Vesić u registraturi

Pošto je presložio kocku, raskopao one vitalne pravce koji su još preostali, zasadio palme, itd, Goran Vesić odluči da se pozabavi gorućim svojinskim pitanjima grada kojim vice-načelnikuje. Pa je, odgovarajući na sugestivno, štaviše kapciozno¹ novinarsko pitanje, izneo svoje stručno pravničko mišljenje da plato ispred Filozofskog fakulteta „pripada“ tom Fakultetu, koji je dužan o njemu se starati i održavati ga, uzgred opažajući da takvih, takoreći kraterskih rupetina nigde u njegovom gradu nema. Dajući neutralnom pravničkom sudu neizostavnu ličnu notu pozvao je profesorku Dubravku Stojanović da krene u uređenje platoa i fizičkim radom pokaže svoju što kreativnost, što viziju.

Polazeći od onog što se na pravima ne uči, ali se uči dugotrajnom školom života u Srbiji, napose u Beogradu, složih se odista entuzijastički sa Vesićem! Da, kad velikaš, mimo zakona, činjenica, javnih knjiga i sličnih bagatela kaže da je plato onoga čiji je Fakultet, sa neformalnim reprezentom Stojanović, onda je to tako i nikako drugačije. Ako se carska ne poriče, onda se (valjda) ne poriče ni zamenička. Te se odmah prijavih Dubravki Stojanović da doprinesem, ako me primi. Savetovali su je i drugi da se odmah prihvati posla i organizuje radnu akciju. Budući da mi se mnogo sviđa ona svetla piramida od finog stakla na ulazu u Luvr, prijavila sam Dubravki donaciju u vidu piramide, njenog postavljanja uključiv i novogodišnje osvetljenje. U skladu sa mogućnostima, piramida bi bila mala, taman dovoljna da se Vesić na nju posadi. Budući da sam načelno protiv torture, prihvatila bih sa razumevanjem odbijanje dotičnog, dovijajući se kako da pribavim Vesićevu skulpturu od papira, ne onako monumentalnu kakvu je izložila Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd. Već onižu, vernu originalu, u pozi Mislioca sa naglaskom na nove naočare i pogled koji se gubi u prozorima Filozofskog fakulteta i napaćeni skulpturin uzdah da se baš i ne zna ko je kome doakao – Vesić Dubravki ili obrnuto. Ne može čovek da se zaustavi. Pa zamislih kako profesori i studenti, po Dubravkinim istoričeskim nacrtima, a od Vesićeve preostale kocke, grade srednjovekovno neljudski uzan koridor da bi građanima obezbedili službenost prolaza od Vasine do Čika Ljubine, ma šta, čak do Knez-Mihailove i, razume se, obrnuto. Koji (građani) pod maskama prigušeno proklinju Vesićevo poimanje svojinskih prava.

Međutim ne može se ni jedan san (pod određenim uslovima stanja svesti, koja ostavljam po strani) dosanjati mimo realnog činjeničnog stanja. Šta ako se zamenik samo didaktički šegači (`ajde, Dubravka, da te vidim na delu)? Šta ako nije stigao (od građevinskih i plantažno-pejzažnih radova) da baci pogled na Katastar, koji je javni registar prava na nepokretnostima? Šta ako je prosto izmislio pripadnost platoa Filozofskom i prekomerna ovlašćenja spomenute profesorke, što mi se, poznajući prozni subjekt, činilo kao najverovatnija verzija? Pravo, principijelno ovde nema baš neki značaj, izuzev kad vlast nameri da ga zloupotrebi, ali bi možda moglo imati u datom slučaju. Odoh do Katastra.

A, u Katastru, za parcelu 1806 Katastarske opštine (KO) Stari Grad, Beograd, ovo:

Šta saznajemo čitanjem ovog izvoda iz katastarske registrature?

Zemljište na kome je izgrađen Filozofski fakultet je gradsko građevinsko zemljište. Ono je u državnoj svojini, vlasnik je Republika Srbija. Nepokretnostima u državnoj svojini, u ime države, raspolaže Vlada. (Fakultet i Dubravka nisu igrali čak ni jedno leto!) Pravo korišćenja na zemljištu pod zgradom (Filozofskog) i pod drugim neimenovanim objektima, ima Beogradski univerzitet – Filozofski fakultet. Ukupna površina parcele je 2.139 kvadratnih metara. Površina pod zgradom i drugim objektima je 861 metar kvadratni – to je površina pod zgradom i „ostalim objektima“. Samo za tu površinu, kao nosioci prava korišćenja ovlašćeni su i dužni Filozofski i Dubravka. Za preostali deo – država, kao vlasnik i njeni derivati.

Za celu parcelu važi zabeležba da je u pitanju kulturno dobro. Stoga za plato važe odredbe Zakona o kulturnim dobrima („Sl. glasnik RS“, br. 71/94, 52/2011, dr. zakoni 99/2011). Kulturna dobra uživaju poseban pravni režim koji se sastoji u pojačanoj pravnoj zaštiti od svih, uključujući i vlasnika kao i nosioca prava korišćenja. To važi i za okolinu kulturnog dobra (čl. 3). Kulturno dobro ne sme se oštetiti, uništiti, niti se bez saglasnosti, u skladu s odredbama ovog zakona, može menjati njegov izgled, svojstvo ili namena (čl. 7). Zaštita nepokretnih kulturnih dobara i njihove zaštićene okoline obezbeđuje se i na osnovu propisa o planiranju i uređenju prostora, izgradnji objekata i zaštiti životne sredine (čl. 8). Sredstva za ostvarivanje zaštite i korišćenja kulturnih dobara obezbeđuju se u budžetu, u skladu sa zakonom (čl. 9). Zaštitu i korišćenje kulturnih dobara obavljaju za to osnovane ustanove (Zavod za zaštitu spomenika kulture – čl. 10).

Van onih 861 m. kv, Filozofski fakultet nema nikakve ingerencije niti obaveze na platou. Plato je javna površina, namenjena neodređenim licima – ma kome ko njime prolazi, stoji, sedi, smeje se ili plače. Na njemu se nalazi bašta restorana koja je namenjena svima. Dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini, smatraju se one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su kao takve određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i dr. – čl. 10. st. 2. Zakona o javnoj svojini).

Pa sad, neka Mislilac vidi koga treba da prozove zbog rupa na platou – Republiku Srbiju, budžet (S. Malog), Zavod za zaštitu spomenika kulture, svog prekomerno diskretnog gradonačelnika, sebe samog. Adrese na koje se javio – Filozofski fakultet, profesorka Dubravka Stojanović nisu prave – zna i on to. Ali ne može, ne ume da govori istinu, celu istinu i ništa drugo osim istine. I ne može da odoli zovu primitivnog pljuckanja, pokušaju osvete za nepokornost građana koji povremeno izlaze na taj plato, kao jednu od preostalih oaza (fatamorgana?) slobode, nemoćnoj i tupavoj osveti za glasnost Filozofskog koji povremeno preti da zahvati ceo Beogradski univerzitet. Nije filozofski ćutati. Vesić bi morao. Jer, on je tek papirnati mislilac. Od papira sa kog vrište tabloidne istine.

Peščanik.net, 10.11.2020.

1. Pitanje koje u sebi sadrži kako na njega treba odgovoriti.