Visoka cena jeftinih metafora

Sve posustaje, pa posustaje i pisac ovih zapisa iz palanke – jedino je palanka dovoljna sebi i večito sebe reprodukuje.

Palanka ima jednu sintagmu koja se zove duhovnost i ona je na svoj način shvata, pa se ne zna ni u crkvenoj ni u laičkoj sferi šta ta duhovnost zapravo znači. Unesrećio je zemljotres Kraljevčane i još zemlja drhti, a mitropoliti Amfilohije ponudio narodu jedno učeno objašnjenje – „Bog će znati gde će i kada udariti svojim bičem“. U ovom tumačenju lako se prepoznaje veština ovih duhovnih besednika, sve treba izvrnuti i prikazati kao metaforu i bukvalno tumačiti sve iz Biblije. Za njim ne zaostaje ni nacionalna literatura u kojoj Habjanović-Đurović igra znatnu ulogu sa svojih desetak knjiga. U poslednjoj koja se zove Voda iz kamena, u iskazima koji su neuko i diletantski organizovani, čitamo: „Ako plodovi trunu, ako besne oluje, ako propada letina, ako zemlja drhti“, za sve su krivi ljudi koji ne slušaju diktat Bogorodice, koja njoj, ovoj spisateljici u Đunisu diktira ovakve poruke. Paraliterarni fenomeni kod nas nisu dovoljno izučeni, a nevolja je u tome što nisu tome mnogo doprineli ni oni koji su ovu vrstu književnosti označili kao trivijalnu književnost – ovo je viši stepen trivijalnosti, jer se ovde jeftine metafore iz Biblije, pored onih veličanstvenih koje vekovima nadahnjuju umetnike, uzimaju bukvalno i šalju kao poruka jednoj zbunjenoj i sluđenoj Srbiji. Nema potrebe dalje razglabati o tim fenomenima, jer to su najčitanije knjige i Dobrica Ćosić je odavno pao u senku.

Sve ovo što se zbiva oko vladike Artemija izgleda nikome nije jasno, odnosno sasvim je jasno, ali malo ko hoće da mu to bude jasno.

U deset dokumenata optuživao je vladika Artemije Borisa Tadića i aktuelnu vlast da su kvislinzi. Nema potrebe ni ovde navoditi, jer smo navodili, a i ovde dokumenta malo znače. Od 2005. do 2008. godine traje sukob između sada umirovljenog vladike Artemija i lipljanskog episkopa Teodosija – Lipljan je drevna Ulpijana na Kosovu. Tada je mladi vladika Teodosije zaratio sa Artemijem, i dobio je podršku mitropolita Amfilohija. Kosovo i u glavi i u srcu, a večito nas udara u glavu. Teodosije je novembra meseca u Beogradu objavio dokument u kojem je ukazao da se nešto mora menjati u našem odnosu prema Kosovu: „Mi smo 1999. godine izabrali najgori put za rešavanje situacije na Kosovu“, pri čemu on misli na pohod Miloševićeve soldateske koja je svojim nasiljem ojadila i Albance i Srbe, izgleda jednako. Činilo se nekima kao što im se i danas čini, da se to može rešiti Blitzkrieg-om, ali nije se rešilo. „Od nas danas direktno ne zavisi – kaže Teodosije – šta će biti na Kosovu, jer mi nismo toliko moćni da određujemo status, ali od nas zavisi da li ćemo ovde živeti kao ljudi i kao Srbi.“ Smenio je tada Artemije Teodosija i počeo je žestok sukob. Artemije je ostajao pri svome i sada se dogodilo na Saboru ovo što se dogodilo, i zanimljivo je da ni vajni verski analitičari kojih imamo čitav legion, kao ne znaju o čemu se ovde radi, odnosno ne znaju da sve ovo oko Artemija ima duboku političku pozadinu, i jedino političku pozadinu. U tom momentu i Artemije se odlučio na Blitzkrieg i sve je propalo, raščinili su ga, vratili u status običnog kaluđera i sad ni on ne zna šta će sa sobom, a ni SPC ne zna šta će s njim, i što je najgore, ne zna SPC ni sa sobom šta će. Dok je trajao Sabor, u patrijaršiji su se pojavili ministar policije Ivica Dačić u pratnji direktora Veljovića, i nikom nije bilo jasno – i još uvek nije – šta ova poseta uopšte znači. Možda bi sve bilo jasno jer je crkva odvojena od države, da je to protokolarna poseta, da I. Dačić nije ponudio jedno učeno objašnjenje. Prvi pendrek Republike tvrdi da se uplašio da Artemije ne stvori novu Crkvu, pa da tu crkvu ne prihvati nekakva međunarodna zajednica. Ništa od toga, ovo je čista besmislica, jer ako bi Artemije i stvarao novu crkvu ili crkvenu zajednicu, pa makar mu se ona zvala i „istinska svetosavska crkva u Srbiji“, to Evorpu uopšte ne bi zanimalo, jer oni u Briselu dobro znaju o čemu se u balkanskim crkvama, regionalnim i opštinskim, uopšte radi. Uklonili su Artemija i on sa svojim monasima zaista „visi“ između neba i zemlje – to su reči patrijarha Irineja. Ako bi se desilo da se stvori nekakva treća crkva u Srbiji, jer Bože moj ovoliki narod pa da ima samo jednu crkvu, teše se Srbi da će ovo proći – ali ovo ne prolazi, jer to se nama ponavlja sezonski. Teše se Srbi i sa projektom Nikite Mihalkova, velikog i talentovanog režisera, koji je smislio jedan projekat koji se svodi na to da Rusija treba da postane Crkva. Ko ne veruje neka pročita njegov traktat u „Pečatu“, pa će videti da se i ovde jeftine metafore nude narodu po skupu cenu. Ima još jedna nevolja – mnogima se čini da je Artemije sa svojim lutajućim monasima sam i jedini, a belodana je istina da njega podržava najmanje desetak episkopa u sadašnjem Saboru, i da bitka tek predstoji. Druga nevolja je još veća – ništa Artemije ne tvrdi, osim politike koju predlaže, drugačiju od Amfilohija i drugih, i nikome ne pada na pamet da analizira stanje, u palanci u kojoj je i crkva palanačko-politička. I u drugim su zemljama pravoslavni imali ove probleme, ali su ih savladali tako što su jasno odredili gde je granica između države i crkve, a kod nas te granice nema, nju određuju političari i episkopi rano ujutru za danas, kad im kako treba.

Jeste SPC u tranziciji kao i sve crkve u Evorpi, ali naši raskoli ne liče na druge raskole, jer nikad nisu dovršeni.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 22.11.2010.