Nevolje sa prijateljima…

esperanza

Foto: Natacha Pisarenko/AP

…ili evakuacija koja teče

U radio emisiji Lični stav slušaocima je svoj lični stav o nekim specifičnim aspektima spoljne politike Rusije izložio politički analitičar i kolumnista Stanislav Belkovski. Intervju je vodio novinar Radija Eho Moskve Aleksej Nariškin.

Kako gledate na najnovije događaje u Venecueli?

S blago skrivenom zluradošću. Prvo zato što vidim da na planeti još uvek ima zemalja u kojima se živi mnogo lošije nego u Rusiji. Zatim, po ko zna koji put se još jednom potvrđuje moja teza da nijedan politički režim, pa ni ovaj Madurov, nije večan. I na kraju, kao eho u meni odjekuje replika iz starog američkog detektivskog romana koji je 80-ih godina bio veoma popularan u SSSR-u: „E moj Džoni, večito se na pogrešnog kladiš“. Tako i ova naša Rusija. Čim vidite da Ruska Federacija u nekakvu političku silu bilo gde u svetu ulaže veliki novac, znajte da se toj sili bliži kraj.

Što bi narod rekao, dođemo im ko nekakav baksuz? Čim Rusija odluči da te nečim namami, znaj…

Da, svakako. Još ako se taj mamac meri milijardama (svejedno čega), šanse za brzu propast se srazmerno ovim glomaznim brojevima uvećavaju.

A što se Venecuele tiče, mislim da je ona Rusiji, ili tačnije izvesnim strukturama ruske vlasti, važna ne samo kao zemlja pogodna za investicije u naftnu industriju, ne kao naftonosna provincija kojih uzgred u svetu ima mnogo, već i kao teritorija po mnogo čemu podesna za tranzit narkotika, kao važan potporni stub uslovno rečeno tranzitnog mosta Venecuela-Kuba-Sovjetski Savez. Namerno kažem Sovjetski Savez, jer kako već neki znaju a mnogi opravdano naslućuju, nije reč ni o kakvoj naročitoj novini.

Zar taj most zaista postoji?

Naravno da postoji. I on je i te kako bitan. Za kvalitetno bavljenje ovim poslom, neophodno je na raspolaganju imati državu. Jer kako reče poznati korejski religiozni lider, osnivač Crkve ujedinjenja ili tačnije sekte Mun, postoje samo dva stoprocentno isplativa posla na svetu: sopstvena država i sopstvena religiozna organizacija.

I zato, za garantovano stabilne isporuke kokaina i njemu sličnih proizvoda, treba raspolagati mogućnostima koje ima država, a to su pre svega svoja vojska, svoja policija, svoj avio-transport, svoje službe koje će vršiti kontrolu samo onog tovara koji treba kontrolisati, a onog koji ne treba neće. Treba obezbediti i sigurne vazdušne koridore da se, ne daj bože, slučajno ne desi nekakvo prinudno sletanje na tuđu teritoriju.

Nije li i Argentina jedan od potpornih stubova tog, kako rekoste, tranzitnog mosta? Setimo se samo prošlogodišnjeg skandala u vezi sa 400 kg kokaina koji je pronađen u ruskoj ambasadi u Buenos Airesu.

I sami ste videli koliko je to slaba potpora bila. I da bi se izbegli takvi ekscesi, Rusiji su neophodni apsolutno privrženi i prijateljski režimi, po mogućnosti levo orijentisani, kao ovaj u Venecueli ili onaj na Kubi. Ako se Maduru nešto desi, sav taj dobro razrađen ogroman narko-biznis će morati da se preorijentiše, što je priznaćete enormno veliki problem. Tim pre što za bezbednost tog posla odgovara venecuelanska armija koju mnogi smatraju važnim ogrankom kartela Sunca (Cartel de los Soles). To jest, venecuelanska armija je faktički služba bezbednosti ovog narko-kartela. A glavni supervizor bezbednosti ove organizacije je Diosdado Kabeljo, nezvanično političar br.2 u Venecueli i moguće je da će posle mnogobrojnih pregovora i nakon teške političke trgovine on biti taj koji će privremeno smeniti Nikolasa Madura. Ne odmah, već za par meseci ili godinu dana, sa čime su pod određenim uslovima izgleda saglasni i lideri opozicije.

To je rešenje za koje će se i Rusija zdušno zalagati. Drugog rešenje praktično nema. Alternativni kanali za obavljanje tako masivnog i delikatnog tranzita praktično ne postoje.

Ali nešto ipak ne razumem. Meni se čini da Amerika uvek i svuda natura takozvana demokratska rešenja. Zašto sada odjednom podržava Huana Gvaida, čoveka koji nije pobedio na predsedničkim izborima?

Oni ga ne smatraju punovrednim, istinskim predsednikom. Ali u isto vreme njegov položaj je apsolutno legalan.

Samo zato što je samog sebe proglasio za predsednika?

Pa, nije baš tako. Hajde da pogledamo venecuelanski ustav tako pažljivo kao da je naš – ruski. U Venecueli je na poslednjim parlamentarnim izborima pobedila opozicija i saglasno tome, on je legalno izabrani predsednik parlamenta, zvanično treći čovek u državi, posle predsednika i njegovog zamenika.

Parlament je odmah nakon obavljenih izbora aktivno počeo da traži načine kako da Madura udalji sa vlasti. Na to je Maduro preko Vrhovnog suda faktički zabranio rad parlamenta. I tu se malo preigrao. Naime, nekad davno je ova funkcija zaista bila u nadležnosti Vrhovnog suda, ali je u međuvremenu na jednoj od takozvanih ustavnih asambleja ukinuta i dodeljena nekakvom potpuno nezakonitom državnom organu. Tako je krivicom svog legitimnog predsednika Venecuela uplovila u neustavne vode u kojima, evo, već duže vreme pluta. Čini se da je Maduro, udarivši na parlament, na neki način samog sebe stavio van zakona i tako stvorio gotovo nerazrešivu političku situaciju.

Budući da ovaj nered već prilično dugo traje, Huan Gvaido je odlučio da sebe proglasi za privremenog predsednika (čini mi se da je pominjan rok od godinu dana), nakon čega će se raspisati novi predsednički izbori na kojima će apsolutno legalno i legitimno biti izabran novi predsednik ili predsednica Venecuele.

Znači, Maduru su dani izbrojani?

Teško je to reći. Takvi polovični, do kraja nedorečeni i uslovno rečeno „polusvesni“ sistemi mogu opstajati prilično dugo. Uzmite na primer Kubu. Još početkom 90-ih godina prošlog veka, nakon totalnog kraha socijalističkog lagera i bez ekonomske, vojne i političke pomoći SSSR-a, Kastrovom režimu su mnogi predskazivali brzi slom. Međutim, evo prođe već skoro 30 godina, a on je još uvek živ, uprkos tome što su ga oba brata Kastro napustila. Jedan je otišao na onaj svet, a drugi dao ostavku.

Tako je i kod nas. Putinovom režimu svake godine proriču krah.

Putinov režim je ipak neuporedivo stabilniji od svih latinoameričkih. Sovjetsko nasleđe Rusije i realno viši stepen diversifikacije ruske ekonomije mu u tome značajno pomažu. A to što se na početku našeg razgovora dala naslutiti moja pretpostavka da se venecuelanskom režimu neumoljivo primiče skori kraj, zasniva se na činjenici njegove vapijuće nekompetentnosti, kao i odsustvu jako izražene volje njenih lidera da se za njega bore. Jer dok je zahvaljujući celoj generaciji harizmatičnih lidera znamenite „revolucije bradatih“ (la revolucion de los barbudos) Kastrov režim godinama iz sebe prosto isijavao borbeni elan svojih vođa, dotle se za venecuelanski režim (naročito danas) to ni u kom slučaju ne može reći. Naravno, još uvek su u igri veliki ekonomski ili, prostije rečeno, finansijski interesi koji će terati neposredno zainteresovana lica da ga sačuvaju, no bojim se da to neće biti dovoljno.

Tu jako izraženu volju o kojoj govorite treba da imaju režimi ili ličnosti koje ga vode?

I jedni i drugi. Mislim da je pod Čavezom režim bio mnogo stabilniji. Vidite, i Janukovič je (ne samo u Ukrajini) svojevremeno smatran vođom čelične volje, a tek nekoliko ljudi je znalo da je on u psihološkom smislu u stvari prilično nestabilan. Prilikom takvih procena nikada se ne smeju brkati očita brutalnost i istinski „kvaliteti“ dotičnog despota. Kako je „pukao“ tokom prvog kijevskog Majdana 2004, tako je definitivno „pukao“ i prilikom drugog – 2014. Otuda idu i moje pretpostavke o verovatnoj smeni režima u Venecueli. Da li će za to biti potrebni dani ili meseci već je drugo pitanje.

Kako Rusija može da pomogne Venecueli ili tačnije svom drugu Maduru? I kad ste već spomenuli Janukoviča, hoće li sad evakuacija biti organizovana preko „sedam gora i sedam mora“ umesto diljem širokih prostora jugoistočne Ukrajine i jugozapadne Rusije?

Evakuacija već teče. Prvo su nam saopštili da je radi zaštite Madura i realizacije nekakvih specijalnih zadataka koji se izgleda više ne mogu poveriti mesnoj armiji i lokalnoj obaveštajnoj službi, par stotina „vagnerovaca“ već odletelo za Venecuelu. I ovoga puta ćemo takođe zanemariti činjenicu da po važećim ruskim zakonima privatne vojne organizacije ne postoje, pa je prisustvo nekakvih krajnje mutnih najamnika u Siriji, Sudanu, Libiji, Centralnoj Afričkoj Republici, a sad evo i u Venecueli, u najmanju ruku problematično.

A potom je poleteo i jedan Boing 777 – to je ako niste znali vrlo veliki avion – sa zadatkom da pomogne u prevozu 20 tona zlata iz trezora Nacionalne banke Venecuele u Rusiju. Nemojmo zaboraviti ni veliki avio park koji Ruskoj Federaciji vazda stoji na raspolaganju.

Verovatno mislite na Specijalni leteći odred Россия?

Ne samo na to. Transport nije problem. Može se zakupiti još bezbroj aviona za transport bilo kog broja članova venecuelanske elite, što će neizostavno naglo podići tražnju za luksuznim nekretninama u Sočiju, Gelendžiku i Odincovskom reonu u obližnjoj Moskovskoj oblasti. I zato savetujem ruskim agencijama za promet nekretnina da obrate posebnu pažnju na ove događaje, da možda već sad organizuju „okrugli sto“ ili pripreme specijalan dodatak u nekom fensi časopisu s temom „Madurovo novo gnezdo“.

Možda i jedno celo dopunsko izdanje na španskom?

Naravno, zašto da ne. Treba širiti lingvističke horizonte, a posebno onih privrednih subjekata čiji su proizvodi tako važni za prorusku elitu u Venecueli i na Kubi.

Радио Ехо Москвы, 30.01.2019.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 13.02.2019.

Srodni linkovi:

Tatjana Dušanić – Venecuela: nafta plus socijalizam

The New Yorker – Venecuela u krizi

Dejan Ilić – Intervencija

The New York Review of Books – Fiesta iz pakla