Virusna i virtualna privreda

Ovo bi mogla da bude kriza veća od Velike depresije, i svakako od Velike recesije, ali nije ista ni sa jednom od njih. Usled čega su potrebne drukčije mere privredne politike.

Da bi ovo bilo možda zanimljivije, u čemu su grešili Hajek i Fridman, a Kejnz bio u pravu? I zašto je Fridmanova politika u trenutnoj krizi, mada nedovoljna, prikladnija od Kejnzove?

Za Hajeka, Velika depresija je bila uzrokovana unutrašnjim (endogenim) šokom na strani ponude. Slično je mislio i Šumpeter. Takođe, danas, sledbenici teorije realnih poslovnih ciklusa. Pojednostavljeno rečeno, ukoliko je potrebno da se promeni struktura ponude, recimo usled tehnoloških ili finansijskih razloga, može da dođe do pada ukupne proizvodnje, povećane nezaposlenosti i do bankrotstava čitavih sektora. Tu se ne može mnogo učiniti ni monetarnom niti fiskalnom politikom, što ne znači da ne bi trebalo da postoji sistem socijalne zaštite. Analizirajući tako, ni Hajek niti Šumpeter nisu mogli da ponude nikakav savet privrednim vlastima.

Za Fridmana je Velika depresija takođe bila unutrašnji šok na strani ponude, s tim što je on smatrao da je pogrešna monetarna politika bila razlog što je recesiona faza poslovnog ciklusa prerasla u depresiju. Najjednostavnije rečeno, u recesiji može da dođe do toga da je ponuda novca manja nego što je optimalno, usled čega dolazi do rasta kamatnih stopa i dodatnih problema sa likvidnošću, koje mogu da vode do širenja nesolventnosti i do masovne nezaposlenosti. Ukoliko monetarne vlasti povećaju količinu novca u opticaju, tako da ponuda novca bude optimalna, privreda će se oporaviti kao posle svake recesije.

Kejnz je, međutim, smatrao da je reč o unutrašnjem šoku na strani tražnje. Iz razloga koji su svojstveni preduzetničkom kapitalizmu, privatna ulaganja mogu da se smanje i da dovedu do nezaposlenosti i finansijskih problema, do bankrotstava, uz deflaciju, jer se smanjuje potrošnja budući da je mnogo nezaposlenih. Monetarna politika nije efikasna, jer nije reč o tome da se novac čini dostupnijim, već da se povećaju izgledi da će ulaganja biti isplativa. Tome može da doprinese povećana javna potrošnja, pre svega javnim ulaganjima, onolikim kolika su potrebna da se obezbedi puna zaposlenost. A i socijalna zaštita bi trebalo da se poveća.

Kejnz je bio u pravu u slučaju Velike depresije i njegov savet je bio adekvatan. Tako da je važno valjano identifikovati karakter krize. Šta je, drukčije rečeno, izaziva. Primera radi, u Velikoj recesiji su se privredne vlasti u mnogim zemljama ponašale kao da je reč o Fridmanovoj verziji unutrašnjeg šoka na strani ponude, pa su teret stabilizacije poverile monetarnim vlastima. Što nije bilo usklađeno sa činjenicom da je finansijska kriza u najvećoj meri endogeni šok na strani tražnje. Izbegnuta je Velika depresija uz snažnu podršku monetarnih vlasti, ali je oporavak bio spor i nepotpun.

Dakle, o kakvoj je krizi sada reč? Ili, drukčije rečeno, kako bismo mogli da znamo o kakvoj je krizi reč? Jedan postupak identifikacije jeste da se oceni koja bi mera privredne politike imala željeni efekat na privredna kretanja. Uzmimo kejnzijanski savet i povećajmo javna ulaganja očekujući rast zaposlenosti i povećanje proizvodnje. Ovo je neizvodljivo jer bi se povećao rizik od širenja epidemije, zbog koje je zapravo potrebno da se smanje društveni kontakti, tako da je nepreporučljivo dodatno izlagati radnike riziku da obole. Pretpostavimo da se uzme monetaristički savet i poveća likvidnost. To takođe ne može da poveća proizvodnju i da smanji nezaposlenost.

Nije, dakle, reč o unutrašnjem šoku ni na strani tražnje niti na strani ponude. Kako nije prvobitno došlo do smanjenja ukupnog dohotka, recimo usled promene spoljnotrgovinskih odnosa, nije ni reč o egzogenom šoku na strani tražnje. Ostaje egzogeni šok na strani ponude. Što je očigledno, ali je važno identifikovati ga preko alternativnih privrednih politika kako bi se znalo šta ima smisla savetovati privrednim vlastima, a šta nema.

Vratimo se Fridmanu. Nije reč o endogenom šoku, ali bi trebalo da je privremen. Nije reč o trajnoj promeni strukture proizvodnje, tako da bi trebalo očekivati potpuni oporavak privrede ukoliko se ne primenjuju pogrešne političke mere, ne samo privredne. Uz to, kako je reč o egzogenom šoku, trebalo bi da je moguće da se izbegnu nepotrebni troškovi oporavka do kojih može da dođe usled kidanja privrednih veza, recimo između radnika i preduzetnika. Potrebno je, dakle, ne samo da se očuva likvidnost, već i da se očuvaju preduzeća, banke, zaposlenost i dohoci.

Potrebno je, stoga, razlikovati virusnu privredu, koja nastaje posle epidemijskog šoka i traje dok se virus ne povuče, od virtualne privrede, one koja bi bila da do šoka nije došlo i koja će se obnoviti oporavkom pošto se epidemija završi. To sve naravno traje, tako da politički odgovor mora da bude kontinuiran. U čemu bi se on sastojao?

Jedno su Fridmanove mere sa različitim ciljem: očuvati likvidnost kao da je nivo privredne aktivnosti virtualan, a ne virusni. To znači povećati količinu novca u opticaju. Koliko, to će zavisiti od brzine opticaja novca, koji će se smanjiti, i od pritiska na cene, inflatornog i deflatornog, čiji nivo i nije baš informativan u ovakvim krizama, pa bi imalo smisla naprosto održavati virtualni nivo cena. Koji bi onda trebalo da je cilj monetarne politike.

Uz to, potrebno je da fiskalne vlasti preuzmu obaveze prema zaposlenima, da im isplaćuju plate ako poslodavci ne mogu, ili da to čine poslodavci iz sredstava koje će im staviti na raspolaganje budžet. Time se čuvaju preduzeća i posledično banke.

Pojednostavljeno rečeno, privreda se stavlja na budžetno finansiranje, koji se finansira novcem centralne banke. Veliki deo tog rasta količine novca će biti pokriven štednjom, to jest razlikom između virusne i virtualne potrošnje. Gde je ova druga veća od prve za razliku u ukupnom dohotku, ostvarenom i virtualnom.

Konačno, potrebno je sačuvati preduzeća i sve druge privredne subjekte ne samo u finansijskom već i u pravnom i proizvodnom smislu. Bolje je, recimo, zadržati radnike na platnom spisku virtualnog preduzeća, nego plaćati im naknade za nezaposlenost. Jer se gube prednosti koje kolektivno iskustvo donosi, pre svega kada je reč o produktivnosti.

Dodatni razlog za ovakvu privrednu politiku jeste taj što je reč o javnom zlu. Na neki način je potrebno smanjiti društvenost ili gotovo uspostaviti atomističko društvo gde javnih dobara, pa ni javnih zala, bar privremeno, nema. Troškovi, međutim, nisu isti. Ukoliko se ne bi očuvalo očekivanje da će se privreda i društvo oporaviti, čemu služi virtualna privreda, spremnost da se doprinosi smanjenju javnog zla, da se očuva spremnost da se troškovi ne prebacuju na druge, potrebno je da ishod koji se očekuje bude bar onoliko pravičan koliko je bio i pre epidemije.

A ako su ljudi spremni da uče, onda i pravičniji, što bi bio politički zadatak pošto prođe virusna opasnost.

Peščanik.net, 02.04.2020.