izvoznih prihoda, ali je s padom cena na svetskom tržištu 2014. njena ekonomija krenula u sunovrat, što je izazvalo ekonomsku krizu težu od one koju su doživeli Amerikanci za vreme Velike depresije. Tokom proteklih pet godina, iz Venecuele je pobeglo tri miliona ljudi. Od 32 miliona stanovnika, više od polovine nema dovoljno hrane za svoje dnevne potrebe. Bolnički sistem u zemlji gotovo je uništen; mnogi su već umrli zbog nedostatka zdravstvene nege i lekova za izlečive bolesti. Očekuje se da će ove godine hiperinflacija dostići deset miliona procenata. Povrh svega, stopa ubistava u Venecueli je u svetskom vrhu, što je čini jednom od najopasnijih zemalja za život.
Snimljena između 2013. i 2019. godine, Segarina izvanredna serija crno-belih fotografija vodi nas u svet iza statističkih brojki. (Ove godine njegov projekat je nominovan za nagradu „World Press Photo“). Rođen u Karakasu, Segara prikazuje život u svom gradu ispunjen tenzijom, nesiguran i ogoljen, lišen svake nežnosti. Vidimo ulične propovednike kako galame, zatvorenike dok dižu tegove, decu koja beže u strahu, mrlje krvi na zemlji, agresivne vojnike maskiranih lica pod crnim šlemovima, muškarce koji vitlaju oružjem, među kojima je i dečak u odlučnoj pozi sa kratežom. Tu su umrtvljeni ljudi po prodavnicama praznih rafova, uplakana lica na sahrani, preplašene žene i deca.
Muškarac sa portretom Huga Čaveza tokom političkog skupa Čavezovog naslednika, Nikolasa Madura, 2013.
Segara je rođen u godini koju mnogi njegovi sugrađani označavaju kao inicijalnu tačku preloma, 1989. To je bila godina takozvanog Karakaza, pobune i krvoprolića u glavnom gradu i okolnim mestima, izazvanih merama stroge ekonomske štednje koju je nametnuo novoizabrani predsednik. Stotine ljudi je potom ubijeno u odmazdi vojske i policije. Život u Venecueli više nikad nije bio isti. Ova traumatična epizoda podstakla je mladog vojnog oficira Huga Čaveza da povede vojnu pobunu protiv vlade 1992. Čavezov ustanak je propao, ali ga je proslavio kao nacionalnog heroja. Osuđen na zatvor, Čavez je pomilovan dve godine kasnije. Na izborima 1998. se kandidovao za predsednika i pobedio.
Adrijana Lamadrid sa svojim jednogodišnjim sinom Iversonom, koji pati od neuhranjenosti zbog ekonomske krize i nestašice hrane, 2018.
Na ceremoniji polaganja zakletve, februara 1999, Čavez je obećao da će promeniti Venecuelu – i to je i radio tokom narednih deceniju i po. Pošto je globalni skok cena nafte ulio milijarde dolara u budžet, Čavez je svoju državu proglasio kolevkom revolucionarne političke sile koju je nazvao „socijalizmom za 21. vek“. Svrstao se uz Kubu i počeo da istupa protiv Sjedinjenih Država. U međuvremenu, novac od nafte je presušio, a bio je trošen uglavnom na socijalne programe za ublažavanje siromaštva, ali i na skupo rusko oružje za vojsku, te na subvencije Kubi i drugim prijateljskim vladama koje su stale uz Čavezovu viziju sveta, slobodnog od dominacije Jenkija.
Osuđenik u šetnji po zatvoru El Rodeo, blizu Karakasa, koji je dve godine ranije bio poprište nasilne pobune u kojoj je poginulo 60 osoba, 2015.
Kada je Čavez umro od raka, 2013, mesto predsednika zauzeo je naslednik koga je sam odabrao Nikolas Maduro, lojalista koji se pokazao nesposobnim da upravlja krizom u zemlji. Tokom njegovog mandata, ekonomski problemi Venecuele postali su još teži. Na političkom frontu pribegao je šikani i brutalnoj sili; hapsio je rivale i slao trupe da bije i puca na mlade demonstrante. Suočen sa opozicionom većinom u parlamentu, glavnom zakonodavnom telu u zemlji, stvorio je novu predstavničku skupštinu, koju je popunio svojim pristalicama. Konačno, prošlog maja, pošto je svojim glavnim političkim protivnicima zabranio učešće na političkoj sceni, Maduro je osigurao svoj reizbor na mestu predsednika za novi šestogodišnji mandat koji je otpočeo prošlog meseca.
Marija Vizkaja plače nad kovčegom svog petogodišnjeg sina Gabrijela Vizkaje, koji je poginuo od vazdušnog udara izazvanog granatom bačenom tokom sukoba policije i bandi, 2016.
Prošlog meseca, harizmatični mladi kongresmen Huan Gvaido postao je poznat široj javnosti kada su ga kolege imenovale na mesto predsednika Nacionalnog parlamenta. Odmah po preuzimanju dužnosti, Gvaido je obznanio da je Maduro nelegitimno izabran i proglasio se za prelaznog predsednika Venecuele. U nedeljama koje su usledile, Gvaido je izveo vešt politički manevar, obezbeđujući ne samo podršku Trampove administracije već i vlada 50 zemalja sveta. Svi oni su povukli priznanje Madura i zatražili da se u Venecueli omoguće novi, slobodni i pošteni izbori. Maduro to zasad odlučno odbija.
Dok se ova pat pozicija polako bliži tački ključanja, Segara nam prenosi prizore sa ulica ovog teatra na otvorenom, u izvedbi njegovih sukobljenih sugrađana, o produbljenoj polarizaciji. Niko još ne zna koja strana će pobediti. U međuvremenu, venecuelanski narod je i posmatrač i učesnik u drami, dok plaća cenu političkog čvora koji uništava zemlju i živote.
Jon Lee Anderson, The New Yorker, 24.02.2019.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 28.02.2019.
Srodni linkovi:
Tatjana Dušanić – Venecuela: nafta plus socijalizam
Radio Eho Moskve – Nevolje sa prijateljima…
The New York Review of Books – Fiesta iz pakla