Vitez poziva

U jednoj od svojih rasprava Immanuel Kant postavio je pitanje koje jednostavno zvuči, ali se na njega teško odgovara. Njegovo pitanje je glasilo: da li postoji istinski progres u istoriji? Pri tom je mislio na etički, a ne na obični materijalni progres. Uverena sam da i za pravo treba postaviti slično pitanje: da li postoji istinski progres u pravu? Kant je došao do zaključka da se progres u istoriji ne može dokazati, ali da se mogu prepoznati znaci da je etički progres moguć.

Da li se isto može tvrditi i za pravo?

Verujem da se pravo može, pored drugih usvojenih podela, deliti i prema cilju sa kojim se obraća onima čiji položaj uređuje. Prvi segment takve podele predstavljao bi sistem pravila koja regulišu državu, njene organe, vlast, nadležnosti. On bi trebalo da konsoliduje državu, da zaštiti državni suverenitet, da utemelji i razvije državno-pravni okvir za unutrašnje i međunarodne pravne odnose. Drugi segment prava morao bi imati za cilj da svakodnevni život čoveka učini boljim, sigurnijim, bezbednijim i da unapredi i zaštiti ljudsko dostojanstvo i ravnopravnost ljudi. Prvi se koristi klasičnim repertoarom pravne i zakonodavne metodologije: utvrđuju se prava i obaveze, izriču zabrane i naređenja, obezbeđuju se sankcije za nepoštovanje ustanovljenih pravila. Drugi, uspostavlja prava ljudi i nastoji da obezbedi njihovu zaštitu, najpre od države koja je jača od pojedinca, a potom i u odnosima između pojedinaca, naročito onda kada neki među njima imaju snažan i društveno privilegovan položaj. Ovaj drugi segment prava treba da spreči povredu slabijeg od jačeg, da obuzda državu da tretira svoje građane kao podanike. Taj deo prava ostvaruje se ređe nego onaj prvi, za njegove povrede nema uvek jasne i direktne sankcije. Ali, ako u pravu ima ičeg viteškog, onda se viteštvom može dičiti uglavnom ovaj drugi pravni segment.

On pokazuje da je etički progres prava moguć, iako ovde još nije dokazan. Ovaj deo prava je jedan poseban znak – signum demonstrativum – znak koji demonstrira promenu u pravnim odnosima. I, upravo taj znak čini naša cinična uverenja da se sve svodi na vlast, novac i još ponešto što sa pravom nema direktne veze, praznim, a i netačnim nadri mudrovanjem.

Radujem se ako je žiri smatrao da upravo ono što sam u tom drugom segmentu prava napisala, govorila ili učinila, zaslužuje ovo odličje.

Već sam naziv vitez – asocira na nekog ko je bez straha i mane. Imam i strahove i mane. Štaviše, gajim izvesnu uzdržanost prema nagradama i odlikovanjima. Najpre, čovek nikad ne zna da li ih je zaista zaslužio, jer uvek može naći mnogo zaslužnijih od sebe. Potom, nagrade vas podsete na to koliko stvarno imate godina, a i pomislite da ste postali deo glavnog toka one discipline u kojoj nagradu dobijate. A, pripadnost glavnom toku nekako umanjuje ubedljivost bilo kakve nagrade. Verujem, međutim, da zbog ove nagrade neću odjednom ostariti. Uverena sam da se u mojim godinama ne postaje deo glavnog toka, a sigurna sam da ima mnogo koleginica i kolega koji su ovu nagradu zaslužili.

Zahvaljujući vam što ste smatrali da sam dostojna ovog odličja i što ste mi dodelili zvanje viteškinje – ovo je najpribližnije odgovarajućoj reči u muškom rodu – obavezujem se da ću novčani deo nagrade upotrebiti da pomognem promociji onog što je u pravu odista viteško, ljudsko i što u centar prava stavlja čoveka, a ne puku himeru o njemu.

Danas, 10.12.2008.

Peščanik.net, 11.12.2008.