Sudbina Ukrajine neće se rešavati u Donbasu, u kome je koncentrisan najveći deo ukrajinskih i ruskih snaga, već stotinama kilometara dalje, na manje vidljivom ratištu na jugozapadu. Budućnost te zemlje zavisi od sposobnosti Rusije da zadrži komad ukrajinske teritorije na zapadnoj strani Dnjepra, između dva lučka grada: Hersona, koji su okupirale ruske snage, i Mikolajiva, udaljenog šezdesetak kilometara prema zapadu. Ako Ukrajina uspe da istera ruske snage iz Hersona, zapadna polovina zemlje biće zaštićena velikom preprekom – Dnjeprom, Putin će pretrpeti politički poraz i Kijev će se približiti oslobađanju svojih najvećih luka od ruske blokade. Evropski lideri koji sumnjaju u sposobnost Ukrajine da se odupre osvajačima možda će promeniti mišljenje. S druge strane, ako Rusija uspe da zadrži svoje zapadno uporište, ona će sačuvati potencijal da proguta veći deo Ukrajine, zapreti Mikolajivu, Odesi i ostatku ukrajinske obale Crnog mora, sve do Dunava, a na kraju i celoj zemlji.
Mikolajiv je udaljen tridesetak kilometara od fronta ako front definišemo kao zamišljeni skup tačaka na pola puta između ruskih i ukrajinskih rovova. Grad je u dometu ruske konvencionalne artiljerije, i kao i drugi ukrajinski gradovi, meta je raketnih napada. Rusi ga bombarduju svake noći. Često se budim veoma rano i kada sam se prve noći u Mikolajivu probudio u četiri ujutru nisam znao da li je to jedno od mojih bezrazložnih buđenja ili su sirene za uzbunu ućutale čas pre nego što sam se prenuo iz sna. Ležao sam u potpunom mraku i tišini. Onda su se začuli snažni udari, ali udaljeni i prigušeni, delom i zato što su prozori moje hotelske sobe bili prekriveni debelim komadima šperploče da bi se sprečilo rasipanje stakla u slučaju da u blizini padne raketa. Kada sam stigao vozač mi je pokazao ruševine drugog hotela, uništenog ruskom raketom. Nameravao je da mi predloži da u njemu odsednem. Treći hotel, u blizini ovoga u kome sam se smestio, takođe je pogođen. Kada sam odlazio u nabavku, viđao sam smrvljeni beton njegovog odvaljenog zabata.
Toga jutra mete su bile dva univerziteta. Otišao sam da vidim jedan od njih, V.O. Suhomlinsky National. Svi prozori njegove glavne zgrade, betonskog bloka s kraja 20. veka, bili su razbijeni i kula na jednom kraju pročelja se klatila (kasnije sam video vatrogasca kako joj omčom od kabla zadaje poslednji udarac). Tlo je bilo pokriveno prašnjavom mešavinom belih cigala i lišća platana. Studenti su bili na raspustu i na jarkom suncu stajala je samo grupa nastavnika posmatrajući štetu. Na bledim licima žena ogledala se odlučnost, ali zamenik rektora Anatolij Ovčarenko nije uspevao da sakrije potresenost. „Branioci“, rekao je sarkastično. „Rusi nas brane“. Neveselo se nasmejao. Rekli su mu da je na zgradu ispaljeno 6 raketa.
Upitao sam ga zašto su Rusi granatirali njegov univerzitet.
„Razlog može biti samo jedan“, odgovorio je. „‘Želim Ukrajinu’. To je to.“
Delići šrapnela su bili razbacani unaokolo. Ovčarenka je brinula godina proizvodnje koju je video na jednom komadu metala – 1988, kad su Ukrajina i Rusija još bile geopolitičke cimerke u raspadnutoj spavaonici Sovjetskog Saveza. Da nije to bio jedan od onih komada oružja koje je Ukrajina predala Rusiji da bi bili rashodovani kada se odrekla svojih nasleđenih nuklearnih bojevih glava tokom 90-ih godina 20. veka?
„Šta sad?“, upitao sam prilično netaktično; mislio sam na univerzitet.
„Mnogo je pitanja, a jedno od njih je ‘Šta sad?’“, rekao je Ovčarenko. „Putin zna šta je na redu.“
Jedna od manjih posledica eksplozije je ironija. Druga pogođena visokoškolska ustanova bila je Brodograditeljski univerzitet Admiral Makarov, koji je nekada bio centar brodske arhitekture u gradu nekadašnjih vojnih brodogradilišta. Univerzitet je dobio ime po Stepanu Makarovu, oficiru ruske carske mornarice, koji se rodio u Mikolajivu i poginuo 1904, u Rusko-japanskom ratu. Po njemu je nazvan i najmoćniji brod ruske Crnomorske flote, fregata koja je ispaljivala rakete na Ukrajinu. Ne zna se da li je brod Admiral Makarov bombardovao univerzitet „Admiral Makarov“, ali oni izvesno više nisu drugovi. Fregata je postala admiralski brod nakon što su krstaricu Moskva potopile ukrajinske rakete na početku invazije. Moskva je sagrađena u Mikolajivu, a tamo je i renovirana 90-ih godina prošlog veka kada je Rusija platila Ukrajini za taj posao. Sada je Moskva na dnu mora, a u jednom od mikolajivskih oronulih brodogradilišta još pluta njena kopija: sestrinska lađa Ukrajina, koja je porinuta uoči kraha Sovjetskog Saveza i još čeka isplovljavanje.
Te prve noći nisam mogao ponovo da zaspim, pa sam ustao i posvetio se poslu. U Mikolajivu ima struje, internet i mobilni telefoni rade, a ima i gasa. Moguće je beskontaktno plaćanje u prodavnicama. Pošto je u bombardovanju uništena pumpna stanica, grad se vratio na vodu sa ušća reke Južni Bug, koja je dobra za pranje i ispiranje toaleta, ali nije za piće. Pijaća voda se isporučuje besplatno, ali se na nju mora čekati u redu. Ulice se čiste i smeće se redovno odnosi. Benzina ima u izobilju, ali je skup, a ima i hrane za one koji mogu da plate. U Mikolajivu radi samoposluga čije se police ugibaju pod svežim i prerađenim namirnicama iz celog sveta kojih se ni Pariz ne bi postideo.
Posle policijskog časa, kada je izgrejalo sunce, zaputio sam se ka centru grada kroz široke ulice obrubljene ogromnim starim drvećem, starim zgradama, načetima zubom vremena – od kojih su neke bile izgrađene od lokalnog kamena, rakušnjaka, jedne vrste krečnjaka sa visokim postotkom fosilizovanih račjih oklopa – i neurednim cvetnim lejama, očigledno voljenim ali nedovoljno održavanim, punim petunija, sleza i narandžastih ljiljana. Saobraćaj je bio redak i na ulicama se nije videlo mnogo ljudi. Mnogi su otišli iz grada i mnoge prodavnice su zatvorene, ali neke su radile, a bilo je i otvorenih kafana. U hladu Kestenovog parka naišao sam na jednog mladića u crnoj majici i s pištoljem za pojasom koji je na klupi ispijao late iz čaše za poneti.
Rekao mi je da je policajac iz Hersona. Njegovoj jedinici je naređeno da napusti grad pre nego što ga zauzmu ruske snage. Sada je sa svojim drugovima čekao da Herson bude oslobođen kako bi mogli da se vrate u stanicu. Nisu sumnjali u pobedu. Bio je to jasan znak da je Kremlj vrlo loše procenio raspoloženje Ukrajinaca: uspeh invazije zavisio je od mladića poput ovog, lokalne policije u područjima u kojim je ruski istorijski maternji jezik i koja su istorijski skeptična prema ukrajinskom projektu i lojalna Putinu. Upitao sam ga da li je zabrinut što će osvajanje Hersona od ruskih snaga podrazumevati ukrajinsko bombardovanje tog grada, isto onakvo kakvom su bili izloženi drugi okupirani ukrajinski gradovi na istoku. „Naši nastoje da to rade hirurški precizno“, rekao je.
Centar Mikolajiva izgledao je kao mirno, uspavano letovalište ispod ogromnog drveća. U njemu je još bilo dece. Kada bi sirene za uzbunu nadjačale ptičju pesmu, niko tome nije posvećivao veliku pažnju, bar po danu. To nije bilo mudro. Jedno od najviših stabala u Mikolajivu je ogroman hrast, ne mnogo mlađi od grada – starog dva veka – koji dopire do vrha devetospratne zgrade regionalne uprave. U martu je ruska raketa probila u toj zgradi sedmospratnu rupu, ubila 37 osoba i ranila 34. Gostujuće novinare odvode da se čude toj rupi, spomeniku nečemu na šta nije potrebno podsećati jer još uvek traje.
Ta raketa je stigla po danu. Razna područja Ukrajine imaju različita opravdanja za popuštanje pažnje. Na putu do Crnog mora proveo sam jedno popodne u Kijevu. Pošto sam na internetu proučio nacionalno upozorenje na vazdušni napad, sedeo sam u kafiću. Moj telefon je zapištao nekoliko sekundi pre sirena. Ponašao sam se kao meštani: umesto da potrčim u sklonište, utišao sam zvuk telefona. Kijevljani su nastavili da proleću pored mene na električnim skuterima. Na udaljenom kraju bašte kafea jedan fotograf i njegov model nisu prekinuli snimanje. Kijev nije bio napadnut nedeljama, ali jeste 14 dana posle toga. Voz kojim sam iz Poljske putovao u Kijev prolazio je kroz rajski predeo brežuljaka, livada, malih jezera i šumaraka. Zaustavili smo se u Vinici. Dvadeset minuta kasnije bio sam u bifeu kada je neko podigao razrogačene oči sa svog telefona. Tek što je voz napustio Vinicu, ruske snage su na grad poslali tri rakete, koje su ubile 25 ljudi, među njima i troje dece, a povređenih je bilo više od 200. Vinica je, kao i Kijev, retko meta napada. Ali žitelji Mikolajiva znaju da će u rasponu od 24 sata skoro sigurno udariti neka raketa.
Krajem jula u gradu je od ruskih raketa poginuo 121 civil, a više od 558 je bilo ranjeno. Gradonačelnik Aleksandar Senkevič misli da je od početka invazije Mikolajiv napustilo oko pola miliona ljudi. Možeš da racionalizuješ rizik pozivanjem na verovatnoću, ili da opasnost da budeš ubijen na spavanju svrstaš u opšte životne neizvesnosti – ili da svake noći spavaš u skloništu, što radi mali broj građana. Ruske snage koriste ili rakete koje opisuju parabolu – Pinčonova duga gravitacije – ili krstareće rakete. I jedne i druge lete suviše brzo da biste ih mogli čuti pre nego što udare. One se ispaljuju s kamiona, brodova, podmornica i bombardera, koji su ponekad udaljeni više hiljada kilometara. Ukrajinci pokušavaju – i ponekad uspevaju – da ih obore, ali njihova tehnologija je zastarela i nemaju mnogo antiraketnih projektila. Nekoliko sistema koje su im obećale Nemačka i SAD tek treba da stignu.
Po Anatoliju Onufričuku, uredniku mikolajivskog informativnog sajta Novosti-N, pogibije za vreme vazdušnih napada postaju „deo svakodnevice“. „Da se tako nešto dogodilo u miru, ljudi bi o tome govorili mesecima. ‘Kakva tragedija!’ Nesrećan slučaj bi se analizirao sa svih strana, o njemu bi se raspravljalo. A sada je to vest za jedan dan, a onda svi zaborave. Svi su se navikli. Svi su se navikli na to da ljudi ginu, da oni ubijaju mirne građane iz potpuno neshvatljivih razloga.“
Ispaljivanje raketa sa nenuklearnim bojevim glavama na veliki grad je fantastično neefikasan i skup način ubijanja njegovih žitelja ili njegovog sravnjivanja sa zemljom. To nije taktika vojske kojoj je stalo da se predstavi kao oslobodilačka. S druge strane, to je sasvim dobar način terorisanja i demoralisanja ljudi. A ako zemlja sa velikim arsenalom takvih raketa odluči da polako uništi grad, fabriku po fabriku, tržni centar po tržni centar, univerzitet po univerzitet, ona na kraju to može da postigne.
Svoje druge noći u Mikolajivu opet sam čuo eksplozije. Ovoga puta sam ponovo zaspao. Ujutro sam otišao da vidim štetu. Bile su pogođene dve fabrike. Niko nije povređen, ali fabrike su uništene. Jedna od njih, Transammyak, proizvodila je amonijak. Druga, NikoTex je recikliranjem starih tkanina proizvodila industrijski filc. Bila je to nova ukrajinska fabrika, nije izgrađena na nasleđu iz sovjetskih godina. Vlasnik je upravo instalirao italijanske i nemačke mašine. Radnici u plavim kombinezonima i s narandžastim šlemovima stajali su u grupicama i zurili u ruševinu. Na jednoj strani glavne radionice ležali su sjajni zidovi od valovitog čeličnog lima, oljušteni i iskrivljeni. Od krova je ostao samo skelet, a pokretna traka je pretvorena u gomilu ugljenisanih delića. Jedna žena je metlom ubacivala grudve filca u lopatu bagera. Vlasnikov sin, koji je upravljao fabrikom, imao je isti izraz zaprepašćenosti i mučnine koji sam video na licu direktora univerziteta. Razgovarao sam s Natalijom Konstantinovom, glavnom električarkom fabrike, koja je stajala na ivici dubokog kratera pored uništene radionice. Radila je tu 15 godina. „Naš rad je apsolutno bio na nivou“, rekla je. „Naš direktor se držao principa – sve jasno i otvoreno. Plaćali smo poreze, plate su uvek brižljivo obračunavane i davali smo doprinos budžetu zemlje kao celine. A sad je 50 ljudi ostalo bez posla.“
Zašto je, po njenom mišljenju, Rusija gađala NikoTex? „Ili su pretpostavili ili su dobili nekakvu dojavu da mi nešto skladištimo“, rekla je. „Nešto“ je vojni materijal. „Ili je to prosto deo nastojanja da se uništi proizvodna infrastruktura naše zemlje. Namerno gađaju sve industrijske objekte. Ista stvar je Transammyakom, ni on nije proizvodio za vojsku. Videli smo da tamo nema vojne opreme, nema municije. Posebno smo besni zato što je ovo uvek bio grad ruskog jezika. Mi smo iz Ukrajine, a svi govorimo ruski i to nikom nije smetalo. Niko nje bio proruski ili antiruski orijentisan. Nikog nismo ugrožavali.“
Konstantinova je naglasila da u fabrici nije bilo mesta za skladištenje vojne opreme. Svestan rizika da postanu meta ako neki ruski obaveštajaca ili meštanin – motivisan simpatijama prema ruskoj vojsci ili novcem – pomisli da je fabrika na neki način povezana s vojskom, direktor se postarao da joj ni blizu ne priđe ništa što bi izazvalo napad.
Nemoguće je znati koliko je ruska raketna kampanja protiv Mikolajiva stvar zastrašivanja, a koliko podrivanja ukrajinske ekonomije; koliko je rezultat zastarelog spiska ciljeva, a koliko su civilne žrtve i razaranja – da se poslužimo američkim izrazom – kolateralna šteta nastojanja ruskih snaga da oslabe ukrajinsku vojsku. S obzirom na to da ruska invazija nije izazvana, ni ubijanje ukrajinskih vojnika (ili izlaganje sopstvenih vojnika) nije mnogo manji zločin nego što je to ubijanje civila ili rušenje zgrada, ali nema sumnje da je svrha ruskog bombardovanje velikim delom ubijanje vojnika i uništavanje vojne opreme.
Ukrajinsko vojno prisustvo u Mikolajivu je diskretno. Na ulicama nisam video kretanje teške opreme. Neprijateljstvo prema Rusiji je snažno, kao i podrška ukrajinskim vojnim snagama i vera u njihove sposobnosti. Teško je zamisliti viši stepen tih osećanja. Ipak, ona nisu opšta. Priroda početnog ruskog napada može se objasniti samo pretpostavkom da je većina Ukrajinaca gledala na sopstvene političke vođe i ideju o Ukrajini kao nezavisnoj zemlji s istim prezirom s kojim je na njih gledao Kremlj. Pošto ta pretpostavka nije prošla na testu invazije, i pošto ih je zbunilo odsustvo očekivane armije kolaboranata, ruske vlasti su pribegle drukčijem objašnjenju, naime da je za razmere ubijanja i razaranja kriv otpor Ukrajine. To je jedna verzija provalnikove ili silovateljeve pretnje: „Uzeću šta hoću i ne zanima me šta ti hoćeš, ali ako se braniš, možda ću te i ubiti“. U Mikolajivu sam sreo čoveka koji je imao rođaka u sovjetskom KGB-u i taj rođak mu je pomogao da shvati Putinov karakter. „Pitam se zašto se moji prijatelji, ljudi koji su mi tako bliski i dragi, bore i ginu kad će Putin na kraju dobiti ono što hoće“, rekao je on. „Naći će načina.“
Poređenje s provalnikom/silovateljem ne važi za onu manjinu Ukrajinaca koji žele da zadrže instrumentalno rastojanje između sebe i vojske koja se bori u njihovo ime. Jedna žena me je odvela da vidim školu njene ćerke koju su srušile ruske rakete. Kroz razbijeni beton mogla se videti polica s knjigama iz školske biblioteke, izložena suncu i kiši. Umesto da okrivi Rusiju što je ispalila rakete na školu, ona je okrivila Ukrajinu zato što je tu smestila vojnike. (Škole u Ukrajini prestale su da rade znatno pre invazije – pandemijska onlajn nastava prelila se u ratnu onlajn nastavu.)
Kad sam je upitao šta je Putinov cilj, rekla je: „Ne znam. Sigurno ima razloge za to što radi“. Da li misli da je to što on radi u redu? „Nikad se nisam udubljivala u politiku“. Pomenula je da su na Krimu, koji su Rusi anektirali, plate veće nego u Ukrajini. Ranije, kada se ruska vojska približavala Mikolajivu, bila je ljuta što su ukrajinska oklopna vozila pozicionirana blizu njene kuće. Ona je rođena u Rusiji. Bila je nesrećna kada je nastava na ruskom jeziku počela da nestaje iz ukrajinskih škola. Rekla je da su ljudi bili kažnjavani zato što govore na ruskom. (To nije istina: ruski je još dominantan svakodnevni jezik u Mikolajivu, a široko se koristi i u Kijevu, mada se od 2014. polako uklanja iz škola.) Kad je rekla da je bila iznenađena snagom ukrajinske vojske, na tren sam pomislio da iskazuje neočekivan ukrajinski patriotizam. Ali kasnije sam shvatio da je zapravo izrazila razočaranje zbog toga što se ukrajinska vojska nije raspala kao što je to očekivao Putin. Rekla je da je bila sasvim srećna u nezavisnoj Ukrajini pre invazije, ali sad je njen stav jasan: više bi volela da Putin pobedi i da brzo uzme ono što želi.
Važno je znati da neki Ukrajinci tako razmišljaju. Oni su sad verovatno mala i tiha manjina, a pretpostavljam da će to i ostati. Ali oni postoje. I što se rat bude duže vukao, posebno kada dođe zima i kada nastupe veliki problemi sa grejanjem, vodom i novcem, oni će biti sve glasniji i brojniji, sve ogorčeniji i gnevniji na lojalnu većinu.
Jedan dobro informisan muškarac rekao mi je nešto što meštani neće da kažu: da su vlasti, posle razornog udara na mikolajivske kasarne u martu, u kome je poginulo više stotina marinaca, vlasti pribegle politici raspršivanja – grupice ukrajinskih vojnika su provodile noć u mnogim zgradama, između ostalog i u školama. On je bio patriota i zanimalo me je šta misi o izgledima Ukrajine da istera ruske snage iz Hersona. Rekao mi je da to nije važno. „To ne menja širu sliku. Ruska imperija je osuđena na propast. Ona će se raspasti na izvestan broj manjih zemalja. Možda na veći broj, možda na manji, ali sigurno neće preživeti ovaj test“. Vrlo često to čujem u Mikolajivu: iskreno uverenje da će Ukrajina izvesno pobediti, da će Rusija izvesno izgubiti, ali predstave o tome kako će pobeda biti ostvarena su neodređene. Meni se činilo da on nije u pravu, da je važno u čijim je rukama Herson.
***
Jednog dana sam krenuo autom iz Mikolajiva, preko mosta Varvarivski na Južnom Bugu, pa niz zapadnu obalu reke, do gradića po imenu Parutin. Prolazili smo pored vinograda, polja suncokreta, plaža. Gotovo da nije bilo saobraćaja. U jednom trenutku sam video prugasto, crno-belo perje pupavca koji je leteo uporedo s nama, održavajući istu brzinu. U blizini Parutina nalaze se ruševine starog grčkog grada Olbije. Arheološko nalazište je zatvoreno i čuvar najpre nije hteo da me pusti unutra, ali je onda popustio. Poveo me je preko brežuljaka, kroz sasušenu, žutu travu i puzavice, do grebena sa koga su se videle kamene kocke među drvećem čije su se krošnje povijale na vetru; bili su to ostaci grčke žitnice. Tu se Herodot sreo sa Skitima, koji su krstarili predelom današnje južne Ukrajine i koji su ga naveli da razmišlja o značenju reči „civilizovan“ i „varvarski“.
Iza Olibije su se pružale namreškane zelene vode ušća Buga, a na horizontu se video Dnjeparski zaliv. Dnjepru nisam mogao prići bliže od toga. Oko 200 kilometara uzvodno obe strane reke su držale ruske snage. Linija fronta nalazi se između Dnjepra i Buga. Nekoliko kilometara odatle čulo se bombardovanje na drugoj strani levkastog ušća. Video sam iskrice svetlosti između dve vetroturbine, praćene nizovima dimnih lopti, eksplozijama, salvom artiljerijskih raketa.
Koliko god da je važna snaga sukobljenih vojski, veliki ratovi zavise od prirodnih prepreka: planina i prolaza u njima, reka i mostova na njima. Na nekadašnjoj stepi južne Ukrajine – sada ravnom obradivom zemljištu – nema planina. Ali ima reka, a jedna je posebno važna: Dnjepar. On preseca Ukrajinu na dva dela, počev od Černobila, koji se nalazi na granici sa Belorusijom, preko Kijeva i niza velikih industrijskih gradova, do Crnog mora kod Hersona. Ogromna reka, velikim delom svog toka široka više kilometara. O Dnjepru je bolje misliti kao o nizu rezervoara nego kao o reci. Šest hidrocentrala na njemu snabdeva Ukrajinu strujom: zahvaljujući svojim vrednim hidroelektričnim i nuklearnim postrojenjima i gubitku metalurških fabrika na istoku (velikih potrošača električne energije) Ukrajina ima toliki višak struje da može da je izvozi u EU.
Kao što su i Vermaht i Crvena armija otkrili za vreme Drugog svetskog rata, teško je preći Dnjepar pod paljbom; na njemu nema mnogo mostova. U većem delu Ukrajine ruske snage su daleko od reke, ali čak i ako ukrajinska vojska na istoku nastavi da se povlači, Dnjepar bi mogao da bude sigurna odbrambena linija za zapad zemlje, često nazivan „Ukrajina desne obale“, na kome se nalaze veći deo Kijeva, Odesa i Lavov. Ako istočni front propadne i rat počne da se vodi za Ukrajinu desne obale, neke ideje koje su na početku invazije izgledale kao opasni plodovi fantazije – zapadno nametanje zone bez preleta, strane mirovne trupe – postaće izvodljivije. Ali dok je većina Ukrajine leve obale još u rukama Ukrajinaca, na jugu su ruske snage prešle Dnjepar na početku invazije i tu ostale.
Kako je ruska vojska uspela tako brzo da stigne do Dnjepra i da ga tako lako pređe, tema je ogorčenih spekulacija među Ukrajincima. Na početku invazije, predsednik Zelenski je otpustio šefa hersonskog ogranka ukrajinske unutrašnje obaveštajne službe SBU nazvavši ga izdajnikom. Hersonski policajac kog sam sreo u Mikolajivu preneo je glasinu da je, nedelju dana pre invazije, taj isti oficir, Sergej Krivoručko, naredio da se ukloni eksploziv koji je bio postavljen da raznese most Antonovski, jedini prelaz preko Dnjepra u Hersonu. Malo je verovatno da šef SBU-a ima takvu moć. Prema drugoj priči koju sam čuo, branitelji Hersona su pokušali da raznesu most, ali je eksploziv zakazao. Najverovatnije objašnjenje za pad Hersona jeste to da Ukrajinci nisu imali dovoljno snaga da pokriju sve moguće pravce napada, da su branioci grada bili loše pripremljeni i da su neki ključni ljudi prerano pobegli iz grada.
U tim ranim danima činilo se da će Ukrajina brzo izgubiti celo svoje priobalje. Prvog dana rata, 24. februara, ruske trupe, koje su s Krima nadirale na sever, osvojile su Novu Kahovku, grad na levoj obali, i prešle Dnjepar. Sledećeg dana ruske snage su stekle kontrolu nad Antonovskim mostom; drugog marta su zauzele Herson i krenule na zapad, ka Mikolajivu i Odesi.
Mikolajiv je mogao da padne jednako lako kao Herson jer je ruski napad izazvao veliki šok. Jurij, biznismen s kojim sam razgovarao, rugao se svom sinu kad ga je ovaj pozvao iz Kijeva uoči invazije da ga upozori. Narednog jutra, kad ga je sin ponovo pozvao i rekao mu da je pucnjava počela, Jurij ga je upitao šta je pušio. Sin mu je rekao da pogleda na internetu.
Neki od prvih projektila u ovom sukobu ispaljeni su na Mikolajiv. U rano jutro 24. februara ruske snage su ispalile rakete na ukrajinski vojni aerodrom u Kulbakinu, jugoistočno od grada. „Kada sam začuo prvu eksploziju, ležao sam 5 minuta misleći: luka je u blizini, možda je neka nesreća, nešto je palo i eksplodiralo“, rekao je urednik Novosti-N. „Kad sam začuo drugu eksploziju, ustao sam, otišao do parkinga, seo u auto i krenuo da snimam ruske rakete… ruske krstareće rakete Kalibr su išle ka nama, a naši borci su išli ka njima. Video sam kako jedan avion poleće usred projektila. Prestao sam da snimam i samo gledao kako se taj avion penje. U jednom trenutku kao da je izgubio nit – šta sad? Da li da pokuša da obori rakete, što njegov avion teorijski može da uradi, ili da odleti u Rumuniju? Nekoliko sekundi se činilo da ne zna šta da radi i da njegov avion stoji u vazduhu. A onda je odleteo.“
Mnogi žitelji Mikolajiva veruju da su za 48 sati ruski tenkovi bili u centru grada i da je ruska vojska izvela napad iz helikoptera u blizini brodogradilišta. Ali, koliko sam shvatio, haos je bio veliki i to su bili užasni nesporazumi. Tenkovi su bili ukrajinski, povlačili su se iz Hersona; helikopteri su takođe bili ukrajinski – pokušavali su da nađu bezbedno mesto za sletanje. Mnogo ukrajinskih vojnika su ubili ili ranili njihovi koji su mislili da je u toku ruski napad.
Odbrana Mikolajiva je poverena ukrajinskom generalu koji uživa veliki ugled, padobranskom veteranu Donbasa Dmitriju „Marčelu“ Marčenku. Dva meseca kasnije, u razgovoru s lokalnim reporterom na YouTubeu, on je opisao potpuni krah koordinacije između gradskih vlasti, bezbednosnih agencija i vojske 25. februara: „Na jednoj ulici sam video meštanina kako skida i gužva zastavu i upitao sam ga: ‘Šta to radiš?’ i on mi je rekao: ‘Gotovo je. Herson se predao, mi smo na redu. Svima je jasno da je njih mnogo, a nas malo. Moramo da se pripremimo’. Rekoh mu: ‘Stani malo. Ovo je Mikolajiv, borićemo se’. A on meni: ‘Svi vide koliko vojnika oni imaju’. Ja: ‘Ne brini’. Kad sam okupio čelnike svih službi, shvatio sam da, nažalost, ne postoji opšta komanda. Upitao sam starešinu jedne brigade šta je njegov zadatak i on mi je odgovorio: da brani bazu svoje jedinice. Upitao sam ga: ,Stani malo, a šta je s gradom, ko će njega braniti?’“
Komunikacije su bile tako loše da su se branioci oslanjali na mobilne telefone. U početku su i na Merčenka nekoliko puta pucali Ukrajinci koji su mislili da je ruski oficir. General je podelio grad u zone, naredio svojim snagama da kopaju rovove i zauzeo strog stav prema višim činovnicima koji su pokušali da pobegnu; jednom je čak rekao da će možda biti streljan kao izdajnik. Guverner regiona Vitalij Kim se dobro držao.
Početkom marta su stigle hiljade ruskih vojnika koji su se nadali da će opkoliti i zauzeti Mikolajiv i tako pripremiti put za napad na Odesu. U jednom trenutku, kada je grad bio bezmalo sasvim okružen, Marčenko nije poslušao naređenje da sruši most Varvarivski, poslednju vezu Mikolajiva sa spoljni svetom. Jedna grupa policajaca naoružana protivtenkovskim raketama vozila je ruske vojnike iz Kulbakina. Ukrajinska artiljerija je počela da proređuje redove protivnika. Daleko od svojih linija snabdevanja, s mnogo savremene opreme, ali s malo pešadije, ruski vojnici su se raspršili po širokoj ukrajinskoj ravnici. Posle poraza kod Mikolajiva, a kasnije i severno odatle, kod Voznesenska, povukli su se na položaje koje otad uglavnom drže, približno na administrativnu granicu između mikolajivske i hersonske oblasti, na pola puta između dva grada, koja su u normalnim vremenima udaljena jedan od drugog samo oko sat i po vožnje. Podigli su fabriku betona u Hersonu da bi napravili utvrđenja za niz sela koja ocrtavaju liniju njihovog zapadnog uporišta i primirili se u iščekivanju da Ukrajinci krenu u dugo najavljivanu ofanzivu čiji je cilj da ih oteraju natrag preko Dnjepra.
Taj front bi mogao postati deo nove granice između Rusije i Ukrajine, privremena linija primirja koja prerasta u stalnu, poput granice između dve Koreje. Upitao sam Leonida Klimenka, direktora jednog od mikolajevskih univerziteta (Crnomorskog nacionalnog univerziteta Petro Mohila) šta misli o tome. Odmah je odmahnuo, delom zato što je pretpostavljao, na osnovu prethodnog iskustva, da će ruske snage nastaviti paljbu čak i ako ne budu pokušavale da napreduju. „Linija primirja bila bi na samo 20 kilometara od Mikolajiva. Bio bi to drugi Marijupolj. Neprestano bi bombardovali grad. Ništa se ne bi gradilo, grad ne bi mogao da se razvija. Bila bi to katastrofa. Niko ne bi želeo da ovde da studira; koji bi roditelj dozvolio da mu dete boravi u kampusu na koji svakog časa može pasti bomba? Za nas je minimum oslobađanje Hersona, oslobađanje Ukrajine na desnoj obali; onda možemo da pustimo Dnjepar da nas štiti od Rusije.“
Klimenkov univerzitet još radi. Gomila master disertacija na njegovom stolu. Neki studenti na master studijama, koji u ukrajinskom sistemu brane disertaciju na sličan način kao što se kod nas brani doktorska, imali su usmeni ispit 25. februara, kada su branioci grada još bili u rasulu. Na putu do njegove kancelarije prošao sam pored radnika koji su postavljali nove ukrasne pločice u hodniku. Bio je to hrabar korak kada se ima u vidu da su dve slične institucije upravo dobile ruski raketni tretman. Ali u svetlosti onog što je Klimenko rekao, bio je to pokušaj da se nastavi kao da je sve normalno. Taj kolateralni prkos podsetio me je na jednu ženu koju sam sreo u vozu za Kijev: njena porodica je za dlaku izbegla masakr dok je bežala iz Hersona, a ona je sad brinula što možda neće stići na zakazani manikir.
Klimenkove nade u pobedu ublažio je realizam jednog čoveka Putinovih godina; on je proveo prve četiri decenije života u sistemu kojim je dominirala Moskva. „Herson je pao za jedan dan, ali ne znam koliko će vremena biti potrebno da se oslobodi ni da li ćemo uopšte uspeti da ga oslobodimo“, rekao je. „Računamo li mi na to da je Rusija nastanjena samo idiotima koji ne znaju kako se vodi rat? Ne bih se na to kladio. Star sam, a dobro se sećam da su svi naši najbolji ljudi bili upućivani u Moskvu. Tokom mnogo godina tamo su bili koncentrisani pametni, kvalifikovani ljudi. Nisu svi oni budale.“
***
Uoči ruske invazije, akcije Vladimira Zelenskog, nekad tako visoke, naglo su pale. Bilo je malo Ukrajinaca koji su o njemu imali da kažu nešto dobro. Bio sam u Kijevu nedelju dana pre 24. i tako su mislili svi s kojima sam razgovarao. Nisu ga mrzeli; samo su bili razočarani, nije ih impresionirao. Ostajanje u zemlji i postavljanje na čelo odbrane donelo mu je poštovanje, autoritet i moć koje dotad nije imao. Naknadno posmatrano, njegova nepopularnost pre invazije čini se preterana. Osiromašenu Ukrajinu teško je pogodila pandemija, Zelenski se borio da smanji korupciju, rente i komunalije su vrtoglavo rasle i nije bilo dobrog rešenja za rusku šapu na istočnom Donbasu. Ipak, Ukrajina se razvijala bolje nego ikada od sticanja nezavisnosti. Mnogo se govorilo o izvanrednom uspehu njene vojske, a manje o otpornosti ukrajinskog društva i institucija: železnice, snabdevanje električnom energijom, finansijski sistem, telekomi, školovanje, penzije, maloprodaja. Dobar deo te otpornosti počiva na individualnoj žrtvi i inicijativi, kao i na dobrovoljcima. Korupcija i nesposobnost, naravno, istrajavaju, ali ne postoji osećaj da je vlast odsutna ili u rasulu. To se ne može pripisati srećnim okolnostima. Zanimljivo je da su se sada, čim bih počeo da govorim o politici, ljudi koji su ranije gunđali na Zelenskog, bacali drvljem i kamenjem na njegovog prethodnika Petra Porošenka. Svakog koga sam sreo pitao sam može li da se seti kakvo je raspoloženje vladalo godinu dana pre invazije. Ljudi su se sećali nepopularnosti Zelenskog, naglog rasta cena osnovnih usluga, kovida. Ali sećali su se i osećaja da je ekonomija, 8 godina posle Majdana, aneksije i Krima i upada ruskih snaga u Donbas – izvesno štetnog, ali ograničenog – počinjala da se stabilizuje.
Mnogi gradovi u komunističkom svetu bili su ekonomski opustošeni posle sloma Sovjetskog Saveza, ali malo ih je palo tako nisko i tako brzo kao Mikolajiv. U svoje zlatno doba, kada je bio centar brodogradnje za sovjetsku mornaricu, grad je bio zatvoren za strance. Svakog jutra 30 hiljada radnika odlazilo je u brodogradilište pešice ili tramvajem. Oni koji nisu gradili ratne brodove, pravili su delove za njih ili su radili u nekoj od baza za proizvodnju nuklearnog oružja izvan grada. Dva džinovska plava krana za izgradnju nosača aviona, koja je SSSR kupio od Finske, još se nadvijaju nad gradom. Sovjetski Savez se raspao dok je njegov prvi nuklearni nosač aviona čekao da na njega budu instalirana četiri reaktora. Reaktori su odneti, nosač aviona je isečen i prebačen na otpad, a brodograditelji su izgubili poslove, status i orijentaciju u svetu.
Dok je ta delatnost nestajala, druga je pokušavala da izbegne njenu sudbinu. „Možete da zamislite kako nam je bilo teško da ovde održimo poljoprivredni sistem posla raspada Sovjetskog Saveza“, rekao mi je Oleg Pilipenko, čelnik jedne od zajednica ukrajinskih sela koje se zovu „hromade“. „Devedesetih godina naoružani farmeri su noću čuvali stražu pored svojih mašina i alatki jer su strahovali da će biti pokradeni. A sad je sve uništeno na najdivljačkiji način.“
Poljoprivreda je donekle uspela da postane alternativa gradnji ratnih brodova u Mikolajivu: bivša Pontska stepa zamišljena je kao bašta svetske kuhinje, sa Mikolajivim, Hersonom i Odesom kao lukama za prevoz namirnica. Jedan ukrajinsko-kanadski upravnik farme rekao mi je da su velika navodnjena područja Hersona, sada pod ruskom okupacijom, proizvodila više voća i povrća nego Holandija. Politike ukrajinske zemljišne reforme su vrlo polarizovane, emocionalne i složene: ogromni oligarhijski posedi, prekomorski investitori, krađa imovine, eksploatacija, sećanja na glad u Staljinovom vremenu i osiromašena sela, kao i uspešni mali privatni farmeri i porodična imanja koji sasvim dobro prolaze. Invazija se dogodila usred kontroverzne promene koja je prvi put omogućila Ukrajincima da kupuju i prodaju poljoprivredno zemljište. Nastajala je nova poljoprivredna ekonomija. Ukrajinska ofanziva za osobađanje Hersona neće biti samo pokušaj da se pređe prazan prostor između gradova, već bitka za samu zemlju jer se mnogi Ukrajinci nadaju da će im upravo ona doneti prosperitet. Početkom maja, kad je Rusija uvela svoju valutu – rublju – u okupirani Herson i počela da proteruje ukrajinske učitelje iz škola, bilo je jasno da Putin želi da uzme tu zemlju za Rusiju.
Odvezao sam se u selo zvano Peresadivka, severno od Mikolajiva, novim asfaltnim autoputem, ravnijim od mnogih u Velikoj Britaniji. Vozač kao da nije bio obavešten da Ukrajinci sada treba da vole Zelenskog. Grdio ga je na sva usta kao korumpiranog poput svih drugih. Ali čim smo izašli na novi put, počeo je da sipa hvale. „Ovo je put za Kirovograd“, rekao je. „On je udaljen sto kilometara. Nekad nam je trebalo 7 i po sati do tamo. Sve je to zasluga Zelenskog. Dok smo imali Porošenka za predsednika, urađeno je samo nekoliko kilometara. Kada je Zelenski došao na vlast, put je završen za godinu dana.“
Skrenuli smo ka selu. Put je postao malo neravniji. Vozili smo se pored stabala divlje kajsije povijenih od ploda. U selu su momci u šorcevima, sa platnenim šeširima na glavama parkirali bicikle ispred prodavnice. Preplanuli mladići i devojke skakali su sa nezavršenog betonskog mosta u reku Ingul. Vinova loza je pravila senku u dvorištima seoskih kuća okrečenih u ružičasto, smeđe ili plavo.
Ne bih primetio nikakav znak da su ruske snage prošle kroz selo – i našle se pod ukrajinskom vatrom – da me Tatjana, službenica peresadivske hromade, nije povela u obilazak. Srušeni stari pontonski most. Odvaljena vrata prodavnice iz koje su ruski vojnici krali namirnice. Uništena prodavnica semena. Rupe na krovovima. U martu su ruske snage iznad sela parkirale oklopna vozila u polju suncokreta. Jedan seljak se zatekao na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku. Kasnije su našli njegovo telo. Upucan je, a videli su se i znaci mučenja. Nikom nije bilo jasno kako je dospeo tamo. Za njim su ostali žena i deca. Rusi su imali bazu podataka s imenima i adresama ljudi koji su bili povezani s ukrajinskom vojskom, pa su otišli u kuću čoveka koji je radio u odseku za regrutaciju, ali ga nisu zatekli. Popričali su s njegovom porodicom i otišli. Pod paljbom ukrajinskih snaga Rusi su se povukli. Front je sad udaljen 15 kilometara, ali Tatjana kaže da ponekad čuju bombe. „Često se vidi stub belog dima na horizontu. Kažu da to gore usevi na njivama. Kad je dim crn, to znači da je bomba u nešto udarila.“
Linija fronta prolazi kroz hromade i razdvaja sela protežući se preko velikih, ravnih pravougaonih polja. U Pervomajskom, hromadi istočno od Mikolajiva, dva od 11 sela su pod okupacijom, ali u njima više nema civila. Maksim Korovaj, lokalni odbornik, rekao mi je da su upravo evakuisali poslednjih četvoro penzionera. Bio je u dobrotvornom depou u Mikolajivu da pokupi potrebne stvari. Hromade, koje su pre nekoliko godina osnovane kao manje jedinice lokalne vlasti, odgovornije i otpornije na korupciju, zadužene su za isporučivanje pomoći i održavanje veze s ljudima koji neće ili ne mogu da se evakuišu. Pre invazije je tu živelo oko 10 hiljada ljudi; ostalo ih je 1.500. Dvaput nedeljno Korovaj i njegov tim isporučuju 1.200 vekni hleba širom tog područja.
Ruske snage su sredinom marta nakratko zauzele Pervomajsko, najveće selo hromade. Otad bombardovanje nije prestajalo. Ruski bombarderi bacili su bombe na fabriku šećera u vlasništvu Britanaca i ostavili 500 ljudi bez posla. Nema tekuće vode, gasa, struje, kanalizacije, interneta, a signal mobilnog se svaki čas gubi. U hromadi je 48 civila poginulo od bombi, raketa ili mina, a tri četvrtine kuća su oštećene. Pored škole u Pervomajskom sad se nalazi krater dubok 6 metara. „Bombarduju ista mesta svakog dana, otprilike u isto vreme – ljudi koji još tu žive ne razumeju zašto bombe padaju baš na ta mesta“, rekao je Korovaj. „Nema očiglednog razloga – skladišta oružja ili vojske; to su civilna područja. Kuće, bašte, škole, bolnice, farme, poslovni prostor.“
Saša, regularni ukrajinski vojnik, došao je u Mikolajiv da se malo odmori i da popravi svoj automobil. To je krntija kojoj nedostaju delovi, ali ide. Njegova brigada je stacionirana na frontu, direktno naspram ruskih trupa, u selu Posad-Pokrovsko, poslednjem koje drže Ukrajinci na autoputu M14 za Herson. Selo je žestoko bombardovano. Jedan civil mi je rekao „kao Staljingrad“. Saša, bajker iz Odese, već je umoran, prkosan i iskusan; govori lakonski i drži se pomalo razmetljivo, kao pravi veteran, iako je prvi put okusio vojsku sutradan posle invazije. Učestvovao je u operaciji čišćenja Posad-Pokrovskog od ruskih snaga u martu i otad je ovde. „Glupaci kopaju plitke rovove“, jedan je od njegovih aforizama. „Što dublje kopaš, to duže živiš.“
Kada su Sašini drugovi došli u Posad-Pokrovsko, prvu noć su proveli u školi. Sledećeg dana vazdušni napad je školu sravnio sa zemljom. Sledeća tri i po meseca proveli su u betonskim cevima ispod mosta. „Već sam se navikao“, kaže. „Tipičan dan je kad nas bombarduju od jutra do mraka. Mama pita: ‘Gde si ti?’ A ja joj kažem: ‘Kod kuće.’ Sad je ovo naša kuća. Ljudi nam govore: ‘Jedva čekam da dođete kući’, a mi odgovaramo: ‘Kod kuće smo’.“
Tela mrtvih civila mesecima su ležala nesahranjena u Posed-Pokrovskom. Vojnicima nije bilo dozvoljeno da ih pokupe; pošto su to civili, taj zadatak mora da obavi policija, a policija nije dolazila. Nekoliko dana pre nego što sam ga sreo, Saša i njegovi drugari sahranili su jednog svog. „Vozio je auto na frontu i uleteo u paljbu. Nosio je gorivo u čizmi. Od njega je ostalo pola čoveka. Bio je profesionalni vojnik, poginuo je samo dva meseca pre isteka ugovora. Kao da važi pravilo: kad ti ostane mesec-dva, 200, 200, 200“. Kargo 200 je stara vojna šifra za prevoz poginulih. Obe strane koriste taj izraz. Skovan je i glagol – „Neću da budem dvestiran“. Saši se to zamalo dogodilo. Auto u kome se nalazio pogodila je bomba i zadobio je rane od gelera na glavi i vratu. Kaže da je iz bolnice pobegao nazad na front.
Saša noću vidi svetlosti Hersona, udaljenog oko 25 kilometara. Uprkos čestim saopštenjima ukrajinskih zvaničnika i sveznalica s društvenih mreža da ofanziva samo što nije počela ili je već počela, poslednjih meseci se na frontu nije bogzna šta promenilo. Oslobođena je šačica sela na severu teritorije koju drže Rusi i Ukrajinci su osvojili malo uporište na neprijateljskoj strani rečice Ingulets. Ali između dve strane uglavnom ostaje prostor od nekoliko kilometara, s još artiljerijskih linija dalje u pozadini. U ravnom, preglednom području bez zaklona ako se izuzme drveće duž puteva, na svaki pokušaj da se prodre u redove druge strane odgovoriće se mitraljeskom paljbom, antitenkovskim raketama ili bombama. Obe strane lansiraju dronove za traženje artiljerijskih meta; a kad artiljerija ospe paljbu, ona postaje laka meta za artiljeriju druge strane.
***
U svim tim oblastima Rusija ima veliku prednost. Ima mnogo više mitraljeza i raketa nego Ukrajina. Ima više borbenih aviona i helikoptera. Ima više protivvazdušnih raketa za obaranje ukrajinskih dronova i ogromnu prednost u elektronskim ratnim sistemima. „Njima je lakše“, kaže Saša. „Granate dovoze železnicom, na vagone, istovaruju ih kranovima, a skloništa kopaju buldožerima. Ispaljuju rakete od jutra do mraka, kao na traci. Sramota je priznati – njihovi dronovi lete nad nama svaki dan po ceo dan, a mi imamo samo jedan. Ponekad možemo da vidimo šta spremaju… ali šta nam vredi. Nismo u stanju da preduzmemo ono što treba.“
Znamo da je Ukrajina uspešna u sakrivanju svoje vojske, ali u Mikolajivu i okolini ipak je upadljivo odsustvo znakova gomilanja opreme, vojske i zaliha koje bi ukazivalo na kontraofanzivu. Ako Ukrajina koristi mobilizaciju kojom se toliko razmeće da proširi svoju vojsku novim jedinicama kako bi povratila Herson, to se radi veoma neprimetno – ili je možda potrebno mnogo vremena za snalaženje u haosu raznog stranog oružja i neobučenih regruta. Saša nije hteo da kaže koliko je gubitaka pretrpela njegova jedinica, ali je rekao da poginuli vojnici nisu zamenjeni.
Ništa od ovog ne znači da Ukrajina ne može da povrati Herson do kraja godine. Ona već koristi nedavno pristiglo oružje proizvedeno u Americi, precizne rakete velikog dometa koje se ispaljuju pomoću dve vrste pokretnih lansirnih uređaja, višecevnih bacača raketa HIMARS i MRLS, za uništavanje ruskih skladišta municije i komandnih centara; tako smanjuje artiljerijsku prednost protivnika i ubija iskusne oficire. Ruske snage u Hersonu na desnoj obali pretrpele su teške gubitke; vojnici se bore daleko od kuće, bez odlaska na odsustvo, kao pripadnici okupatorske sile – uloga za koju nisu psihološki pripremljeni. Iz vojne perspektive, njihov položaj je neizvestan. Njihovo snabdevanje i pojačanje dolazi samo preko 3 mosta na Dnjepru – saobraćajnog mosta Antonovski, železničkog mosta u Hersonu i mosta iznad hidroelektrične baraže, uzvodno od Nove Kahavke. Sad sva 3 Ukrajinci gađaju raketama (nagovešteno je da sad i Ukrajina raspolaže artiljerijskom municijom sa sistemom za navođenje). Antonovski most – a možda i železnički – sasvim je neupotrebljiv. Ruske snage na pogrešnoj strani Dnjepra suočavaju se sa strašnom mogućnošću da im se preseče ne samo snabdevanje već i odstupnica.
Ostaje pitanje da li će Ukrajina biti u stanju da iskoristi tu priliku. Džek Votling, britanski analitičar odbrane s dobrim pristupom visokom nivou ukrajinske vojske, tvrdi da su Ukrajinci „veoma uvećali svoje snage“. Glavni nedostatak je – prilično prozaično – srednji komandni kadar. „Nemaju mnogo… zapovednika srednjeg ranga, bataljonskih i brigadnih oficira koji znaju kako da uklope automate, snajpere, mitraljeze i oklopnu artiljeriju u istu bitku… Ako žele da izvedu veliki napad, moraju da obezbede dovoljno obučenih i pripremljenih ljudi i da imaju jasan taktički plan. Ako to ne urade, postoji opasnost da će izgubiti mnogo ljudskih života. Glavni izazov je da budu strpljivi i da ne krenu u napad pre vremena.“
***
Oleg Pilipenko, prvi čovek hromade Ševčenkovo, kaže da je ukrajinska vojska već izvela veliki podvig kad je uspela da potisne Ruse. „Ne volim folirante na internetu koji govore: ‘Naši se već bore u Hersonu!’ Oni među Ukrajincima stvaraju utisak da će protivnapad početi koliko sutra. Prekretnica u ratu je to što sad imamo HIMARS, što nam omogućuje da uništavamo skladišta municije iza protivničkih redova. Sad Ruse hvata panika, a našoj vojsci je mnogo lakše. Ali što se tiče kontraofanzive – budimo jasni, njihovi položaji su veoma dobro utvrđeni i svaka kontraofanziva morala bi da se probije kroz ruske linije fronta u pozadinu i da zaobiđe ruska utvrđenja. Vojska je spremna da to uradi, ali potrebni su joj bolje snabdevanje i oprema, zato što su Rusi sad mnogo, mnogo bolje naoružani od nas.“
Pilipenko je obučeni artiljerijski osmatrač, kao i lokalni političar. Ševčenkovo je udaljeno samo oko 7 kilometara od linije fronta kod Posad-Pokrovskog. Osam sela te hromade su pod ruskom okupacijom. A Pilipenko je imao priliku da posmatra rusku vojsku izbliza kada su ga kidnapovali u martu. On i njegov vozač su bili uhapšeni dok su isporučivali pomoć u hrani duž linija fronta – koje su čak i sad pomalo porozne. Pilipenko se pobrinuo da sa sobom nema dokumenta koja pokazuju da je državni službenik, ali su ga Rusi identifikovali pomoću svoje baze podataka. Malo su izudarali njega i vozača a onda su ih oklopnim vozilom odvezli u svoju bazu u Černobajvki, iznad Hersona; Pilipenko je bio vezan užetom za krov vozila i bez čizama na temperaturi od -10 stepeni. Dobio je promrzline. U Černobajvki, pod teškim bombardovanjem ukrajinske artiljerije, mučen je elektrošokovima i gumenom palicom u nadi da zna nešto o odbrani Mikolajiva – ali nije znao. Na kraju su Rusi bili prinuđeni da se povuku iz Černobajvke i pomere bazu u Novu Kahovku, koja je na drugoj strani Dnjepra. Pilipenka su poveli sa sobom. Oporavio se i u junu se vratio u Šenčevkovo kada su razmenjivani zarobljenici.
Dok je bio u Novoj Kahovki, kaže Pilipenko, imao je priliku da razgovara s nekim od Rusa o njihovoj situaciji. Moral je opao u maju, kada se nije dogodila očekivana smena vojske. Prvobitni plan je bio da se Ukrajina zauzme za nedelju dana. „Kijev će pasti za 3 dana, vlada će biti ili evakuisana ili uhapšena, a ako vlada ode iz zemlje, ukrajinske oružane snage će se predati“. Znali su da su naše najsposobnije trupe u Donbasu i zato se nisu odmah direktno s njima sukobili; hteli su da ih opkole i nateraju na predaju oružja, kao u Marijupolju. Ali kad su prošli meseci a to se nije dogodilo… shvatili su da su bili žrtve sopstvene propagande.“
Nisam pomenuo Pilipenku svoju posetu Herodotovom omiljenom mestu u Pontskoj Olbiji. Ali kad sam preslušavao snimak našeg razgovora, primetio sam da je on koristio pojmove „varvarstvo“ i „civilizacija“ kao deo okvira za opisivanje svojih iskustava. Rusi su u celini bili varvari; ali on je pravio razliku između „varvarskih, agresivnih“ pripadnika paravojnih jedinica iz azijske Rusije i „civilizovanije“ jedinice iz evropske Rusije, koja se prema njima pristojno ponašala. Postoji opasnost od oduživanja rata zato što Ukrajinci sve više vide Ruse kao tuđine i dehumanizuju ih zbog svakodnevnih strahota koje doživljavaju – dok sam ovo pisao, pojavio se video snimak ruskog vojnika koji navodno kastrira ukrajinskog zarobljenika – a i ruska država neumorno, histerično dehumanizuje Ukrajince. „Sviđa mi se figurativno poređenje fašistoizacije Ukrajine s malignim tumorom“, rekao je komentator Vasilij Fatigarov na ruskoj televiziji. „Mi sad radimo kao hirurzi. Kad hirurg seče maligni tumor, kancerozno tkivo raste dok on seče. A kad ga odstrani, hirurg mora da ukloni i izvesnu količinu zdravog tkiva kako, ne daj Bože, ne bi ostao neki bolestan deo i tumor počeo opet da raste… Zato ćemo vrlo precizno, vrlo savesno očistiti teritoriju i obezbediti da fašistička infekcija ne izbije na nekom drugom mestu“. U Mikolajivu je jedna žena čiji je muž u ukrajinskim specijalnim snagama želela da mi pokaže nešto na svom telefonu. Bio je to video klip s mrtvim ruskim vojnicima. „Moj muž je ubio neke monstrume na istoku“, rekla je ponosno.
Pilipenko me je odvezao u Ševčenkovo u policijskom automobilu. S nama je pošla upravnica lokalne pošte, koja je tamo putovala prvi put od marta. Gradić se bombarduje svakog dana. Dok sam bio tamo, bombe nisu padale suviše blizu – verovatno nekoliko kilometara dalje. Iz 3 pravca su dopirali mirisi paljevine, a dim se dizao gde god pogledaš. Gradić je između pustoši i života. Većina zgrada je uništena. Kao i u Pervomajskom, nema tekuće vode, nema struje, nema plina. Pilipenko mi je pokazao rupe od šrapnela u gasovodu. Zarđali gasovod iznad zemlje, u klasičnom sovjetskom stilu, izgledao je kao da ni pre invazije nije bio u dobrom stanju. Hromada je i tada pred sobom imala mnogo posla. U ranim danima invazije, u zimu, lokalni lovci su ubijali lisice koje su se udebljale hraneći se telima ruskih vojnika poginulih kad bi oklopne kolone bile pogođene ukrajinskom paljbom. Mnoge kuće su još nastanjene. Oni koji u njima žive zavise od dopremanja pomoći. Jedna prodavnica – improvizovana apoteka – prodaje mleko za bebe i još neke osnovne stvari. Stali smo pred kućom upravnice pošte da bi ona pokupila neke stvari svoje bake. Pločnik je bio zamazan crnim dudinjama, a orasi su bilo skoro zreli. Kad se naša saputnica vratila, upitao sam je kako je unutra. „Nije strašno“, rekla je. „Pala je tavanica.“
Zaobišli smo vatrogasce volontere, koji su u vreme žetve često pozivani da gase vatre izazvane eksplozijama u poljima. Ponekad žetelica nastavlja da radi dok oni gase vatru. Aleksandar, jedan od vatrogasaca, pokazao mi je „kasetu“ iz ruske artiljerijske rakete Uragan, teško čelično jezgro za koje su prikačene male bombe. Pre nego što raketa padne na zemlju, male bombe se raspu po širokom prostoru da bi ubile što više vojnika – ili civila. Rekao mi je da je 3 dana ranije gradić gađan Uraganima i da je troje ljudi poginulo.
Dvoje je stradalo u jednom dvorištu. To je mali prostor od jedva dva kvadratna metra, još natkriven vinovom lozom, a pored njega je kokošarnik. Na betonskom tlu nije bilo ni traga. Trebalo mi je vremena da spazim malu rupu na krovu koju je napravio geler male bombe. Jedan starac je izgubio brata i prijatelja. „Mitka je stajao ovde, a Vitka tu“, rekao je pokazujući prstom tlo. Njegova vrlo stara majka stajala je na vratima kućerka u cvetnoj kućnoj haljini drhteći i plačući. U ruci je stezala maramicu. Gledala nas je kao da od nas očekuje da uradimo nešto što ima smisla. Ništa što ima smisla nije se moglo reći.
London Review of Books, 18.08.2022.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 13.09.2022.
UKRAJINA