Virusi u NAMA

Jednom prilikom, neposredno nakon bombardovanja 1999. godine, ekipa stručnjaka biološko-poljoprivrednog obrazovanja putovala je po Srbiji sa ciljem edukacije uzgajivača voća, takoreći seljaka (mislim na kolokvijalni naziv profesije, ne na mentalno stanje), o tome kako da prepoznaju virusne zaraze voćki i šta da preduzmu ukoliko takvu situaciju uoče u svojim voćnjacima. Iz priče koleginice koja je celu stvar organizovala, malo je reći da su naišli na sumnjičavost polaznika obuke. Ti ljudi su „već znali!“ šta se dešava sa njihovim zakržljalim stablima šljiva, kruški, jabuka – Ameri su bacili hemikalije koje su skvrčile listiće srpskim voćkama, ili su ih ozračili, kao što su i nas uostalom (mada se mi ipak malo teže skvrčimo), a moguće je da su i namerno izazvali mutacije koje će nam doći glave kroz pad prinosa.

Setila sam se ovih događaja tokom trajanja euforije zvane „meksičko-svinjski grip“. Nisam imala vremena da se na vrhuncu aktuelnosti uključim u ovu priču, ali možda je i bolje da stvar sagledamo sa izvesne distance. Uostalom, ne može se reći da je nedostajalo mišljenja i stavova na tu temu. Potpuno očekivano, nezaobilazni elementi pametovanja bile su morbidne fantazije o zlim naučnicima u projektima biološkog naoružanja, što se, eto, otrglo svakoj kontroli. A možda su ti zlotvori upotrebljeni u političke svrhe, tj. namerno su napravili diverziju, ili dimnu zavesu, kako bi nam odvratili misli od svetske ekonomske krize i odgovornosti kojekakvih političara. Nagađam da bi dalja dedukcija u sistemu mišljenja teorije zavere mogla podrazumevati da je „svinjski virus“ namerno introdukovan u Meksiko, čime je preimenovan u „virus meksičkog gripa“, sve sa ciljem ugrožavanja ekonomije te zemlje. Kako bi to pomoglo ekonomiji drugih zemalja, ostaje sasvim nejasno, ali koga je briga ako se cela priča uklapa u virtuelnu i nategnutu zavereničku koncepciju.

Iznenadni strah od svinja posebno je zahvatio teritorije muslimanskog sveta (npr. Egipat) i sasvim prikladno uzrokovao totalni pokolj nesrećnih papkara. Tu stižemo do neznatno drugačije interpretacije virusne priče, a opet sasvim virtuelne. Još jednom se potvrdila mudrost Kurana, ili bar ispravnost njegovog tumačenja, po kome je jesti svinju u najmanju ruku ružno. Za priliku ovakve argumentacije moraju se zanemariti potencijalni problemi koje nam može prouzrokovati govedina, tj. prionska bolest ludih krava. Koliko mi je poznato, u trenutku početka „svinjokolja“ nije bilo gripoznih ljudi u Egiptu, pa se takva državna odluka ne može tumačiti drugačije nego kao organizovana religijska osveta nad nedužnim svinjama.

U svakom slučaju, još jednom smo se uverili da je neznanje podložno svakakvoj manipulaciji. Ovaj zaključak se ne menja čak ni u situacijama kada nam nije jasno kakav bi bio cilj takve radnje. Jedno je sigurno, materijal za manipulaciju uvek je glupost! Kada nešto ne možemo da vidimo i opipamo, uvek se nađe prostor za raspaljivanje nekontrolisane mašte. U navedenom slučaju, minijaturni stvorovi nabujali su do mističnih bića koja upravljaju sudbinom čitavog čovečanstva. Apsolutno ne želim da umanjim potencijalnu opasnost od pandemije bilo kog smrtonog virusa, ali mi se čini važnim da razumemo opšti kontekst u kome moramo sagledati postojanje svih „bića“, uključujući viruse. Uopšte ne tvrdim da svako treba da zna sve o virusima. Dovoljno je razumeti osnovne elemente funkcionisanja prirode i imati svest o tome da čovek nije i nikada neće biti odvojen od drugih vrsta organizama, niti izuzet iz prirodnog poretka stvari.

Počev od same definicije živog, virusi su krajnje problematična stvorenja. To nisu ćelije, jer im nedostaje mnogo elemenata ćelijske organizacije koja je prisutna u svim organizmima. Štaviše, ne mogu ni opstati niti se umnožiti bez ulaska u ćeliju nekog domaćina (bilo da je to bakterija ili slon). Može se reći da su to savršene minijaturne „mašine“ za umnožavanje, kao malecni kopir aparati (oprostićete na ovoj krajnje mehanicističkoj analogiji). Sve što imaju je genetički materijal sa jednostavnim proteinskim omotačem, a sve ostalo što im je potrebno za neprekidno umnožavanje, na raspolaganje im nevoljno ustupa ćelija u koju su dospeli. Samu ćeliju invazija virusa će najverovatnije uništiti, a posledično će ceo organizam biti ili bolestan, ili će umreti ukoliko ne uspeva da se sa virusima izbori.

Ako se igde može primeniti koncepcija „sebičnog gena“ Ričarda Dokinsa, to su sigurno virusi. Jedini atribut njihovog postojanja je sebično umnožavanje tog malog broja gena (neki virusi ih imaju svega tri) koji će, opet, sačinjavati praktično ceo novi virion. I tako sve ispočetka! Nama, ljudima, sklonima da u svemu tražimo neki viši smisao, ovakav entitet izgleda sasvim besmisleno i teško ćemo ga označiti kao „živo“.

Ipak, kao i svaki oblik (pseudo)živog, i virusi su podložni evolucionim promenama. Njihov genetički materijal mutira neverovatnom stopom, što je posebno izraženo kod RNK virusa čiji je enzim za „kopiranje“ veoma sklon greškama. Uzimajući u obzir ogroman broj kopija u kratkom vremenskom intervalu, ispada da se nastanak novih tipova, sojeva, linija, može očekivati u praktično svakom trenutku. Naravno, većina tih promena su štetne i za sam virus – umanjuju mu sposobnost infekcije, umnožavanja, ili pritajenog opstanka u spoljašnjoj sredini dok čekaju novog domaćina, ali nastaju i mutacije koje ga čine još efikasnijim.

S obzirom na tako brzu evoluciju ne čudi podatak o neverovatnoj raznovrsnosti virusa i čudnovatom šarenilu načina za savladavanje domaćinovih zaštita ili „obmanu“ same ćelije čija će im složena mašinerija u potpunosti biti na usluzi. Tolika raznovrsnost nam ukazuje da su virusi nastajali na veoma različite načine tokom istorije života na Zemlji. Nažalost, suviše su maleni da bi ih pronašli u fosilizovanim oblicima, ali nam savremena genomika pruža načine da rekonstruišemo njihovo poreklo. Za neke se smatra da predstavljaju „odbegle“ ili „izbačene“ samoorganizovane gene iz prastarih ćelija; drugi su, moguće, potpuno redukovani oblici nekadašnjih organizama sa ćelijskom organizacijom; a za neke, tzv. retroviruse, smatra se da mogu predstavljati ostatke sveta koji je prethodio ćelijskoj organizaciji i DNK molekulu, odnosno da potiču iz drevnog „RNK sveta“.

Jedno je sigurno – virusi postoje od kad je sveta i veka! Možemo se zapitati da li su oni pratioci naše evolucije ili mi njihove. Danas čak znamo da su sigurno imali udela u formiranju putanje kojom će teći evolucija svih organizama, uključujući čoveka. Podaci nam nesporno govore da su tzv. „skoči geni“ u koje spadaju i neki (retro)virusi intenzivno mešali genetičke materijale veoma različitih vrsta organizama tako što su bivali ugrađeni i zarobljeni u genomima novih domaćina. Na primer, mnogi podaci ukazuju da je gen za „sincicin“, inače neophodan za formiranje plancente kod sisara, poreklom od virusa koji se nekada davno (pre nekoliko stotina miliona godina) ugradio u genom predaka placentalnih sisara. Dodatno, procenjuje se da je oko 8% ljudskog genoma, kao i delovi oko 5% gena koji imaju funkciju sinteze važnih proteina u ćelijama, (retro)virusnog porekla, odnosno da su u dalekoj prošlosti bili pravi virusi koji su dospeli u predačke genome i postali njihovi integralni elementi. Od tada su uključeni u našu evoluciju i delili su sa nama istu sudbinu. Danas se znanja o načinu ulaska virusa u genome primenjuju u istraživanjima genske terapije koja bi trebala omogućiti ugradnju funkcionalnih gena u genotip ljudi sa nekom naslednom bolešću.

Jednom rečju, da nije bilo virusnih infekcija život na Zemlji ne bi ličio na današnji, a sasvim je sigurno da ne bi bilo ni nas ovakvih. Koliko smo sami zaslužni za iznenadne epidemije i pandemije raznoraznih infektivnih oboljenja govore podaci da smo većinu virusa i bakterija dobili od domaćih životinja. Za grip su najzaslužnije svinje i „vodena perad“ (patke i guske). Nesrećna svinja, optužena za aktuelnu opasnost, oduvek služi za mešanje ptičijih i ljudskih virusa, jer je mogu inficirati i jedni i drugi. Novi podtipovi, a H1N1 nam je poznat od ranije (počev od Španske groznice), najčešće nastaju u ruralnim krajevima gde ljudi žive u velikoj bliskosti sa svojim domaćim životinjama.

Slična je priča i o ptičjem gripu (H5N1), samo što je ovaj virus evolucijom stekao sposobnost da zaobiđe svinju i direktno inficira čoveka. Nova varijanta, sposobna da se prenese sa čoveka na čoveka, mogla bi se pojaviti kod osobe koja je istovremeno zaražena i ptičjom i ustaljenom varijantom humanog virusa gripa. Drugim rečima, tu bi čovek igrao ulogu svinje. Neću se upuštati u detalje o kojima su mnogi govorili. Poenta je da nam je domestifikacija životinja donela i ovakve probleme.

Stvar možemo sagledati i sa druge strane, ako pokušamo da se odvojimo od sopstvene antropocentičnosti. Zapitajte se koji su organizmi najviše profitirali od kulturne, civilizacijske evolucije čovečanstva. Lista je veoma dugačka – razni virusi i bakterije, komarci, buba-švabe, miševi, pacovi, psi, mačke, sve vrste domaćih životinja i sve vrste biljaka koje ili jedemo ili sadimo za ukras. Bez nas ove vrste sigurno ne bi prekrile skoro čitavu planetu i nikada ne bi bile toliko brojne. Konačno, možemo se zapitati ko je tu koga pripitomio, mi njih ili oni nas?

Nisam ovim tekstom želela da se založim za prava virusa ili prava na život svinja. Jedina ideja vodilja bila je da sagledamo kako ovi fenomeni zaista funkcionišu u prirodi. Ma šta o sebi mislili, koliko god se arogantno izdvajali, mi smo, želeli to ili ne, deo te prirode. Praznoverje, mitovi i legende, teorije zavere, pa i sistematska zloupotreba ovih ljudskih slabosti poteklih iz čistog neznanja u političke ili religijske svrhe, ne mogu ni na koji način doprineti razumevanju šta nam je raditi u ovakvim situacijama. Recimo, umesto da svinje apstraktno mrzimo, možemo naučiti kako ih treba gajiti. Takođe, nema nikakvog razloga za verovanje da su takav virus napravili zli naučnici. Verujte mi, neuporedivo lakše se „sam napravi“!

Konačno ću dati svoj doprinos proročkoj debati o pretećoj pandemiji meksičkog gripa ili epidemiji bilo kog drugog gripa ili bilo kog virusa koji se pojavio ili će se pojaviti na sceni. Pandemija je izvesna i čini se da ovaj virus influence evoluira ka sve većoj efikasnosti infekcije. Što je više zaraženih, njegova evolucija će biti brža (u pitanju je čista statistika). Potpuno je jasno da smo oduvek u koevolucionoj trci sa svojim patogenima i da se ta trka nikada neće okončati. Ipak, značajno je što sve ovo razumemo. Znanja o mehanizmima koevolucije koristi Svetska zdravstvena organizacija kroz svoja javna uputstva za ponašanje u kriznim situacijama. Od toga i samo od toga zavisi koliko uspešno će čovečanstvo izaći iz trenutne virusne priče. To važi i za sve buduće.

 
Peščanik.net, 19.05.2009.