Vidojković

Neizbežna je ovih dana književna distopija Marka Vidojkovića: Đubre. To je roman hiperrealističke fantastike, jedno surovo pronicanje kroz uništavajuću, zaraženu srpsku deponiju. Ogled o mazohistima koji su punih osam godina svojih mlitavih života prepustili gospodaru zatvora iz srca tame, i još trpe sve ono što čovek trpeti ne može.

Pišem ovaj tekst u pauzama čitanja. Sve naše najcrnje slutnje o tome šta nas drži u statusu socijalne smrti, Marko je pretvorio u priču razgranatu do beskraja, i ona ne može biti okončana bez pobune protiv nas samih.

Ljudoidi vladaju nama i u nama su, oni su tvorci naših bolesti, smrti i zabluda. Živeti sa sobom takvim i sa njima u sebi nije oprostivo, ali amnestija za nas mrtve je smeće kao utočište i spas od slobode. Ništa jezivije se ne može dogoditi, svi su krugovi pakla samo u onome na šta pristajemo, sve su sablasti naša tvorba.

Je li to Marko želeo da nam kaže, ili se samo igrao svojim stilom, svojom brutalnošću dobrog momka buntovnika, koji nikako ne trpi sebe dok ćuti.

Đubre će tek živeti kao stravična parabola o presudi koju smo doneli sebi, o najavljenom ustanku koji neizbežno sledi, nije na vidiku a nije moguć bez Vidojkovića, koji je sve to najavio i započeo. A ni bez mene, čvrsto verujem, u prilično ozbiljnim godinama. Pa ni bez Danila Vidojkovića, Markovog strica kome nekako ovakvi tekstovi možda dođu kao pobunjenička literatura. Nisu moguće pobune bez stričeva.

Marko je autor manifesta bunta, još od Kandži. Pokušavaju da u njemu vide urbanu legendu, kako kaže profesorka Vodinelić, ali on je revolucionar. Prevratnik kad je prevrat neizbežan, a sada jeste. Svi su njegovi radovi pobunjenički, tekstovi napisani savršenim brutalnim stilom. Bez licemernog otpora prema psovki, Marko taj problem nema, nema uglađenosti u buntu.

Vidojković ume da prepozna sve nijanse elitne političke pornografije, da bezobzirno oslika makroe, kurve, podlace i njihove sluge u njihovom odvratnom brlogu. Ne štedi nikoga, niti ga je briga kad pobesne zbog njega. Uveren sam da ga takve reakcije inspirišu i oplemenjuju njegovu literarnu brutalnost. Poseduje beskrajnu sposobnost da izbacuje iz ravnoteže diktatore i one što pokušavaju da liče na njih, klovnove, pajace, seize, dvorsku poslugu i brisače kraljeve guzice (nekadašnje ugledno zanimanje na engleskom dvoru, obavezna viteška titula). U simboličnom smislu a možda i stvarno, za takvu čast i ovde ima sve više kandidata, jer ima mnogo posla.

Marko je roker u dobrim godinama, mladih rokera više nema. On ima svoj bend Crveni vetar ali nije šef u njemu nego je tek na drugoj gitari. Frontmen je njegova supruga Đurđija. Sve su pesme posvećene ljubavi ili depresiji, ili i ljubavi i depresiji, kao, na primer, na albumu Ljubav i depra.

Emisija Dobar, loš, zao je kultna u svojoj originalnosti. Niko i ništa ne liči na to što prave Nenad Kulačin i Marko Vidojković. Proterani su iz Šapca, nekada slobodnog grada koji su trijumfalno okupirale naci falange SNS-a. Beskrajna je zajebancija koja se odvija u duhovitosti njenih tvoraca. Izvor za njihov dijalog su opasne budale na važnim mestima. Blesani ne vide sebe, a ova dvojica ne štede nikoga. U tom razaranju visokih, besramnih gluposti, Marko, takav kakav je, nema milosti. To i nije posao za altruiste, nego za podsmevanje onima koji sebe shvataju smrtno ozbiljno, a umreće od zajebancije, kad tad.

Maskota emisije je magarac, čini mi se da su mu autori nadenuli ime Sima. Ta plemenita životinja nije za poređenje ni sa kim iz smeća. Njihove teme nisu mazgovi, svinje, ćurani ili goveda. To si divna stvorenja, prijatelji ljudi.

Nego su to gramzive, smrdljive hijene.

Lako se prepoznaju u romanu Đubre.

Ponekad Marko i ja popijemo pivo u Mirijevu.

Ovo Mirijevo je idealno za pivo. Ne znam zbog čega, ali tako mi se čini. Tako kaže najodlučniji srpski revolucionar.

Ni Lenjin ni Bakunjin ni Kropotkin ni Bakić. Nego Marko Vidojković.

Jebem ti ovaj smrad, kaže. To hitno mora da se čisti.

Živeli druže, kažem ja.

Jebaćemo im mater!

Peščanik.net, 12.10.2020.