Peščanik Vlast, opozicija, alternativa - Ivan Đurić

Srbi i Hrvati – šta sada valja činiti?

U ludom i prljavom ratu, obe strane, srpska i hrvatska, bile su veoma brzo poistovećene sa partijama na vlasti u Beogradu, odnosno u Zagrebu. Tako je bilo, uprkos netačnosti sličnih uopštavanja i bez obzira da li je reč o jednima ili o drugima. Premda je, tu i tamo, bilo ne samo uspešnih analiza uzroka jugoslovenske krize i razbuktavanja srpsko-hrvatskog spora, već, katkada, čak i uspešnih “proročanstava“ njihove evolucije. Pokazalo se, takođe, da je, sa protokom vremena, sve manje postajalo bitno razlikovati učešće i obole obeju strana u genezi sukoba. Posledice delovanja bojovnika i politički refleks spoljašnjeg okružja (prvenstveno EZ, SAD i SSSR), pogotovo od kako je Jugoslavija sredinom leta 1991. godine prestala da postoji kao politički subjekt i bila stavljena na staranje nevoljnoj Evropi, jednostavno nametali su svojevrsnu negativnu ravnotežu u tumačenjima i procenama međunarodnih sudija.

Uostalom, u ovome trenutku i jeste manje važno podsećati, recimo, na okolnosti rađanja srpskog populizma, zamke hrvatskog provincijalizma i srpske (do antievropejstva dovedene) iluzije o vlastitoj samodovoljnosti. Nekorisno je i opominjanje na stabilno tinjanje, čemu je delimični krivac bila i Titova Jugoslavija (bar koliko i ona predratna), kolektivne nacionalne frustracije u istorijskim sećanjima Slovenaca, Hrvata ili Srba. Nema više velike vajde ni od pravovremenog upozoravanja na zloupotrebu “nacije“, kao najefikasnijeg i najopsnijeg oružja u društvima lišenim neposrednih demokratskih iskustava.

“Nacijom“ i mitovima poslužila se opozicija i u Sloveniji i u Hrvatskoj, rušeći komuniste pod optužbom da su rđavi rodoljubi – i to je bivalo takoreći pravilo u “postkomunističkoj“ Evropi. Ali, kako je takođe uzalud upozoravano, tu istu “naciju“ zloupotrebili su ponegde i sami komunisti, ne bi li se na vlasti održali. Takav je slučaj bio najizrazitiji u Srbiji gde je opozicija prosto nagnana da se ili preobrazi u ideološkog protivnika vlasti ili da tragikomično kaska za takozvanim “socijalistima“, nastojeći bezuspešno da ih u “rodoljublju“ pretekne. Dokaz za efikasnost ideološkog otpora jesu martovske demonstracije u Beogradu. Potvrda za jalovost opozicionog nacionalizma nudi se kroz skoro sve što je prethodilo ili sledilo martu 1991. godine. Usput, pokazalo se, isto tako, da demokratska alternativa komunizmu ne može biti antikomunizam nego “nekomunizam“. U suprotnom, preterano je veliki broj onih čija savest, makar i mimo njihove volje, objektivno ne bi bila mirna. Konačno, danas nema više svrhe ni sladiti se nad neuspehom Evrope koja nije želela da uoči kako je, u jugoslovenskoj krizi, neposredno na kušnji i njena politička budućnost. Kasno je i za lamentiranje nad nekadašnjim predlozima oko zamene “federacije“ drukčijim oblicima artikulisanja zajedničkog života, kao i za optuživanje uglavnom srpskih “socijalista“ što nijedan takav predlog nije bio usvajan.

Da se i ne govori o nedoslednostima srpskih vlastodržaca, počev od uobraženih pretnji Evropi za njeno eventualno mešanje u “unutrašnje stvari“ do surovog progona osumnjičenih “izdajnika“ i “Evropljana“ – da bi, na kraju, pučističko srpsko “predsedništvo“ Jugoslavije samo sebi skočilo u usta, tražeći pomoć od spoljašnjih tutora. Da se i ne govori o “Jugoslovenskoj narodnoj armiji“, koja je, pre nego što je i postala sasvim srpska, bila osuđena na propast jer je verovala, u skladu sa njenim ideološkim poreklom, da je njeno preživljavanje moguće sa nepromenjenim prtljagom, budući da nekadašnje ideološke države više nema. Za analizu geneze, etapa i posledica je, rečeno ukratko, kako to i inače biva u povesti, ostavljeno široko polje istoričarima. Ipak, jedno je sigurno: oni će, bez obzira što, kako je poznato, po definiciji dolaze uvek kasnije, biti (nažalost) u prilici da se uvere da je, u jugoslovenskom slučaju, bila moguća i istorija “na vruće“. Istoriografski dokazi za takvu tvrdnju postoje.

No, valja se vratiti srpsko-hrvatskom obračunu. U njemu je, u početku, u korist svakog od protivnika bilo bar nekoliko poena koji su se, pre nego što je megdan započeo, unapred nudili “kontumacijom“ – kako bi se među sportistima kazalo. Za g. Tuđmana, predsednika Hrvatske, prednost se, recimo, sastojala u nedemokratskom i komunističkom odelu srpskih populista. Mogao je, da je znao ili hteo, tu prednost obilno da eksploatiše, pod pretpostavkom da početno poverenje Evrope u “demokratsku Hrvatsku“ očuva neokrnjenim. Na žalost, nije bilo tako. Predsednik Srbije, g. Milošević, pred sobom je svakako imao manji izbor “kontumacijskih“ poena. Na demokratiju se nije mogao pozivati, ali se, bez sumnje, mogao pozivati na “istorijske prednosti“ Srbije. Od višestrukih savezništava sa evropskim pobednicima u prošlosti, do nikada valjano izlečenih posledica genocida nad njegovom sabraćom u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Naravno, i to malo prilika g. Milošević je dosledno upropastio.

Vladajućoj stranci u Hrvatskoj, kao i njenoj personifikaciji, g. Tuđmanu, sve teže je bivalo da pred “trećima“ objasne ne samo pravno promenjeni nego i stvarni položaj Srba u “najdemokratskijoj“ državi na svetu. Teško je bilo i naći odgovor na čuđenje što, umesto bučno najavljivane tržišne privrede, njegova vlada poseže za nacionalizacijom dobara, imenovanjem direktora po kriterijumima političke odanosti, baš kao nekada, u doba “državnog socijalizma“. Odgovora nije bilo ni na pitanje: šta bi sa obećanim potocima predizbornih milijardi dolara, spremnih za poklon “predziđu kršćanstva“? Najzad, odgovori su nedostajali i kada su, još poodavno, iznošene optužbe na račun koketiranja vlasti u Hrvatskoj sa znamenima nekadašnjeg ustaštva: počelo je sa izmenom antifašističkih naziva imena ulica i trgova u Zagrebu, preko dovođenja u vrhove vlasti raznoraznih svetskih sumnjivaca, da bi se završilo sa crnim uniformama ustaško-pravaških “legionara“ Dobroslava Parage.

Ipak, otkako se rat razbuktao, g. Tuđman je u vlastitu korist imao još jedan, pokazaće se, veoma snažan argument: činjenicu da se sukobi odvijaju na hrvatskoj teritoriji, da su napadnuti gradovi vojno nezanimljivi, katkada neprocenjive kulturne vrednosti, da su ti isti gradovi bez izuzetka ili hrvatski ili sa apsolutnom (odnosno relativnom) većinom nastanjeni Hrvatima kao i da su protivnici Hrvatima ne samo Srbi već i “srbo-komunisti“ iz federalne vojske. Taj poslednji argument, u očima međunarodnih sudija, brižnih da koliko pravo naroda na samoopredeljenje toliko i zabrana nasilnog menjanja unutrašnjih i spoljašnjih granica budu poštovana načela, itekako vredi i danas. Primer Dubrovnika, više nego politička, paradigma je za uspešnost ili neuspešnost glasa monolitne svetske javnosti, čijoj homogenosti pomažu i banalni “turistički“ efekti, onda kada je ta javnost, uz bezumne političke računice, suočena i sa fenomenom refleksa razaračke ljubomore brđana prema bliskim a nepristupačno superiornim građanskim kodovima.

Takozvani srpski “socijalisti“, kao partija na vlasti, bili su, u istome ratu, ozbiljno hendikepirani poreklom i načinom potvrđivanja sopstvenog upravljanja Srbijom. Kada je po sredi demokratija, “sa njima nikada nije bilo neizvesnosti“ – kako je, uostalom, glasio i njihov, nepametno smišljen, prošlogodišnji predizborni slogan. Bilo je to decembra 1990. godine, u trenutku kada je Socijalistička partija Srbije, prisiljena na višestranačke izbore, odmeravanje snaga organizovala prema svojoj originalnoj interpretaciji višestranačja. Hajke na neistomišljenike, laži o obećanom “švedsko-švajcarskom standardu“ i potpuna politička usamljenost – bili su najava agonije Srbije. Sve ostalo je docnije bilo manje-više predvidljivo. Odbijanje ozbiljnog razgovora o ljudskim pravima, najpre osiono demonstrirano na Kosovu prema Albancima, ubrzo je prošireno (iako u manjim razmerama) na čitavu teritoriju republike. Baš kao što je i svađa sa svim jugoslovenskim komunistima neosetno proširena na priče o zaveri celog čovečanstva (Kominterna, CIA, Vatikan, Islam, EZ itd.) protiv “kosmičkog“ srpskog naroda.

Međutim, delimično i tuđom zaslugom, g. Milošević je u ratu neprestano mogao da računa i na neke, već pomenute ozbiljne prednosti, koje se duguju srpskoj istoriji a ne srpskim “socijalistima“. No, uz navedene, trebalo bi istaći i “usluge“, koje je srpskim nacional-socijalistima činila i sama vladajuća stranka u Zagrebu, o čijoj tolerantnoj i slobodoumnoj prirodi u međunarodnim političkim krugovima više nema iluzija. O pragmatičnoj inferiornosti g. Tuđmana naspram g. Miloševića nema smisla trošiti reči, kao ni o objektivno dugo važećoj konstanti njihovih odnosa, iskazivanoj bezbroj puta kroz opažanje da se njihovi politički programi međusobno hrabre i potkrepljuju. To više nije tako, ali je bilo. Ekstremni primer bila je neposredna politička pomoć koju je g. Tuđman, verovatno i sam zabrinut martovskim zbivanjima u Beogradu, ponudio svom uzdrmanom rivalu iz Beograda, po mnogima ga tada politički “spasavši“. Birajući između demokratije kao “srpskog nacionalnog interesa“ i Miloševića, Tuđman je izabrao predsednika Srbije. Sa razlogom, jer je vlastitu promociju dobrim delom dugovao upravo srpskom populizmu.

U srodnom kontekstu međusobnog pružanja “dobrih usluga“, vredelo bi setiti se složnog (hrvatskog, srpskog i slovenačkog) doprinosa rušenju g. Ante Markovića, savezne vlade i, prosto kazano, uništenju osnovnih nadanja u postupno, ne mnogo bolno dostizanje razvijene Evrope. Jugoslavija joj je bila bliže od bilo koje druge postkomunističke zemlje. Najekstremniji primer za “dobre usluge“ zbio se ipak u srpsko-slovenačkim odnosima. Naime, samo je malobrojnima bilo jasno krajem juna 1991. godine da srpska vlada u osnovi postojano ohrabruje secesiju Slovenije, da priželjkuje povlačenje vojske iz nje i da se jednostavno sa razlogom nada da će, tako, Hrvatska, fokusirana kao pravi ratni cilj, biti potom politički izuzetno ranjiva. Rečeno – učinjeno. Srpski vojnici ne žele da se bore, vladajuća koalicija u Sloveniji u prilici je da ponudi trećerazredni san o nezavisnosti, vojska (ili deo generalštaba) napušta “jugoslovensku“ i svesno prihvata “srpsku“ doktrinu rata i granice “buduće Jugoslavije“ a Slovenci se nakratko mogu radovati “dobijenom“ ratu. U normalnom svetu to se naziva prevarom i izdajom, u najboljem slučaju teatarskom farsom.

Uporedo, sve manje je bivalo važno što je “prvobitni greh“ bio izvesno na strani Srbije i njene zloćudne političke savesti, kao što se, takođe, gubio sve više i njen “istorijski miraz“. Međutim, g. Milošević je mogao da se osloni i na jednu činjenicu “dugog trajanja“: njegovom ratnom “programu“ debelo je pomoglo nepoznavanje istinske masovne gladi i elementarne bede u bilo kakvom bližem kolektivnom istorijskom iskustvu Srbije, što, inače, nije čest slučaj u prošlosti starog kontinenta, a pogotovo to nije u prošlosti Balkanskog poluostrva. Eto, ako je u pomenu brđana i Dubrovnika eruditska asocijacija najpre bila Lévi-Strauss, ovde je očigledno reč o Braudel-u. Upravo u nedostatku iskustva “stomaka“, možda pre nego u pozivanju na junaštvo, zloupotrebi frustriranosti Srbije (pre nego Srba u celini) decenijama “Titove Jugoslavije“ ili u opominjanju na slavne pretke, krije se značajna podloga za tumačenje relativno duge bezbrižnosti “socijalista“ i njima manipulisanog naroda oko posledica takozvane “totalne međunarodne blokade“, kao sredstva za privođenje razumu. Ipak, kada smo kod pozivanja na reference iz literature, neuporedivo važniji od Lévi-Strauss-a i Braudel-a jeste Mc Luhan. Jer, odgovornost, ako ne i za sam rat, a ono svakako za kolektivni zločin samozavaravanja i laganja, leži na mas-medijima. Njihovu moć Tuđman i Milošević su od početka dobro procenjivali. Najpre je u cenzuri bio uspešniji Milošević a potom Tuđman, što je posledica previranja u političkom biću Srbije (i, nadajmo se, nagonu za samoiskupljenjem i demokratijom), odnosno suočavanja hrvatskog, simbolima nacije i države neiživljenog javnog mnjenja sa prostom okolnošću da se rat ne vodi u Srbiji nego u Hrvatskoj. Vrlo je teško očekivati kritiku loše vlasti i širinu političkih pogleda od ljudi koji dane provode u podrumima, ne samo u stanovništvom izmešanoj Slavoniji nego i u hrvatskoj prestonici.

Svodeći izneto, sada je, bez obzira na evropski nagon za otporom američkoj sklonosti ka pojednostavljivanju, teško ne dati za pravo jednom novinaru “Washington Post“-a, koji je, kada je u pitanju krivica za rat, nedavno procenio da je “dve trećine odgovornosti na strani Srba a jedna trećina na strani Hrvata“. Taj rezultat, 2:1, podrazumeva i “prvo poluvreme“, ali ne sadrži trenutno stanje na bojnom poprištu kao ni perspektivu sukoba. Lako se može dogoditi da, na kraju, rezultat bude i drukčiji. Nije isključen čak ni nerešen ishod.

Među posledicama neumesnosti i bezobzirnosti vladajuće partije u Srbiji, gledano iz striktno “nacionalnog“ ugla, javlja se danas više neposrednih opasnosti po samu budućnost srpskog naroda. Neke od njih i nisu baš sasvim nove. Srbija je, recimo, već jednom, tokom Drugog svetskog rata, upoznala međusobno istrebljenje Srba i Srba. Za razliku od većeg dela Jugoslavije, bio je to autentični građanski rat, u kome nije bilo ni Hrvata ni Muslimana, ali je bilo “partizana“ i “četnika“. Slična bipolarizacija, samo ovoga puta između “komunista“ i “antikomunista“, kao da je na pragu. U njoj teško da ima mesta za one koji bi da budu nešto “treće“ – otuda i navodnici prilikom korišćenja navedenih termina.

Isto tako, srpski narod bi uskoro mogao da bude žrtvom i nešto drukčije, ali još opasnije podele, za koju bi odgovornost opet ležala na srpskim “socijalistima“. U pitanju je razlika, uostalom istorijski prirodna i pod povoljnim okolnostima nikako prepreka bogatstvu nacije, razlika koja postoji između Srba iz Srbije i onih izvan nje. Ovi drugi, Srbi iz “dijaspore“, u I svetskom ratu bili su podanici Austro-Ugarske, katkada i njeni vojnici, a taj rat predstavlja fetiš u kolektivnoj istorijskoj svesti Srbije, hrabro suprotstavljene centralnim silama. Razlikovala su ih često i kulturna obeležja, političke tradicije a, naročito, položaj u Drugom svetskom ratu. U njemu su Srbi iz “Nezavisne države Hrvatske“, bežeći od ustaškog genocida, pri tome pravoslavne vere, u velikom broju nalazili izlaz u Titovim partizanima. Okolnost što je iza partizana stajala komunistička religija Moskve, “trećeg Rima“, ovakvu identifikaciju sa pravoslavljem kod Srba iz Like, Slavonije, Banije ili sa Korduna, samo je olakšavala.

Onda se dogodilo da, posle 1945. godine, Srbi, u očima Hrvata ili Slovenaca, budu više poistovećeni sa komunizmom nego što zaslužuju, a da, uporedo, u času oslobođenja, prema komunistima prilično rezervisana Srbija, doživi novu vlast i kao pobedu prvenstveno Srba iz “dijaspore“. Kako to u praksi izgleda? Tačno je, na primer, da Srbi, i pre nego što je došlo do poistovećivanja jugoslovenske armije sa vođstvom Srbije, čine apsolutnu većinu (oko 60 odsto) oficira u njoj. No, takođe je tačno da u toj armiji, duboko ideologizovanjoj, relativnu većinu čine Srbi izvan Srbije. Tačno je da Srbi u većini danas jesu spremni da krivicu za vlastite nedaće svale na pleća pokojnog Tita, ali je takođe tačno da među srpskim ustanicima u Hrvatskoj postoji ogroman broj doskorašnjih vernih titoista. U takvim razmerama Srbija nikada nije bila titoistička. Pomenutoj odanosti ponegde je pomagala i tradicija. Takav je slučaj sa Likom ili Kordunom, gde su Srbi, kako je svojevremeno zapazio Jovan Cvijić, služeći kao slobodna sirotinja u vojsci i žandarmeriji Austro-Ugarske, svoju lojalnost caru Franji Josifu graničili sa iracionalnošću. Uz put, reč je o potomcima onih istih kolonizovanih Srba koji su, pod Habzburzima, na granicama Hrvatske branili “antemurale christianitatis“ (Hrvati su, bez obzira na tekuću romantičnu propagandu iz Zagreba, to bili manje u prilici da čine, jer su podlegli feudalnom režimu). Posledice su bile i u masovnom, od komunista još kako ohrabrivanom useljavanju srpske “dijaspore“ u Vojvodinu, na imanja oteta Nemcima i u susedstvo “domaćim“ Srbima, Mađarima ili Hrvatima (Šokcima), odraslim na drukčijim kulturnim kodovima, a posledice su bile i u snažnoj, za komunističku vlast obično čvrsto vezanoj imigraciji u srpsku i jugoslovensku prestonicu.

Potom se zbilo da jedna Šumadija (patetično nazivana i “srpskim Pijemontom“), kao srce Srbije, stane da izražava dugo prikrivano nezadovoljstvo, odjednom primećujući da u vlasti, kako “saveznoj“ tako i u Srbiji, skoro i da nema “Srbijanaca“, da ni u većem delu opozicije njih nema kao i da nije normalno da Srbiji, koja je (uz Crnu Goru) jedina imala svoju državu i pre Jugoslavije i koja nikada nije bila bez političkih saveznika, sudbinu kroje drugi. Ili, kako bi Šumadinci rekli, uza sve poštovanje prema nacionalnoj postojanosti “dijaspore“: “Nije prirodno da Srbin iz Knina ili Pakraca (naselja u Hrvatskoj) zna bolje šta je interes Srbije i Šumadije od samih Šumadinaca“. Spoljni znaci ovakvog raspoloženja jesu i otpori mobilizaciji (čiji je to rat?; koje granice i od koga treba braniti?; čiju vlast treba štititi?). Oni su spontani, jer većina opozicionih stranaka, pod pretnjom “nacionalne izdaje“, ne sme ili neće da ih podrži i njihovo protivljenje politički artikuliše. Takav je bio i nedavni trijumfalni doček princa Aleksandra Karađorđevića u Beogradu i u Šumadiji. Njegova pojava je draga Srbiji, ali znatno manje srpskoj “dijaspori“. U Beogradu je princ bio dočekan kao neko ko pokazuje, nezavisno od onoga što sam jeste, da Srbija, u kolektivnom fantazmu, nije ono što joj je nametnuto da bude, dočekan je kao reminescencija na negdašnju pripadnost Evropi i kao želja da se u nju vrati. Dočekan je i kao prilika da se aplaudira “Evropi“ i miru, a da se ne podlegne optužbi za izdaju nacije. Karađorđevići su iz Šumadije. To je bila njihova nevolja u kraljevini Jugoslaviji, a to je i sada njihov identitet.

Dakle, Srbija je podeljena, ostrašćena, u strahu, još nesvesna posledica usamljenosti i rata. Srbijom se vlada zahvaljujući ratu i uceni sa sudbinom Srba iz “dijaspore“ koja je, ugrožena svojim strahovima, poverovala da su joj zaštita nekadašnja Titova vojska i Slobodan Milošević. Na žalost, “dijaspora“ još uvek nije razumela da se, uz pomoć Knina i Pakraca, ne vlada Hrvatskom već Srbijom. Dok rat traje – misli vlast u Beogradu. U svemu je tragično što su Knin i Pakrac samo ulozi za očuvanje te, od njih neumitno daleke vlasti. Ključ krize je u Beogradu i Srbija, čak i kada se bavi isključivo sobom, presudno utiče i na zbivanja u Zagrebu. Ovaj nauk jasan je i vladajućoj stranci u Hrvatskoj. Ako je svrha politike srpskih “socijalista“ (i njihovih “isturenih odeljenja“ za provokacije i teror – Srpske demokratske stranke i Šešeljevih “crvenih četnika“) bilo osiguranje budućnosti Srba u Hrvatskoj, onda se već sada sme kazati da je ta politika doživela težak neuspeh. Na elementarno pitanje – da li će Srbima, posle ratnih užasa, u Hrvatskoj biti bolji suživot sa Hrvatima, pa čak i da li je dozvoljeno pretpostaviti da će, posle odgovornosti koju kolektivno nose za rušenja i strahote, tih Srba u Hrvatskoj i dalje biti oko 12 odsto – odgovor je negativan. Znači, ako je već određen stepen krivice za sukob, odnosno ako se kaže da, tokom sukoba krivih i nevinih ima uravnoteženo na obe strane, posle rata će, upravo po “hrvatske“ Srbe, posledice biti neuporedivo teže. Jer, da se ne zaboravi, samo u Zagrebu je pre rata živelo oko 120.000 Srba, a Zagreb bi, uprkos geografskim naporima Miloševića, Šešelja, generalštaba ili pojedinih “slavnih“ srpskih intelektualaca, ipak teško ikada mogao postati srpski grad.

Međutim, ako je izneta slika tačna, umesno je zapitati se zašto Milošević i njegova vlast nisu srpsku kolektivnu frustriranost Titovom Jugoslavijom zloupotrebili u drugome, načelno mnogo sigurnijem smeru – ka Kosovu? Pogotovo što je “Milosevic story“ tamo uspešno i započela. Za razliku od Slavonije ili Like, Srbima (a posebno Srbiji) Kosovo je u sećanju neoborivo utemeljeno kao izvor nacionalne snage. Bol zbog izmenjene etničke i demografske slike Kosova retko je koji Srbin kadar da prikrije. Ipak, srpski “socijalisti“ su poodavno odustali od kosovske rekonkviste, pristajući čak i na priznanje da su tamo politički gubitnici. Na rat (koji bi u Srbiji bilo lakše objasniti nego ovaj u Hrvatskoj) nisu se usudili sigurno i zato što su albanski politički čelnici bili mudriji od hrvatskih, možda i zato što su bili svesni vlastite neosposobljenosti za njega (suprotno raširenom verovanju, Albanci nisu baš naoružani), verovatno i zato što bi takav sukob, bar formalno, bio u okvirima republike Srbije a ne treba isključivati ni spoljne činioce (susedstvo Albanije, američki preventivni pritisak, itd.). No, važnije od svega bilo je nešto drugo: istorijski fanatizam Srbije nije bio pobeda na bojnom polju nad Albancima nego “srbizacija“ Kosova, njegova rekolonizacija, što je, pokazalo se, lako bilo obećati a mučno ostvariti. Odnos Albanaca i Srba do daljnjeg ostaje “devet na jednoga“ i tu pomoći nema.

Svakako ne iz istih razloga, ali i Bosna i Hercegovina je do sada bila pošteđena egzekucije beogradskih ratnih planova. Ako bi racionalno predviđanje išta vredelo, ona bi to trebalo i a ostane. Prvo zato što bi eventualna, svojevremeno naivno zamišljana podela Bosne i Hercegovine, pri kojoj bi Hrvatskoj pripala uglavnom zapadna Hercegovina a Srbiji istočna Bosna, dovela Muslimane u ovoj republici iz položaja relativne etničke većine u položaj apsolutne većine, a Srbi i nešto Hrvata bi i dalje bili u okvirima jedne republike Muslimana. Uz put, zbog istočne Bosne povećao bi se i broj Muslimana u “proširenoj“ Srbiji. Sa nepovoljnim posledicama po “pansrpsku“ stvar odvijale bi se i sve druge, pa i ekstremne kombinacije, uključujući i onu, prema kojoj bi granice “velike“ Srbije valjalo proširiti preko čitavog bosansko-hercegovačkog prostora. Do egzekucije ratnih planova nije došlo i stoga što bi za srpske “socijaliste“ prevelik zalogaj bio paralelni sukob sa Hrvatima i Muslimanima, nije došlo ni stoga što umerenost muslimanskih prvaka i ravnoteža straha među tri bosansko-hercegovačka naroda čine svoje, ali sukoba nema ni zato što je i u Bosni teško zamisliti “demografski“ obrt u korist Srba. Bez obzira na ratnu sreću.

Vladajuća stranka u Hrvatskoj, Hrvatska demokratska zajednica, odnosno njen vođa Franjo Tuđman, na prvi pogled su u beznadežnom položaju. Na frontu slabiji, bez oreola demokratije, sa odbačenim ili neprijateljskim Srbima u nedrima države, bez političke pomoći spolja, sa neuklonjenim konotacijama ustaštva u vlastitom okrilju. Okolnost što međunarodno javno mnjenje jednodušno jeste na strani Hrvatske, ne znači da je i na strani vladajuće stranke. Okolnost što je opozicija uglavnom danas solidarna sa HDZ, ne znači da će to biti i posle rata. Drugim rečima, nudi se zaključak da će vladajuća stranka u Hrvatskoj neminovno pasti u slučaju da nastane mir, odnosno da će neminovno biti zamenjena (što bi srpski “socijalisti“ i generali jedva dočekali) zbog vojnih neuspeha još radikalnijim nacionalistima, ovoga puta pravim ustašama. Ali, tako i ne mora biti. Ako bi g. Tuđman na spektakularan način uspeo da javnosti pokaže kako i sam osuđuje i egzemplarno kažnjava ustaše, a uporedo bio podržan pravim prekidom ratnih sukoba, nije isključeno da bi mogao i nešto duže politički živeti. Taj život, međutim, ni u kome slučaju ne može biti dugotrajan. Jer, u Hrvatskoj će tek posle rata biti stvorena prava opoziciona snaga, delom sastavljena od pojedinaca koji su se, iako sa velikim ugledom, dosada držali po strani, a delom od liberalnih i nekadašnjih “jugoslovenskih“ krugova. Njih ima prilično, od uglednika u bivšoj “saveznoj“ administraciji, preko dalmatinskih i istarskih autonomista, uglednih zagrebačkih Srba i poslovnih ljudi, od valjanih nacionalista demokratske provenijencije. Treba im dodati i najsvežiju hrvatsku intelektualnu emigraciju, “četnike“ iz krila hrvatskog naroda.

Naime, ni Srbija ni Hrvatska ovu vrstu emigracije, sa kakvom se poslednjih meseci Evropa susreće, nikada ranije nisu imale. Srbi su, odmah po Drugom svetskom ratu, imali u Evropi kao izbeglice političke suparnike komunističkih pobednika i oni nisu bili mnogobrojni. Saveznici pobednika, oni su prosto bili ili antikomunisti ili demokrati ili rojalisti. Hrvati su, opet, posle Drugog svetskog rata u emigraciji uglavnom (mada ne i sasvim) imali odbegle ustaše ili njihove simpatizere. Ni jedni ni drugi (a pogotovo ne Srbi) nisu imali nikakvog uticaja na matično javno mnjenje i podjednako su bili nebitni za političko rasuđivanje država u kojima su se obreli. Drugi talas emigracije bio je masovan i svodio se u prvome redu na puku radnu snagu u zapadnoj Evropi. Do njega je došlo počev od sredine šezdesetih godina. Sada se, na žalost, događa nešto novo. Iz Beograda beži, obično prinuđen političkom represijom, pravi cvet domaće pameti. Ne beže više samo mladi i obrazovani ljudi, željni naučne i društvene promocije, čega je bilo i ranije, već ugledni i u zemlji dokazani umovi iz biznisa, politike nauke ili umetnosti. Isto je i sa Zagrebom. Njihovu političku snagu, moć ovih srpskih “ustaša“ i hrvatskih “četnika“, nikako ne bi bilo mudro potceniti. Utoliko pre što je rasplet jugoslovenske krize u međuvremenu internacionalizovan i što je slogan “Evropa i demokratija“ jedina alternativa postojećim prilikama u Zagrebu i Beogradu. A ova elita poznaje i personifikuje kako Evropu tako i demokratiju. Uostalom, slično je bivalo u više navrata i sa nekim drugim evropskim zemljama u toku poslednje dve decenije. Trenutno, naravno, bežaniju elite kratkovido priželjkuje vlast i u Srbiji i u Hrvatskoj. Dopuštajući, pa čak i organizujući, ucene, otpuštanja sa posla, hapšenja i prave procese “nacionalnim izdajnicima“, ta vlast nije svesna da sebe lišava mogućnosti da se odbrani pred najtežom optužbom međunarodnih sudija – da je fašistička ili nacional-socijalistička. Ako za režim u Zagrebu, najpre zahvaljujući okolnosti da se rat vodi u Hrvatskoj a ne u Srbiji, možda i može da se nađe pokoja “olakšavajuća“ pojedinost, za diktaturu u Beogradu, međutim, u očima strogih stranih presuditelja, nema nikakvog alibija. To, uz ostalo, znači i da kada, pre ili kasnije, oružje utihne, totalitarizam u međunarodnom okružju jednostavno neće imati priliku da preživi mir, nezavisno od njegove unutrašnje čvrstine u Srbiji ili u Hrvatskoj. Zato je, sve donedavno, rat bio nasušno potreban i jednima i drugima. Sada je njegov nastavak potreban samo, vojno superiornijima, Miloševiću i generalima. Ovim drugima bar koliko i srpskim “socijalistima“.

Ali, ni sa vojskom i srpskim “socijalistima“ stvari više ne stoje onako kako su u početku izgledale. Osnovni problem “Jugoslovenske narodne armije“ (JNA) sadržan je u paradoksu da ona još nije nestala, a da su dva temelja na kojima je počivala, bar teorijski, definitivno razrušena. Reč je o komunističkoj ideologiji, kao duhovnom nadahnuću, odnosno o “Titovoj“ Jugoslaviji, kao društvenom modelu koji treba braniti. Vojska bi, zapravo, danas morala da ponovo vaspostavi makar jedan od ovih temelja, ukoliko hoće da se nada bilo kakvoj budućnosti. A to je teško zamislivo. Ne pristajući, uprkos pravovremenim upozorenjima, na odricanje od statusa ideološke armije, uz put se kompromitujući svim i svačim, od nacionalne disproporcije i obaveznog članstva u komunističkoj partiji do osnivanja novog komunističkog stranačkog hibrida (Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju) i saučesništva u pokušaju puča u Sovjetskom savezu krajem leta 1991. godine, generali su poništili svaku mogućnost obnovi jednog temelja. Zato su se i okrenuli, pošto su napustili Sloveniju, možda delimično i nasevši političkim planovima srpskih “socijalista“, svojoj interpretaciji “oslobađanja“ zabludelih. Okolnost što su, napuštanjem jugoslovenskih granica (za čiju su odbranu imali podršku političkog međunarodnog mnjenja) i širenjem bez ikakvog pokrića simulacije rata u unutrašnjosti iste republike (sa regrutima, dobrim delom i srpske nacionalnosti, nevoljnim i nespremnim za ovaj “drôle de guerre“), ustav prekršili i sami, premda za njegovo nepoštovanje optužuju isključivo druge, samo potvrđuje rečeno. Secesija Slovenije bila je poželjna sa stanovišta srpske secesije i “Velike Srbije“, jer je Hrvatsku politički slabila u preganjanjima sa Beogradom, a procenat Srba je posle “junskog rata“ u Sloveniji neminovno postao još dominantniji u redovima oficirskog kora.

Prema tome, za vojsku je napredovanje ka Zagrebu i, ako je moguće, prema Ljubljani, pitanje “biti ili ne biti“. Za Miloševića nije. On bi, pošto bude osvojen zamišljeni matični srpski prostor u Hrvatskoj, prednost dao ipak miru, sklopljenom na osnovu budućeg razgraničenja. Milošević bi, takođe, bio danas srećniji ukoliko ne bi baš uvek bio u prvome planu međunarodnih optužbi i rado bi svoje mesto ustupio generalima. No, ni oni više ne pokazuju bilo kakvu spremnost za srodne “viteške“ ustupke. Ali, kompromis je među njima na pomolu kada je po sredi, uz opstajanje “jugoslovenske“, stvaranje i nove, “srpske“ vojske, obe kao plod duže simbioze “socijalista“ i uniformisanih “Jugoslovena“ srpskog porekla. Tako bi i uloge u “rekonkvisti“ bile podeljene, od različitih zastava do privida različitih ideologija.

Bilo bi neiskreno tvrditi da za opasnosti i posledice jugoslovenske krize nije znala Evropska zajednica, ili da su Sjedinjenim američkim državama i Sovjetskom savezu izmicale njene strahotne moguće razmere. O nedužnosti ima smisla govoriti možda jedino kada je reč o samozado-voljnom i neobaveštenom međunarodnom javnom mnjenju. Njega oblikuju mas-mediji. Zanimljivo je da su na njihovu snagu pomalo zaboravili evropski političari, čime su rizikovali ne samo da im njihovi birači budu pogrešno informisani (što je, po definiciji, šarm mas-medija) nego i da, tako informisani, povratno danas vrše pritisak na njihovo konkretno i katkada nužno diskretno delovanje. Bilo je ovako i u Francuskoj, koja je istorijski neosporno naklonjena Srbiji i Srbima nego što je ostatku jugoslovenskog prostora. Štaviše, reklo bi se da je svoje bliskosti sa Srbijom, od mnogih u međuvremenu osporavane kao arhaičnog recidiva zaboravljene prošlosti, Francuska postala svesna tek kada je, sve češće kroz usta njenih najumnijih ljudi, bila prinuđena da najpre ona strogo porazgovara sa privilegovanim prijateljem. To joj je i dužnost, imajući u vidu bratstvo na oružju iz “Velikog rata“, inače ozbiljnog “toposa“ u zajedničkom kolektivnom mitskom sećanju, kao i jedinstveni spomenik “zahvalnosti Francuskoj“ u centru Beograda, na žalost predmet isključivo lokalnog kulta. Razgovor je, u stvari, već obavljen i njegove posledice proizvode bol u glavama mnogih frankofila sa Balkana, ali on je bio neminovan, i zbog Srba i zbog Francuza. Ostaje za nauk zaključak da je podsticaj lekciji iz demokratskog razumevanja nacionalnog interesa Srbije prispeo iz mas-medija a ne iz političkih krugova.

Otuda je korisno i jedno podsećanje, pa i jedna sasvim uslovna paralela: rat u Alžiru. Ovde je manje značajno izvlačenje u prvi plan opasnih poređenja između “duboke“ Srbije, koja ne želi rat u kome ginu njena deca daleko od užeg zavičaja, uz smušene političke slogane i loše vojno rukovodstvo, sa jedne strane, odnosno “duboke“ Francuske i njenih nedoumica iz pedesetih godina. Nije opravdano ni naslilno poistovećivanje alžirskih Francuza, “većih“ rodoljuba no što su bila njihova braća iz “metropole“, sa trenutnim prilikama u srpskome rodu. Nema smisla ni zadržavanje na tragediji jednih i drugih, a pogotovo bi bilo pogrešno predviđati sličan ishod u Jugoslaviji, građen na analogijama sa pedesetim godinama. U pitanju je nešto drugo: uloga mas-medija i javnoga mnjenja, onda i sada. Položaj tadašnjih francuskih intelektualaca, potpisnika različitih manifesta i peticija, odgovara položaju beogradskih “nacionalnih izdajnika“ i mirotvoraca, ćutanje o zločinima i strahotama povratnika sa fronta postoji u oba slučaja, loše artikulisana “nacionalna“ politika i njena anahronost takođe. U jednom od dva slučaja zasada nedostaje izvesni Charles de Gaulle. Ali, postoji i još nešto: u borbi za domaću javnost, u Francuskoj nije bio presudan niti jedan “Apel 229“ (intelektualaca), već, kako pragmatično upozorava istoričar Charles-Robert Ageron, onaj broj “Paris-Match“-a, sa svedočanstvima namenjenim prevashodno gledanju a ne čitanju, pa tako oko osam miliona puta, jer u pitanju je list za celu porodicu. Televizija je tada još bila u povoju, ali danas ona odmenjuje “Paris-Match“, ili se bar valjalo nadati da će ga uskoro odmeniti. U Srbiji, iz poznatih razloga mnogo više nego u Hrvatskoj (od prirode i mesta ratnih sukoba do drukčije političke tradicije), javno mnjenje je ozbiljno podeljeno i takvu televizijsku sliku očekuje. Za branioce zvanične politike Beograda, ova podeljenost je “sramota“ ili “izdaja“, za srpske liberale reč je o ponosu zbog vernosti demokratskim nazorima predaka ili makar o spasavanju obraza pred sumornom budućnošću.

A kakva se budućnost najavljuje? Proročanstva ima različitih i nijedno nije veselih boja. Izvesno je da “politička“ Evropa nije ostvarljiva bez evropskog rešenja za jugoslovensku krizu. Na žalost, Evropska zajednica je suviše dugo odbijala to da shvati. Izvesno je, isto tako, da ona, sama, više nije kadra da tu krizu razreši. Potrebni su joj, u najmanju ruku kao pomoć (ako ne i supstitucija) Amerikanci i Rusi. Evropska zajednica zapravo plaća danak sopstvenoj neslozi, strahovima od Četvrtog Reich-a, bojazni od raspada ruskog kolonijalnog carstva. Račun se plaća i za nesklad između nemačke ekonomske snage i njenog političkog glasa, za otpore evoluciji Zajedničkog tržišta u političku asocijaciju i za štošta drugo. Pri svemu treba imati u vidu i da SAD nisu pokrovitelj Evrope nego njen partner kao i da se u Americi bliže izbori. A oni se tamo retko dobijaju spoljnopolitičkim argumentima.

Ipak, efekti kažnjavanja biće strašni po jugoslovenski prostor. Jugoslavija ni ne može biti kažnjena, jer više ne postoji. Ukoliko produži sa njenim “obnavljanjem“, na koje je, istini za volju, primorana kako svojim ustrojstvom tako i bezobrazlukom političara, uskoro će, čak i u Srbiji, glavnu reč imati JNA a ne partija na vlasti. Takav rasplet bi svakako ubrzao i nastojanja za radikalnim rešenjima kod svih koji odlučuju o sudbini jugoslovenskog prostora. A oni, koji o tom prostoru jesu prinuđeni da odlučuju, na njemu ne žive. Posledice (demografske, ekonomske, kulturne i političke) takvog raspleta u prvome redu bi osetila Srbija. U kojoj se i nalazi pravi ključ za razrešenje krize. Ipak, kako god bilo, na kraju će se doći do manje-više odavno poznatog predloga. O njegovim načelima, sa kojima je, što i lično iskustvo potvrđuje, Evropska zajednica imala prilike da se upozna još početkom jula 1991. godine, ovde ima smisla govoriti samo ukratko.

Taj se predlog zasniva na dva uslova: na priznanju svim republikama njihovog suvereniteta (bez obzira da li su ga same zahtevale ili ne), ali priznanju uslovljenom obavezom da, u postojećim spoljnim i unutrašnjim granicama, pristupe ugovoru o asocijaciji. Stepen njihove bilateralne ili multilateralne integracije ne bi morao da bude uvek istovetan, ali bi minimum načela morao biti poštovan. Ova, prva tačka, bila bi u celini opet uslovljena prihvatanjem druge, po kojoj bi se svaka od nezavisnih država, članica asocijacije, obavezala da, svuda gde, u okviru većinskog naroda, žive građani druge nacionalnosti i raspolažu lokalnom većinom, bude ostvarena (daleko iznad međunarodnih standarda o kulturnoj autonomiji) teritorijalna autonomija. Ona bi sadržala i lokalno sudstvo, lokalni parlament i lokalnu policiju. Majorizacija za građane druge nacije bila bi onemogućena, kako na pojedinačnom tako i na kolektivnom nivou, nametnutim izmenama u važećim ustavima nezavisnih republika (država) i njihove asocijacije, a jamstvo za njihovo poštovanje bilo bi u rukama Evropske (ili međunarodne) zajednice.

Iznetim bi se samo delimično udovoljilo zahtevima iz Slovenije za “totalnom“ nezavisnošću, samo delimično zahtevima iz Hrvatske, koja izvan “kulturne autonomije“ (a i to odnedavno) nije bila spremna da posluša zahteve svojih građana iz redova srpskog naroda, ne bi sasvim zadovoljni bili ni “hrvatski“ Srbi (ili njihovi najglasniji čelnici, pretežno pod uticajem srpskih “socijalista“), koji su zaplašeni iskustvom prošlosti i politikom vladajuće stranke u Hrvatskoj. Osokoljeni vojnim uspesima, oni pretenduju na potpuno formalno izdvajanje iz “matične“ republike i pripajanje “krnjoj“ Jugoslaviji, to jest “Velikoj Srbiji“, što je nerealno. Isto kao što je nerealno izvesti secesiju na “slovenački“ način, odnosno nadati se da je, čak i da bude bez ikakvih uslova, međunarodno priznaje Hrvatske (i Slovenije) dovoljna protivteža mračnoj budućnosti hrvatske vladajuće stranke. To je jednostavno nemoguće, već iz razloga koji nikakve veze nemaju sa jugoslovenskim prostorom, od onih pravnih do argumenata iz globalne strategije, utemeljene u razmišljanja Sjedinjenih država, usamljene svetske velesile. Na isti način, nemoguće je prihvatiti i osionu naivnost Srba iz “krajina“ u Hrvatskoj, koji uporno nastoje da ubede najpre same sebe kako je moguć “mostobran“ između njih na zapadu nekadašnje Jugoslavije i Srbije, na istoku, uprkos tvrdoglavoj geografskoj poziciji etnički šarolike Bosne u sredini.

Međutim, sa druge strane, svi kojima je stalo do državnog suvereniteta, ovim planom bi do njega i došli. Srbi bi u Hrvatskoj de facto stekli, u okviru države Hrvatske, prerogative republičke samostalnosti. Srbija bi se mogla nadati da je političko rešenje na Kosovu još uvek realno, kao i da perspektiva nije puka (na propast osuđena) represija ili amputacija, ukoliko bi Albanci, u granicama države Srbije, dobili slična, najšira autonomna prava. Time bi, u argumentima oko Kosova, umesto mita i nedoslednih tvrdnji o “pravu preče istorijske svojine“ (što dovodi u teškoće Srbiju kada, pred tuđim “pravom preče svojine“, kao na primer u Kninskoj krajini, treba da poteže i sama za, na Kosovu prenebregnutim, “većinskim načelom“), Beograd bio u prilici da istinski autonomno Kosovo zahteva u svome okrilju na osnovu “državnog razloga“. Bila bi to pouka i Albancima koji često brkaju nezadovoljstvo svetske javnosti zbog ugroženih ljudskih prava na Kosovu sa vlastitim ambicijama o prisajedinjenju Kosova državi Albaniji. Dok rečeno ne shvate svi, krv će i dalje teći. Nijedan od sadašnjih protagonista nije u stanju da kaže “dosta“. Alternativa je tek na pomolu. Ona se možda i stvara u Evropi, što nije neobično jer red je na Evropi da povuče potez, pošto prethodno prizna da za njega sama, bez Amerikanaca (a sa njima i Rusa), nema dovoljno snage.

Stav, Novi Sad, 1992, br. 92 (24. januar)

Odlomci iz knjige Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa, koju je priredila Latinka Perović, a izdao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Peščanik.net, 29.08.2009.

Povratak u Srbiju

Kada je Slobodan Milošević, aprila 1987. godine, pred okupljenim Srbima u Kosovu Polju, jednoj od retkih srpskih enklava u istoimenoj i nekada autonomnoj pokrajini (u bivšoj Jugoslaviji u sastavu Srbije), uskliknuo da “ovaj (sc. srpski) narod niko ne sme da bije“, bilo je jasno da je time sebi omogućio zavodljivu ulogu čarobnog iscelitelja osnovne nacionalne frustracije “duboke“ Srbije. Ta frustracija zove se “Kosovo“. Milošević je bio prvi među srpskim političarima “Titove Jugoslavije“ koji je konačno udovoljio jednom pravom istorijskom i nacionalnom fantazmu te “duboke“ Srbije. U njenim očima se ovaj čovek, zahvaljujući “Kosovu“, preko noći preobrazio iz pukog aparatčika koji je izveo puč u redovima komunističke nomenklature u pravo nacionalno proviđenje.

Zanos je bio sveopšti. “Duboka“ Srbija bila je spremna da mu sve oprosti ukoliko bude u stanju da ostvari, ne rat sa Albancima, već demografsku rekonkvistu Kosova. A tamo je, tada kao i sada, uprkos žestokoj represiji, srpskoj policiji i vojsci, još uvek tek svaki deseti građanin srpskog porekla. Milošević je 1987. obećao da tako više biti neće i, naravno, obećanje nije održao. Svestan neuspeha, on odavno kosovski fantazam više ni ne dotiče. Najviše što bi Milošević danas na Kosovu mogao da poželi svodi se, suprotno mnogim predviđanjima, ne na izazivanje sukoba sa Albancima nego na produženje status-a quo, razume se – uz pomoć policije i vojske.

Međutim, nezavisno od Kosova, u Srbiji su postojale još neke frustracije. U njenoj kolektivnoj svesti je, recimo, sa naporom savladavano razočarenje, izazvano posledicama ujedinjenja Južnih Slovena na kraju Prvog svetskog rata. Jednostavno, Srbin iz Srbije teško je mogao da razume zašto ga oslobođena slovenska braća, odmah po stvaranju Jugoslavije, prečesto optužuju za “velikosrpski hegemonizam“. A on, Srbin iz Srbije, jugoslovensku ideju je samo preuzeo od drugih, onih iz Austro-Ugarske (najpre od Hrvata), da bi je potom preneo u stvarnost boreći se u ratu za nju. On, Srbin iz Srbije, velikodušno je ostavio za sobom prošlost moderne Srbije (uspešne ustanke protiv Osmanlija početkom XIX veka, prvu slobodnu državu na Balkanu, izvesne demokratske tradicije, čak veće nego u Austro-Ugarskoj, iako u uslovima orijentalnog i siromašnog društva, najzad pobede u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu), uporedo se dragovoljno lišavajući nacionalnog i državnog imena zarad nadnacionalnog jugoslovenstva, a za sve dato dobio je nezahvalnost. Argumenti tih “drugih“, u dobroj meri koliko razumljivi toliko i opravdani, teško su se probijali kroz koncepciju “Etat-Nation“, koja se u Srbiji do 1918. pokazivala uspešnom: pre stvaranja Jugoslavije, u Srbiji je na snazi bio Ustav, prema kome u toj državi postoji jedan narod čiji pripadnici mogu biti “Srbi pravoslavne, muhamedanske, Mojsijeve ili katoličke vere“.

Ništa manje nezadovoljstva u Srbiji nije izazivalo ni razdoblje posle 1945. godine i vaspostavljanja komunizma u Jugoslaviji. Kada je Jugoslavija 1941. godine kapitulirala, najveći deo Srbije našao se neposredno pod nemačkom okupacijom. Najveći deo Srba izvan Srbije obreo se, međutim, u ustaškoj “Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ (NDH). Ustanak protiv okupatora u Srbiji bio je uporedo i građanski rat između rojalista i komunista. Većina Srba u Srbiji, iako obeshrabrena čestom kolaboracijom rojalista (četnika) sa okupatorom, ostaje lojalna ideji domaće kraljevske dinastije (Karađorđevića) i latentno antikomunistička. U Srbiji, drugim rečima, neprijatelj nije mogao biti poistovećen niti sa Hrvatima niti sa Muslimanima. Njih u Srbiji nema. Na drugoj strani, Srbi u NDH izloženi su ustaškom genocidu. Ustaše pokušavaju da ih suprotstave Hrvatima i Muslimanima (“cvijeću hrvatskog naroda“). Otpor ustašama vodi Hrvate i Muslimane neminovno ka Titovim partizanima (komunistima). Slično je i sa većinom Srba u NDH. Suočeni sa izborom između ustaškog noža i partizana, oni se masovno odlučuju za Tita i za rat, ne samo protiv “stranih“ okupatora nego i protiv ovih “domaćih“ (ustaša). Izbor im je olakšan činjenicom da su oni, Srbi izvan Srbije, neuporedivo manje vezani za kralja (koji potiče iz Srbije). Titu ih posebno približava saznanje da iza njega, bez obzira što je Hrvat, stoji Moskva, ne komunistička već pravoslavna.

U trenutku oslobođenja, Srbi izvan Srbije, prva žrtva ustaškog terora, pretežu i u redovima pobednika. Potrebno je “potkupiti“ ih privilegijama komunističke vlasti ne bi li zaboravili na ratne užase. Tito upravo tako i čini i Srbi iz nekadašnje NDH postaju listom “titoisti“. Kod njih je naizgled razvijeno “jugoslovenstvo“ zapravo svedeno na lojalnost Titu, odnosno na privilegije koje iz pripadnosti komunističkoj vlasti proističu. Kod Hrvata u Dalmaciji ili kod Muslimana, kod njih je jugoslovenstvo bilo takođe snažno, pobude su bile drukčije: Dalmacija je njime izražavala svoju prožetost širim uticajima iz južnoslovenskog zaleđa kao i svoju različitost u odnosu na nametani nacionalni i kulturni model Zagreba, hrvatskog središta, suviše bliskog srednjoj Evropi za ukus ovih mediteranskih autonomista; kod Muslimana je, opet, jugoslovenstvo bilo posledica straha od srpske ili hrvatske asimilacije i potvrda nesigurnosti vlastitog nacionalnog identiteta.

Srbi izvan Srbije bili su, dakle, od 1945. godine mezimče Titove Jugoslavije. Oni kontrolišu komunističku vojsku, u Hrvatskoj pa i u Bosni i Hercegovini pod njima je i policija. Oni su dobitnici i u bogatoj Panoniji gde, kao “koloni“ i lokalna vlast, stiču zemlju proteranih Nemaca ili bogatih Vojvođana, “klasnih neprijatelja“ (najčešće srpskih “starosedelaca“). Nacionalizacija zemlje nosi njihov predznak, podsmeh tamošnjim kulturnim navikama takođe. Eto i objašnjenja za “klasnu“ solidarnost dojučerašnjih rivala, vojvođanskih Srba i Mađara, koju će dolazak Miloševića na vlast samo pojačati. Posledica je i pomešano osećanje sa kojim Srbi iz Srbije dočekuju Titovu Jugoslaviju: 1945. godina jeste donela oslobođenje, ali donela je i komunizam i političku premoć “dijaspore“ nad “maticom“. Razume se, gresi te iste srpske “dijaspore“ bili su uporedo sistematski umanjivani: na primer, valjalo je čekati na osamdesete godine da bi se saznalo da je relativno najveći broj žrtava u Drugom svetskom ratu na tlu Jugoslavije bio iz redova Muslimana, ubijanih uglavnom od Srba iz “dijaspore“, u apsolutnim ciframa prvih žrtava, u cilju osvete za ustaške pogrome nad njima.

Srbi izvan Srbije su raspad komunističke Jugoslavije isčekivali sa pomešanim osećanjima. Najpre branioci “jugoslovenstva“, to jest titoističkog modela, sa rezervom prihvataju najavu demokratije. Potom, kada je 1990. godine u Hrvatskoj došla na vlast “Hrvatska Demokratska Zajednica“ (HDZ), kod njih se budi i razumljivi strah od ponavljanja genocida iz Drugog svestskog rata, odnosno želja za ravnanjem “neizmirenih računa“, ali i refleks odbrane privilegija stečenih u Titovoj Jugoslaviji. Jedva prikriveno koketiranje HDZ sa avetima ustaša takvo osećanje samo pojačava. Sa druge strane, u Beogradu ili u Vojvodini, javlja se kod izdanaka ove “dijaspore“ i “klasni“ strah. Uzgred, oni nisu malobrojni: od ukupnog broja Srba, četvrtina se nalazi izvan granica Srbije, međutim, ako bi im se pridodali i oni koji su se posle 1945. godine nastanili u Srbiji (kao “koloni“ u Vojvodini, članovi nomenklature i kao aktivni ili penzionisani oficiri), taj broj iznosi skoro trećinu svih Srba.

Na njima počiva snaga Slobodana Miloševića, pogotovo otkako je napustio kosovski mit. Na njihovom “klasnom“ strahu u Beogradu ili u Vojvodini (poduprtom strahom komunističke vojske i nomenklature od gubitka privilegija), na njihovom realnom strahu od nacionalizama drugih na prostoru izvan Srbije, počinje suicidalna igra srpskih “socijalista“ sa vlastitim narodom. Ta se igra, posle Miloševićevog poraza na Kosovu, razvila sve do današnjih zločina. Glavni ulog, najvidljiviji krivci za ratnu sramotu i prvi gubitnici u miru posle rata jesu baš Srbi izvan Srbije. Knin, opasnost od Vatikana ili Irana, renesansa ustaša – ipak nisu dovoljno snažni poklici za “duboku“ Srbiju kao što je to bilo “Kosovo“. Srbiji se ne ratuje za Krajine, otuda i dezerteri, u istoriji Srbije nikad zabeleženi. To nije odraz antinacionalizma Srbije, pogotovo ne snage političke opozicije u njoj (uostalom, suviše slične Miloševiću): to je odraz nedovoljnog zanimanja Srbije za sudbinu dojučerašnjih “titoista“, odraz nedostatka neposrednih iskustava sa mukama “dijaspore“, to je i nepoverenje u njih, postepeno građeno u Srbiji, po definiciji zemlji imigracije.

Srbi izvan Srbije, nažalost, nisu razumeli dve stvari: 1) samo demokratska Srbija može da štiti njihova nacionalna prava, ukoliko su ova u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini ugrožena; i 2) da su njihovi strahovi, u dobroj meri ne samo razumljivi nego često i opravdani, isključivo u funkciji održanja na vlasti jednog režima koji se nalazi u Beogradu, veoma daleko od njih. Taj se režim njima poslužio da bi ucenio Srbiju, napravio je od njih glavne krivce za rat, da bi ih, najpre u Kninu a sada i u Bosni, docnije napustio. Ovakvom ishodu pogoduje i nečista savest same Srbije, a naročito njene duhovne elite. Ovakvom ishodu pogoduju i opsesivne ideje hrvatskog predsednika, Franje Tuđmana, o bilateralnoj podeli teritorija sa Beogradom. Ovakvom ishodu pogoduje i kratkovidost EZ koja bi da od Slobodna Miloševića napravi, ako ne dobitnika Nobelove nagrade za mir, a ono makar privilegovanog sagovornika. Sada uopšte nije važno da li je Milošević iskren ili ne u razilasku sa bosanskim Srbima. Važno je da mu oni više ne veruju. Još važnije je da je on sada, po prvi put otkako je došao na vlast i poslužio se “Kosovom“, oslonac potražio ne u “dijaspori“ nego u Srbiji. To što je uradio znači i sledeće: odgovornost za cepanje u krilu srpskog naroda preuzeo je na sebe (dosada je za tu izdaju bio optuživan manji deo opozicije koji je upozoravao na posledice njegove politike); obračun koji sledi biće u osnovi obračun sa dojučerašnjim saveznicima beogradskih nacional-socijalista; u tome obračunu “duboka“ Srbija biće posmatrač, da bi, odmah po završetku obračuna, naravno – u Miloševićevu korist, ovome na vrat sručila svu krivicu (uključujući i njenu sopstvenu) za nacionalnu katastrofu. Ovako će biti, nezavisno od podrške inostranstva Miloševiću, ukoliko se u Srbiji u međuvremenu stvori nova alternativa. Ona bez Mađara i Muslimana, bez pune političke autonomije za Albance (to je najmanje što im se mora dati) i bez Srba iz Srbije nije moguća. Dosada ovi poslednji nisu Srbijom vladali.

Svenska Dagbladet, 11. jun 1993.

“Ragionamenti sui fatti e le immagini della storia“, III, N^o 34 (dic. 1993)

Odlomci iz knjige Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa, koju je priredila Latinka Perović, a izdao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Peščanik.net, 29.08.2009.

O gradu uopšte i o Beogradu ponaosob
Beograd stariji od Srba

Rađanje Beograda zbilo se u okvirima zapadne civilizacije i samo tu, u okrilju Zapada i u skladu sa zapadnim kodovima, ovaj se grad mogao podvrgnuti preobražaju u megalopolis. No, da bi se, bar u terminološkoj sferi, otklonili izlišni nesporazumi, odmah se valja dogovoriti oko tumačenja tri pojma: šta je to “zapadna civilizacija“, šta u njoj označava fenomen “megalopolis“ različitim od drugih urbanih aglomeracija?

Po cenu da razočaram zajapurene neznalice svakojakih boja, moram najpre da podsetim kako Zapad, makar za istoričara, nikako nije po meri geografskih okvira Evrope a pogotovo ne može da bude poistovećen sa isključivo katoličko-protestantskim izdancima starog kontinenta. Dakle, granice Zapada (podrazumeva se – prema Istoku – budući da se na zapadu Evrope nalazi još “zapadniji“ Atlantski okean) nisu niti na Rajni, one nisu ni na hrvatskom “predziđu kršćanstva“ (Antemurale christianitatis), kao što nisu ni na imanjima srpskih branitelja “krsta časnog“ pred “inovernim polumesecom“. Da pomenute zajapurene neznalice ne umeju katkada da budu pogibeljne po okolinu, Rajna, a naročito “Antemurale christianitatis“ i kosovski mit bili bi ovde navedeni sa osmehom a ne sa gorkim podsmehom. Nažalost, nije tako. Otuda i uzgredna ironija.

Ali, da se vratim na granice, one su prvobitno odgovarale Sredozemlju i njegovom priobalju, potom su se širile do severnog oboda Balkanskog poluostrva, do Kavkaza i južnih obronaka Alpa, do Bagdana i Centralnog masiva u Francuskoj, da bi, danas, istina sa nejednakim uspehom, sledile sudbinu rasprostranjenosti kuturnih kodova Mediterana (od Platona i etike, do estetike, hrane i vina) i mediteranskog modela verskog mišljenja. Da zaključim ovaj izlet u “mediteranologiju“ sledećim: islam nije ništa manje “zapadna“ vera od hrišćanstva niti je Bejrut (ili Aleksandrija) manje “zapadni“ grad od Milana (ili Beča).

Savremenoj zapadnoj civiliizaciji zajednički su monoteizam i privrženost Avram-Abrahamu-Ibrahimu. Njima, međutim, hronološki prethodi fascinacija budućeg evropskog severa ekonomskim, klimatskim i ostalim prednostima mediteranskog juga. Da doreknem i ovo oko “budućeg evropskog severa“: naprosto, ne zaboravimo da “Evropa“, kao imenica sa sadašnjom sadržinom, postoji jedva koje stoleće a da “Zapad“, kakav sam ukratko nastojao da opišem, jeste rođen kada i Isus Hristos, tačnije – rođen je u doba kada se artikulisao idealni izgled Rimskog carstva sa Sredozemnim morem kao “rimskim jezerom“. Konačno, da opovrgnem i one koji se sa ponuđenom definicijom neće složiti, osporavajući je mnogorojnim primerima mržnje na prostoru tako shvaćene zapadne civilizacije: pa, ne samo u psihologiji već i u istoriji, mržnja je, poput “izvrnutog ogledala“, znak međusobne bliskosti, dok je samo ravnodušnost dokaz za nekonvergentnost suseda ili savremenika. Zato bih, makar opet jedino uzgred, naš razgovor o Beogradu iskoristio da opomenem i evropske stratege iz Brisela i Strazbura: politička Evropa biće mrtvorođenče sve dok ne bude, ne čekajući na usavršavanje “zajedničkog tržišta“, prihvatila da joj pripada čitav istoimeni kontinent, da joj pripada i jug Mediterana kao i da joj je ishodište na istoku Sredozemlja. O takvom je Zapadu govorio Arnold Tojnbi (Arnold Toynbee). O tako definisanom Sredozemlju pisao je Fernan Brodel (Fernand Braudel).

Grubo uzev, ovaj Zapad i ovo Sredozemlje poznaju dve vrste gradova: s jedne strane, po sredi su urbane aglomeracije razumnih razmera, dok se na drugoj strani nalaze gradovi-čudovišta. Istini za volju, prvi tip gradova, ako ne prethodi drugome, u svakome slučaju je znatno rasprostranjeniji. Uz ostalo i zato jer gradovi-čudovišta (megalopolisi) moraju da se strpe sve do nastanka univerzalističkih država, zapravo svetskih carstava, da bi i sâmi stali da se rađaju. A pomenutih ideoloških modela u istoriji nema na pretek. Vaviona nema bez Vavilonskog carstva, Aleksandrije nema bez Aleksandra Velikog, Bejrut vlastiti razvoj pre duguje dijadosima i (u još većoj meri) Rimskome carstvu nego zaboravljenim Feničanima, Antiohija, Rim i Carigrad – posledica su, takođe, istog Rimskog carstva. I, da ne bude zabune, valja podsetiti: izuzev Rima, svi ovi gradovi nalaze se na istoku Sredozemlja, dakle – izvan su okvira savremenog kolokvijalno shvaćenog Zapada. Objašnjenje je jednostavno: u vreme kada Bejrut i Aleksandrija cvetaju a Carigrad počinje sopstvenu povest, recimo u III ili IV veku, istočni deo Rimskog carstva je manje pogođen demografskom krizom koja desetkuje Ilirik, Galiju i Italiju, Istok je tradicionalno bogatiji i, najzad, Istok je pošteđen najezdi varvara koje uništavaju rimski zapadni limes. Uz rečeno, nije na odmet dodati i da na istoku Sredozemlja veliki grad u to doba pripada sferi “već viđenog“. Uporedo, na Zapadu, prestonica Carstva, Rim, jeste pravo čudo bez presedana.

I još nešto: navedeni gradovi-čudovišta su, čak i po savremenim merilima, bili zaista megalopolisi. Broj njihovih žitelja iznosi više stotina hiljada ljudi, što znači, imajući u vidu naseljenost ondašnjeg sredozemnog pojasa, da su ti gradovi često bivali staništa čitavoj trećini (ako ne i polovini) podanika jedne države ili stanovnika jedne pokrajine: Antiohija će, tako, krajem IV stoleća imati blizu 400.000 stanovnika, u trenutku kada je cela Sirija (u kojoj se Antiohija nalazi) jedva mogla imati dva puta više. Poređenja radi, danas se tvrdi da 40 odsto stanovnika Grčke živi u Atini, da skoro 20 odsto stanovnika Francuske obitava u takozvanom “velikom prstenu“ Pariza, odnosno da se oko 25 odsto stanovnika Hrvatske već steklo u Zagreb. Ali, iz formalno-statističkog ugla, jedva da ima razloga za zabrinutost zbog pomenutih postotaka. Istorija ih poznaje poodavno. No, ono što može da brine, i to ne samo istoričare, nisu procenti nego uvišestručen broj ukupnog stanovništva, katkada na ivici demografske zagušenosti. Zaključak je jednostavan: fenomen velegrada je novina isključivo za evropski zapad koji se sa njim ozbiljno suočava tek u moderno doba. Prethodno je evropski zapad morao da se rastane sa feudalnim društvom (koje je, po definiciji, bilo ruralno) da bi, izvan ideoloških matrica univerzalističkih (svetskih) carstava, po prvi put u istoriji stao da artikuliše ulogu megalopolisa u svojim nedrima. Pri tome, evropski zapad je bio lišen klimatskih prednosti juga i njegovih iskukstava sa “već viđenim“. Zato je megalopolis jedna od najvećih avantura zapadnog čoveka naše epohe.

No, na stranu sve rečeno, na stranu i opravdanost strepnji izazvanih pojavom sve većih gradova-čudovišta u okrilju Zapada (premda, budimo iskreni, prava gradska čudovišta nisu ni Pariz ni London, ona su daleko, u Meksiku ili u SAD, da se o Aziji i ne govori), nepoverenje čoveka naše civilizacije prema gradu (a pogotovo prema velegradu) pokazuje se trajnijim od iščezlog Srednjeg veka. Koreni tog nepoverenja kriju se svakako najpre u sâmoj hrišćanskoj veri ali, uz nju, na način dugovečniji od bilo koje zapadne religije ili ideologije, ti koreni su još više u patrijarhalnom svetu zapadnog čoveka. Žorž Dimezil (Georges Dumézil) bi nas ovde svakako opomenuo da je reč o Indoevropljaninu i njegovom misaonom horizontu svedenom na trijade. Ovaj je čovek, sudeći po vremenu u kome živimo, još uvek u dorome zdravlju. On jeste stariji od hrišćanstva. Verovatno je i dugotrajniji. Ali ne i od grada. Jer, grad lako nadživljava svaku državu, grad tiho i uporno lomi svaku plemensku solidarnost, grad (a naročito megalopolis) teško pristaje na monohromiju bilo koje religije. Dakle, objektivno posmatrano, sukob između “grada“ i “šume“ (kako medievisti vole da kažu) neprestan je, no on je i neophodan oboma: “šumi“ zato da bi, nastojeći da ruralizuje jedan “urbs“ (polis), potvrđivala vlastite kodove, “gradu“ zato da bi produžio trajanje kroz strpljive procese asimilacije pridošlica.

Da bi bilo jasno na kog “zapadnog čoveka“ mislim, navešću onog Ahajca koji je bio prožet mržnjom zato što Troju nije razumeo. Taj čovek je i onaj vitez iz “Epa o Rolandu“ (Chanson de Roland) s kraja XII veka koji nalaže da se “tvrđave mogu zauzimati a da se gradovi moraju silovati“ (les castels priz, les citez volez). O jazu između tog čoveka i grada zbori i umni Vuk Stefanović Karadžić kada, baveći se životom i običajima naroda srpskoga s početka XIX stoleća, zapisuje “kako Srbi pripovijedaju da Carigrad nijesu ljudi zidali, nego da se sâm sazidao“. Povodom ovog poslednjeg citata svojevremeno sam zaključivao kako “srpska patrijarhalna svest turskoga doba, čiji je način mišljenja Vuk beležio, nije mogla sebi racionalno da približi grad kakav je osmanski Carigrad; nije mogla jer ga nije imala u sopstvenom istorijskom iskustvu“. Kao što ga, sa izuzetkom Starog i Novog Rima, nije imala niti čitava feudalna Evropa.

Otuda uporedo strah i privlačnost, otuda i potreba za slovanjem tamo gde međusobne komunikacije nema. Otuda i obećanja rušitelja o izgradnji lepšeg i starijeg Dubrovnika ili Mostara, obećanja kojih smo se u bivšoj Jugoslaviji naslušali devedesetih godina XX veka (u slučaju Vukovara, premda je istorijska preciznost u ovom primeru sasvim besmislena, govorilo se isključivo o “lepšem“ a ne o “starijem“ Vukovaru). Otuda i pojava, u rodoljubivoj igranoj seriji TV RS – Pale, kadra sa zamišljenim starcem, odevenim u polugradsko ruho, koji, pokraj putokaza sa natpisom “Sarajevo – 12km“ i pogleda uprtog u istom smeru, zaključuje: “Sarajevo – tako blizu a tako daleko“! Bojim se da, paradoksalno, uprkos zbivanjima od pre nekoliko meseci, tvorcima pomenute serije današnje Sarajevo u međubremenu nije zaista postalo samo “blisko“. Ako je tako, onda bi bila reč o jednoj od pobeda “šume“.

Međutim, Dubrovnik, Mostar, Vukovar ili Sarajevo – odreda su, kako sam ih nazvao, urbane aglomeracije razumnih razmera. Navedeni gradovi čak delimično još uvek počivaju na arhaičnim modelima, sa kultom anahrone osmanske čaršije ili italijanske pomorske republike. Sa megalopolisom je ipak drukčije: teže ga je silovati, teže ga je parijarhalizovati, teže ga je i prilagoditi zahtevima zvaničnih tumača religije. Uostalom, hrišćanska crkva se nikada neće u potpunosti razrešiti nevolja koje joj je, od sâmog početka, darovao takav grad. Za hrišćanske oce i prelate, takav se grad zove Vavilon i on je nepoželjan. Ne zato što su prvi hrišćani bili seljani, naprotiv – hrišćanstvo je po definiciji najpre velegradska religija (terba li podsetiti sumnjičave da čak i reč “paganus“, antiteza hrišćaninu, na latinskom prvobitno označava “seljaka“), već zato što su, prema Bibliji (a Stari zavet je delo striktno patrijarhalnog nadahnuća), svetski poroci našli utočište u razbarušenom i, što je još opasnije, kosmopolitskom Vavilonu. No, hrišćani su, pogotovo prvi hrišćani, ujedno i gradski ljudi. U njihovom sistemu verovanja grad im je očevidno bio ipak neophodan. Oni ga i imaju, ali ne u opipljivom okruženju već u sferi idealnog. Ime mu je (nebeski) Jerusalim.

Hrabro koračajući mimo ustaljenih staza, sv. Avgustin je odbijao da hrišćansku vaseljenu (ekumenu) svede na granice Rimskog carstva i njegova “civitas dei“ nije ni Rim ni Carigrad. Ali, to je ipak samo jedan grad. Kako bilo, tek sv. Avgustin je bio prilično usamljen, budući da se većini hrišćanskih otaca i prelata tada činilo da im je, uz fantazme o nebeskom Jerusalimu, bar toliko isto bio potreban i car. A carstvo kao ideja u glavama ljudi V stoleća nije moglo do da bude poistovećeno sa hrišćanskom vaselenom. Pa, ne reče li i prvi među apostolima, Petar, “Boga se boj, cara poštuj“? Međutim, ako su bili složni u priznanju da je car jedan, poglavari najstarijih crkvenih sedišta (Aleksandrija, Antiohija, Jerusalim, Rim, Carigrad) veoma dugo ne uspevaju da se dogovore oko prvenstva u ugledu i starešinstva u upravi hrišćanske pastve. Car jeste jedan, valjalo bi da i onaj koji brine o spasenju hrišćanskih podanika rismoga cara bude jedan, a njih su petorica. Svaki sa svojim argumentima, među kojima imati episkopsko sedište u megalopolisu – nije činjenica bez značaja. Iako nijedno od pomenutih sedišta nema ništa zajedničko niti sa nebeskim Jerusalimom niti sa Avgustinovim “civitas dei“. Tako je bilo onda, tako je i danas. Papa je bio i ostao nezadovoljan ponašanjem Rimljana. Carigradski patrijarh takođe.

Trgovina, bankrotstvo, profit – pojmovi su na koje hrišćanska crkva pristaje samo nevoljno. Carigradski patrijarh Atanasije I, početkom XIV stoleća, uporno se jedi zbog procvata pomenutih “nedopuštenih“ poslova, kao pravi asketa iskreno je razočaran nedovoljnom odanošću Carigrađana hrišćanskoj veri, još više se sekira zbog njihovog verskog neznanja i bezbrižne toleracije prema inovernicima. Paralelno, patrijarha čudi i nedostatak solidarnosti prema izbeglicama iz Male Azije, utoliko više što su mnogi građani vizantijske prestonice i sâmi poreklom iz istih krajeva. Atanasije I je razočaran i indiferentnošću Carigrađana prema krvnim vezama široko shvaćene porodice, sklonošću ka piću, javnim kućama, klađenju, sportskim utakmicama… On misli da je bogatstvo stečeno na kamatama ravno svetogrđu. Zapadnoevropski krstaši s početka XIII veka, duboko fascinirani onim što su u Carigradu videli, brane se tako što žiteljima okupirane prestonice zameraju na kukavičluku, na gizdavim odelima koja nose iako su nenaoružani, na visokim zidovima zgrada koje nisu odbrambene kule… Burgundski vitez Bertrandor de la Brokijer (Bertrandon de la Brocquière) je tridesetih godina XV stoleća, premda po sopstvenom priznanju ljubitelj žena, zamerao Carigrađankama na “preteranom šminkanju“… Mada po ocu Vizantinac, Teodor II od Monferata, u prvoj polovini XIV stoleća se zgraža nad prednošću koju carigradska aristokratija daje oruđu nad oružjem… Zapravo, po sredi je nešto sasvim jednostavno: za čoveka “šume“ veliki grad je “šuma“. Ili, kako 1349. godine beleži ruski hodočasnik Stefan iz Novgoroda: “u Carigrad ući je kao u dubravu veliku ući; bez dobroga vodiča nemoguće je hodati“. Ili, još prostodušnije, kako beleži 1204. godine skromni krstaš Rober od Klarija (Robert de Clari): “niko nije bio odvažan da se zaputi kroz grad, jer tuda ići pretilo je opasnošću od bacanja kamena sa vrhova palata, a one su bile i velike i visoke, kao i od ubistava na ulicama koje su bile toliko uske da tu nije bilo moguće braniti se, a pretila je i opasnost da se iza naših vitezova zapali vatra pa da po tim sokacima izgorimo; elem, u bojazni od ovakvih nevolja i opasnosti, nismo se usuđivali niti da zađemo u grad niti da se u njemu raspemo; naprotiv, potpuno spokojni, držali smo se zajednički trga“.

Geslo “per patria mori“, da parafraziram briljantnu studiju Ernesta Kantorovica (Ernst Kantorowitz), geslo je ovih pridošlica i oni veruju (pogrešno) da dokoni posetilac taverne, našminkana žena i racionalni trgovac manje vole otadžbinu. Krstaši sa početka XIII veka isto su mislili i o Veneciji, u kojoj su se obreli pre Carigrada i u kojoj su bili masno prevareni od poslovnih Mlečana. Koliko li ih ima danas na Balkanu, među dojučerašnjim ratnicima koji, umesto da utvrde ko ih je “masno“ prevario, krivicu svaljuju an sunarodnike iz velegrada? U osnovi, kako krstaše u Veneciji ili Carigradu, tako i svakog današnjeg pridošlicu najpre zbunjuje broj ljudi koji se bave nekim njima nepoznatim poslovima. U tim poslovima su neizbežni kosmopolitizam (šareniš od rasa, vera i jezika) i vreme. Patrijarh Atanasije I je smatrao za greh kosmopolitizam i ksenofiliju Carigrađana a, na drugoj strani, ima onih među istoričarima koji veruju da treuntak kada je, sedamdesetih godina XIV veka, Pariz dobio prvi javni časovnik (na zahtev italijanskih preduzimača i trgovaca u francuskoj prestonici koji su se žalili da ne mogu niti da računaju vreme određeno radnicima za užinu niti da znaju koliko im kasne transporti sa robom) jeste ujedno i čas kada je Pariz postao velegrad.

Ako se nekome učinilo da zborim o “opštim mestima“, moram da podvučem: od prvog do poslednjeg slova, ni o čemu drugom do o Beogradu nisam ni govorio! Zato bih, na kraju, samo još ponešto dodao.

Beograd (kao i Beč ili Berlin) ne poznaje kolektivnu solidarnost već samo pojedinačnu. Stoga u njemu, kao u Beču ili Berlinu, zavičajni klubovi došljaka jesu koliko uteha toliko i predvorja neminovne asimilacije. Isto važi i za refleks došljaka da se okupljaju na trgovima i kreću gradom u grupi (baš kao Rober od Klarija u vizantijskom Carigradu). Beograd je megalopolis koji je stariji i od Srba i od države u kojoj je prestonica: osnovan kao tvrđava na rimskome limesu, Beograd je, tokom dvadeset stoleća trajanja, bio duže pod rimskom, vizantijskom, bugarskom, mađarskom ili osmanskom vlašću nego što je u posedu Srba. To nikako ne znači da bi, recimo, Bugari danas mogli da polažu bilo kakvo pravo na ovaj grad, to jedino znači da je Beograd stariji od njegovih današnjih stanovnika, odnosno da je grad trajnija kategorija i od nacije i od države. Beograd je prvo, a paralelno i prvo veliko urbano iskustvo u istoriji srpskog naroda. Moderni srpski Beograd rođen je kada i moderna Srbija – početkom prošlog stoleća. Njegovi upravljači bili su svesni ove činjenice i iskazivali su je čak i terminološki, služeći se jednom jezičkom tuđicom – “varoš“ – da bi nadoknadili nedostatak reči “cité“ (stadt) za grad sa civilnim obeležjima. Kao i svaka druga velika “varoš“, Beograd je latentno sklon populizmu. No, taj “velegradski“ populizam, upravo kao u antičkom Rimu, srednjovekovnom Carigradu, modernom Parizu ili Istanbulu, najpre je sklon socijalnim obećanjima raja pa tek onda nacionalnim fantazmima. Sa “šumom“ je obrnuto. Najzad, Beograd raspolaže i još jednim svojstvom, retkim kako kod “običnih“ gradova tako i kod metropola: ovaj grad, naime, pripada posebnoj vrsti urbanih aglomeracija koje jednostavno moraju da postoje tu gde su. Zašto je tako – odgovor pruža letimičan pogled na geografsku kartu. Takav je položaj, razume se, jednog Carigrada (Istanbula), ali takav je položaj i jednog Niša. Dokle god bude bilo zapadne civilizacije i njenog načina razmišljanja biće i nekakve urbane aglomeracije na ušću reke Nišave u Južnu Moravu. Niš je sve samo ne lep grad, no lepota gradova je, kako u glas konstatuju svi mletački hroničari XV veka, u “njihovoj korisnosti“: bello cioè utile. Na osnovu svega što istorija zna o gradovima, verovatno je da će Beograd uspeti da samelje i ovaj talas svežih imigranata. To je verovatno, ali ne i izvesno, jer istorija poznaje i zamrle gradove. Trenutno, Beograd je, baš kako zlosluti naslov jednog romana od pre desetak godina čiji je predmet bila sudbina jednog od beogradskih kvartova, pre “Čubura – negde u Kaliforniji“ nego što je kod kuće.

Naša borba, Beograd, 8-9, jun 1996.

Odlomci iz knjige Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa, koju je priredila Latinka Perović, a izdao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Peščanik.net, 29.08.2009.

Milošević nije nacionalist

Predsjednik ste Pokreta demokratske slobode, organizacije sa sjedištem u Parizu. Jednom ste rekli da to nije klasična politička stranka, već neka vrsta demokratskog “kišobrana” pod kojim bi se našli svi oni koji su pripravni pokoriti se osnovnim demokratskim načelima Zapada. Od čega štiti taj “demokratski kišobran” i kakav politički program pokriva?

Naravno, pokret ne može biti politička stranka, već i stoga što mu je sedište van zemlje. Ali to ne znači i da se van zemlje ne može osnivati političko udruženje. Kad smo u jesen 1992. godine osnivali Pokret, polazili smo od konstatacije da je raspad Jugoslavije primorao na odlazak veliki dio mladih i pripadnika tzv. nacionalnih elita. U slučaju Srbije, koja čak i “nije u ratu” (kako njezini vlastodršci bezočno tvrde) otjerano je više od 300. 000 građana (po rođenju ali ne i po zanimanju, Srba). Oni su danas rasuti po svijetu: u odnosu na broj stanovnika, to je kao kada bi Francuska ostala preko noći bez 1,5 milijuna ljudi istoga profila. Jasno je da tada Francuske kakvu znamo više ne bi bilo. Svaki novi odlazak ujedno je i novi poen autoritarnog režima u Beogradu. Ta emigracija, nova i drugačija od prethodnih, obilježila je i druge dijelove jugoslovenskog prostora. Bila je najpre posljedica rata, ali i znak nemirenja nacionalnih elita s novim provincijalnim i autoritarnim rajevima.

U svojim istupima i tekstovima koje objavljujete u niovinama i časopisima i dalje rabite sintagmu “jugoslovenski prostor”.

Mi vjerujemo da je jugoslovenski prostor stariji i trajniji od istoimene države. Krv koja se po njemu prolijeva pokazuje na tragičan način njegovo postojanje i danas, kao što upućuje na cjelovit pristup u razrješavanju krize. Nije posrijedi zazivanje nekakve “nove” Jugoslavije, već svijest da naprimer načelo (za koje se zalažemo) nepromjenjivosti granica između država nasljednica bivše federacije mora vrijediti za sve, “u paketu”. Ne može se, recimo, odobravati secesija Kninske krajine i usporedo sprečavati secesija Kosova (i obrnuto), odnosno, ne može se, na primjer, tražiti ulazak u Evropsku uniju, a pritom odbijati isti stupanj odnosa kakvi postoje među članicama EZ, s prvim susjedima. Ipak je jednoj Hrvatskoj ili Makedoniji – svejedno – ekonmski, geografski i kulturno, bliža jedna Bosna i Hercegovina ili Srbija, negoli Irska ili Finska.

Koji su bili vaši politički motivi za osnivanje Pokreta demokratske slobode?

Pri osnivanju Pokreta pošli smo i od pretpostavke da na jugoslovenskom prostoru još uvijek nije vrijeme za klasične političke razlike, svojstvene demokratskim društvima. Mi smo jedino u predvorju demokracije i još uvijek se razlikujemo kao anacionalisti i nacionalisti, demokrati i autokrati, kao oni što znaju ili neće da znaju da stranka s nacionalnim predznakom ne postoji (šta je hrvatski ili srpski nacionalni interes ako ne demokracija?), odnosno koja je posljedica straha od ulaska građanina u politiku. Još smo daleko od autentičnih razlika između liberala, socijaldemokrata i demohrišćanina. Kad je rat započet suicidalnim i bezobzirnim trudom službene i poluslužbene Srbije (SPS-a, ali i SPC i SANU), da bi ubrzo stekao čak i u žrtvama vjerne imitatore ponuđenoga modela, odnosno, kada smo stekli prisilne međunarodne “tutore” i od subjekata se pretvorili u objekte njihovih međusobnih nadmudrivanja, postalo je jasno da je nužno ujediniti sve građane, demokrate i anacionaliste, prve žrtve novog stanja, odnosno da treba pokazati “tutorima” tko su im pravi sugovornici. Sam se, da vam odgovorim i na to, osjećam liberalom, ili preciznije, lijevim liberalom. Klasičnu desnicu smatram glupom, a klasična ljevica me neopisivo nervira.

Svojedobno ste napisali da Srbi izvan Srbije nisu razumijeli dvije stvari: da samo demokratska Srbija može štititi njihova nacionalna prava ako su ona u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini ugrožena i, drugo, da su njihovi strahovi u dobroj mjeri razumljivi pa često i opravdani – isključivo u funkciji održavanja na vlasti beogradskog režima. Jesu li te dvije zablude glavni uzrok rata na području bivše Jugoslavije?

Ne. Te dvije zablude su uzrok stanja u kojemu se danas nalazi srpski narod izvan Srbije, ali nisu i uzrok rata. Na nesreću, ovi Srbi nisu razumijeli da Krajine nikada ne mogu zamijeniti Šumadiju i da Pale nikada neće biti Beograd. Danas ih je na spomenutim teritorijama manje nego ikad i gore im je nego što im je bilo prije početka rata. Njihova funkci-onalizacija, a njoj je prethodila funkcionalizacija Kosova (područje mnogo bliže nacionalnoj mitologiji Srbije nego što bi to mogao biti Pakrac ili Drvar) dovela ih je u tragičan položaj. Pomoću njih se vladalo Beogradom, pomoću njih se opravdavala fašizacija Hrvatske, pomoću njih se pokušava u Bosni s principom “jedna regija – jedna nacija – jedna partija” (koji je još uvijek drag gospodinu Izetbegoviću), da bi na kraju, u Miloševićevoj Srbiji, bili optuženi za nesreću u kojoj se ova našla.

Kakav je danas odnos u Srbiji prema Srbima izvan Srbije?

Danas se u Srbiji sustavno podgrijava neraspoloženje prema Srbima izvan Srbije kao “uljezima”; kao krivcima što je Srbija lišena pameti, struje, kruha, kao “ratnim bogatašima”. Kao da su četnici s Pala dali “jugoslavenski” pasoš stanovtom Giuseppeu di Stefanu, bjelosvetskom hohštapleru, sa stanom službeno prijavljenim na adresi gdje stanuje predsjednik Srbije. Ti su Srbi bili prve žrtve ustaškog genocida, bili su i među najviše nagrađenim poslije Drugog svjetskog rata. Dobili su “kolonističku” zemlju u Vojvodini, prevladavali su u vojsci, policiji i vlasti uopće. Srbija 1945. godine jest oslobođena, ali nije bila i pobjednik. Pred kraj Jugoslavije na njihovim strahovima (od reminiscencija prošlosti, ali i neizvjesne budućnosti bez JNA i s denacionaliziranom zemljom, recimo, u Vojvodini) gradi se spomenuta funkcionalizacija. Na mržnji prema njima stvara se i novi obrazac hrvatskog nacionalizma, na uvjerenju da oni žele pripajanje matici gradi se i ideja o podjeli Bosne i rađaju nekakve eksluzivno muslimanske države u srcu Evrope – što je zamisao isto toliko antimuslimanska koliko je antisrpska bila i manipulacija službenog Beograda s bojaznima i frustracijama Srba izvan Srbije.

Često ponavljate stav kako je ključ rješenja krize u bivšoj Jugoslaviji u Beogradu. Znači li to da rješenja krize nema sve dok je na vlasti u Srbiji režim Slobodana Miloševića.

Ako se pod globalnim rješenjem krize podrazumijeva stabilnost mira i pobjeda građana i demokracije na jugoslovenskom prostoru, onda takvog mira ne može biti s postojećim režimom u Srbiji. A ako ne, onda je i s Miloševićem moguće traganje za rješenjem, čak i nalaženje rješenja. U ovome drugom slučaju bi bile sljedeće: “cementiranje” postojećih autoritarnih modela vlasti u više bivših jugoslovenskih republika, suspenzija ljudskih prava, trajna politička nestabilnost i trajna onemoguće-nost približavanja Evropi.

Kakav je uopće rasplet u Srbiji moguć, kada – kako i sami znate reći – ondje nema prave opozicije, odnosno kada je opozicija dobrim svojim djelom nacionalistička koliko i vlast?

O tome zašto da u Srbiji danas gotovo da i nema opozicije govorio sam u mnogo navrata. Ukratko, da podsjetim: od početka je, nažalost, istorijska frustracija Srbije, kao i populistička zloupotreba te frustracije, zavela veći dio opozicije s kraja osamdesetih godina na tvrde nacionalističke staze. Čak i da je tako bilo iz pragmatičnih razloga, bilo je nerazumno, jer je na polju pansrbizma Milošević bio nepobjediv. Drugi elemnt je, budimo pravedni, bila i totalna odsutnost podrške toj opoziciji od strane međunarodne zajednice. Mislim na političku, ali i na materijalnu podršku. Borba je, jednostavno bila nepristojno neravnopravna. Treći element je bilo ponašanje vlasti u zemljama koje su bile prve žrtve bahatosti službenog Beograda. Milošević danas izgleda manje kriv nego što je izgledao prije godinu-dvije dana. Četvrti element je egzodus nacionalne elite.

Kako promijeniti takve prilike?

Ne znam za drugi odgovor osim ovoga: onaj tko se u Srbiji bude pojavio kao alternativa, ne smije ni u čemu sličiti na aktualnu korupciju, mora miriti a ne svađati, mora raspolagati, kako svežim zdravim novcem, tako i ovjerenom ponudom o neposrednom primanju Srbije u Evropsku uniju. Da je hiljaditi dio truda i sredstava Evrope ulagan u takav projekat, umjesto u pregovore s jalovim ishodima, plave kacige ili jedan “radio brod”, mi bismo, ne samo u Srbiji, sada bili u drukčijem položaju.

Je li pokušaj Slobodana Miloševića da se iz jastreba naglo pretvori u goluba samo manevar, samo epizoda u igri čiji je konačni cilj – Velika Srbija – i dalje ostaje aktuelan. Vjerujete li u Miloševića mirotvorca?

Miloševićev cilj nije “velika Srbija”, nego dugotrajna i neometana vlast u Srbiji. Ako “Velika Srbija” tome koristi, onda će njegov program biti “velika Srbija”. Ako ne, onda će biti ono što danas imamo prilike gledati. U neku ruku čak bi bilo lakše kad bi po srijedi bio iskreni i fanatizirani nacionalist. Ali, Milošević nije nacionalist, njega zanima vlast. I to ne vlast na Kordunu ili Romaniji, već u Srbiji i u Beogradu. Zato se mnogi njegovi bojovnici danas osjećaju danas prevarenima, kao što će možda sutra tvrditi da ih Milošević nije nikada prevario. Osim vlasti u Srbiji, Miloševića zanima i međunarodna rehabilitacija. U međuvremenu, oslobodio se, možda i više nego što je htio, prave opozicije. Jer, da je danas ima, on bi upravo zato što je jači nego jučer, mogao vlastitoj političkoj antitezi ponuditi podjelu odgovornosti za učinjeno i ova bi bila na mukama da takvu ponudu odbije. Taj “povratak u Srbiju”, kako je glasio naslov jednog članka koji sam pisao u proljeće prošle godine, bio je neminovan, i za njega ima podosta razloga u prošlosti Srbije. Ako ste građanin Srbije, vi danas možete birati između dva Miloševića, jučerašnjega i sadašnjega. Njegova dilema nije ni priznanje naslijeđenih granica bivše Jugoslavije, ni stvaranje Velike Srbije. Kao dobar anticipator, on razmišlja o posljedicama. Ako se danas odluči za promjenu granica, sutra će verovatno biti prinuđen da se liši Kosova. Službena Tirana, kao i Washington uostalom, za razliku od većega dijela albanske alternative u Prištini, sklonija je federalizaciji Srbije nego secesiji Kosova. Ali, ako se usvoji kao važeće načelo “etničke” većine u promjenama granica, onda uz “dobitke” (u BiH i Hrvatskoj) idu i gubici. Dalje, ako se odluči za stvarno priznanje granica, Milošević strahuje da podrška dijela “duboke” Srbije ne bi bila dovoljna da ga zaštiti pred gnjevom “prevarenih” Srba (od kojih je dobar dio – oko jedne trećine – makar porijeklom otuda, danas u Srbiji).

Znači li to da mu je prijedlog dvostruke federacije – konfederacije u BiH najzanimljiviji?

Prijedlog o dvostrukoj federaciji – konfederaciji Bosne i Hercegovine vjerovatno mu je trenutno najprihvatljiviji. Jer, stvarno, nije moguće, uz nastojanje na Bosni i Hercegovini svedenoj na tri bespogovorna etnička kolektiviteta, paralelno se zalagati za njezine međunarodno priznate granice u kojima nema mjesta za građane Bosne srpskoga porijekla s tim mogućnostima udruživanja. Dakle, de facto pri takvoj hipotezi. g. Milošević bi de jure ostao na Drini, a de facto bi bio na Grbavici. No, čak i tu on danas više voli čekati na greške lokalnih protagonista – “pobošnjačenje” i “dinarizacija” trenutno nisu u modi u Srbiji, a “dvostruke federacije” se mogu pokazati kao obrazac i na drugoj strani, u samoj državi Srbiji. Srećom po njega, prijedlog o “dvostrukoj” federaciji nije njegov, kao što ni eventualni novi prijedlog g. Izetbegovića o razmjenama livade za šume i obratno, s odustajanjem od međunarodno priznatih granica BiH, neće biti njegov. Neće biti njegov (kao što ni prije nije bio) ni eventualno obnovljen prijedlog o “bilateralnoj” podjeli Bosne, drag jednog zaljubljenika u život i djelo Vladka Mačeka.

Nije li najnovija eskalacija sukoba u Bosni i srpska ofanziva oko Bihaća, koja se opasno približila granicama Hrvatske, i uvod u konačan obračun globalnih (balkanskih) razmjera, ili je na djelu fingiranje, kojemu je cilj da bosanski Srbi, uz stanovite izmjene, ipak prihvate plan kontaktne skupine.

Mislim da pravi cilj Karadžićevih trupa oko Bihaća nije njegovo osvajanje, iako ne sporim stratešku važost komunikacijje na kojoj se ovaj grad nalazi. Rekao bih da je pravi cilj, s čijim se ostvarenjem započelo u času vrlo povoljnom, budući da je nesloga među “tutorima” na vrhuncu, na drugoj strani: ako Hrvatska ne uđe u ovaj sukob, ona time prešutno napušta obveze iz ugovora s Bosnom i Hercegovinom. A ako pak uđe, onda ni Milošević, htio ili ne, nema izbora nego da i sam Srbiju prvi put direktno uvede u rat. Ako se takvo što dogodi, onda, računaju na Palama, neizbježan je ili veliki rat s učešćem ne samo susjeda s Balkana, nego i vejerovatnim i divergentnim upletanjem naših “tutora”, ili priznanje, poslije pretpo-stavljenih vojnih rezultata, pravnog međunarodnog kredibiliteta “Republici Srpskoj”. Riječ je o “bjegu unaprijed”, jer u svakoj varijanti glavari s Pala nemaju nikakvu političku (a poneki ni fizičku) budućnost.

Pax Russo – Americana

Autor ste teze da u ratu na području bivše Jugoslavije nema nevinih. Kako bi izgledala rang lista krivaca, odnosno, smatrate li da Milošević sam ne bi bio dovoljan za početak i rasplamsavanje ovog krvavog rata?

Nema nevinih, ali nema ni podjednake krivnje za sve. Ne znam da li bi Milošević bio dovoljan za početak rata, ali znam da je, katkada i nesvjesno, pomagača imao napretek: od međunarodne zajednice preko nerazumijevanja kod budućih žrtava rata u bivšoj Jugoslaviji za ono što se nagovještavalo već od “VIII sjednice”, do otvorenih koketiranja s avetima prošlosti, čega se vi u Hrvatskoj svakako dobro sjećate. Međutim, nesporno je da osnovnu odgovornost snosi Milošević i nesporno je da je danas “zahvaljujući“ najviše njemu, demonizirana slika u narodu čiji sam pripadnik, a ponekad prikrivenija objektivnija anamneza kod drugih. Zato je, da bi se pravda ostvarila i da bi veo kolektivne krivnje bio prebačen na pojedince s imenom i prezimenom, konačno i zato da bi se razumu omogućilo da savlada sasvim shvatljivu mržnju prema čitavom narodu iz kojega potiču krivci ove ili one žrtve, izuzetno važno sve učiniti da Sud za međunarodne zločine protiv čovječanstva započne s radom. Evropska unija bi, ako uopće želi preživjeti kao politički entitet, morala biti, prije nego UN, pravi pokrovitelj ovog suda. Posrijedi je savjest svih nas.

Smatrate li da će okončanje rata, do kojega mora doći kad – tad, značiti i odlazak aktuelnih političkih garnitura. Jesu li opravdane nade onih koji u okončanju rata vide i vrijeme procvata demokratije, ili će Zapad, sretan i zadovoljan što je sukob napokon zaustavljen, biti spreman tolerirati i autoritarne režime?

Obje su pretpostavke moguće. Ako Evropa ne shvati da, ako drži do vlastite budućnosti ne smije tolerirati ono što je inkompatibilno s njom samom, imat ćemo Pax Russo-Americana.U tom slučaju, a zbog toga se ne treba ljutiti ni na Ruse ni na Amerikance, političke Evrope neće biti, ali će biti mira, dosta siromaštva, mnogo netolerancije prema drukčijima i nešto malo dozirane demokracije. Ne želim reći da će to biti Irak ili Kuba, ali, duboka provincija, da. Po mjeri Ličkog sijela, ne u Lici, nego u Beogradu, po mjeri ganga, ne u Imotskome, nego u Zagrebu, s obiljem kič znamenja, s mnogo vanjske i unutrašnje emigracije.

Evropa u Sarajevu

Od vašeg odlaska iz Srbije (Jugoslavije) više se niste vraćali u Beograd. Bili ste, međutim, u Zagrebu. Kako Vas se dojmio taj posjet?

Ne, bio sam u Beogradu. U prosincu prošle godine proveo sam u Vojvodini četiri dana i pet noći u Beogradu, tri sata vodeći razgovore na TV Srbije. Bio sam u društvu mojih političkih prijatelja N. Čanka i Dragoslava Petrovića iz Novog sada. Rođenoj kući nisam svratio niti je to, u konkretnim okolnostima, bilo uputno. Beograd i Srbiju, koji su “negde u Kaliforniji”, odnosno na “službenom putu”, niakada nisam napuštao. Valjda zato i nemam neposrednu nostalgiju. U Zagrebu sam bio u tri navrata prošlog proljeća, a u Sarajevu sam boravio dva puta, u ožujku i u lipnju ove godine. Najbolje sam se osjećao u Sarajevu i tamo sam susreo najviše Evropljana. Danas ih je i tamo manje nego jučer, ali će ostati za pokoljenja koja dolaze kao svjedočanstvo da se tamo, više nego u Zagrebu i svakako više nego u Beogradu, branila Evropa usprkos njoj samoj. Tamo i danas ima manje mržnje nego igdje u bivšoj Jugoslaviji, tamo i danas, iako sve malobrojniji, prevladavaju civili koji su se latili oružja i uniforme da bi se obranili. Izvan Sarajeva nije tako.

Feral Tribune, 13. XI 1994 (Drago Hedl)

Odlomci iz knjige Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa, koju je priredila Latinka Perović, a izdao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Peščanik.net, 29.08.2009.

Vreme je za rodoljube

Danas u Srbiji ljudi liče na pokretne čiviluke. Lica su im prečesto bezizrazna a pogledi prazni, upravo kao da im je cilj da prošetaju odeću. Ta praznina i ta bezizražajnost jesu simptomi “bolesti” i one neuporedivo više bole nepristrasnog posmatrača sa strane, nego bilo kakvo materijalno siromaštvo kojim je sadašnja Srbija svakodnevno okružena.

Otišli ste iz Srbije u trenutku kada se od zaglušujuće buke ratnih doboša i dobošara nisu mogli čuti glasovi razuma. Borbene trube su danas utihnule, a ondašnje “patriote” izgovaraju rečenice zbog kojih su, ne tako davno, ljudi bivali ekskomunicirani i proglašavani za “izdajnike”. Gde je sada Srbija posle ovog tragičnog rata?

U ekonomskom pogledu, tako bar najodmereniji među stručnjacima tvrde, Srbija se za ciglo nekoliko godina vratila u stanje od pre četvrt veka. U istorijskom pogledu, a o tome bi kao istoričar valjalo nešto da znam, Srbija je, međutim, po mnogo čemu nalik Beogradskom pašaluku s početka vladavine Miloša Obrenovića. Ova druga regresija je opasnija i neuoporedivo teža za “lečenje”. Naravno, pomenuta “dijagnoza” nikako ne znači i da je “lečenje” besmisleno. Jednostavno, hoću da podsetim da svaka “terapija” ne donosi “izlečenje”. Da bismo odabrali prave “lekove” moramo se najpre suočiti sa simptomima i, što je još važnije, sa tragovima koje je ta “bolest” na kolektivnom biću Srbije. Moj prijatelj Vidosav Stevanović, uzgred, predsednik Izvršnog odbora Pokreta za demokratske slobode, kome i sam pripadam, budući pisac obdaren za slike koje su kadre da sažmu simptome, tvrdi, recimo, da danas u Srbiji ljudi koje sreće liče na čiviluke. Lica su im prečesto bezizrazna a pogledi prazni, upravo kao da im je jedini cilj da prošetaju odeću. Ta praznina i ta bezizražajnost jesu simptomi “bolesti” i one neuporedivo više bole nepristrasnog posmatrača sa strane, nego bilo kakvo materijalno siromaštvo kojim je sadašnja Srbija svakodnevno okružena. Isti Vidosav Stevanović ima običaj da kaže i ovo: “nacionalisti su pokazali šta umeju, danas je red na rodoljubima da spasavaju šta se spasti može”. A, evo šta su “umeli” pomenuti nacionalisti: uspeli su da Srbiju, po prvi put njenoj modernoj istoriji, ostave bez prijatelja i simpatija u međunarodnom javnom mnjenju. Još gore, uspeli su, nagnavši više stotina hiljada na emigraciju (kao po pravilu mladih, školovanih i odreda protivnika nacionalističkog ludila) da, opet, po prvi put u njenoj istoriji, Srbiju pretvore u zemlju emigracije a ne imigracije. Konačno i najgore, čak im je pošlo za rukom da, sve bulazneći o “velikoj Srbiji”, Srbe efikasno proteraju sa prostora na kojima su, u Hrvatskoj ili u Bosni i Hercegovini, stolećima živeli. Zato po ko zna koji put, a prvi put sam tako govorio i krajem osamdesetih godina, ponavljam da su svi oni koji su ispovedali pravljenje Srbije na pedesetak kilometara od Zagreba ili oni koji su tvrdili da “Bosna nije Bosna već nova Srbija, budući da (valjda) stara degenerisala, bili neprijatelji vlastitog naroda. Ako bi se, ne daj Bože, tu i tamo našao neko da primeti “kako je jedan Knin fatalno daleko od Beograda”, ili da posavetuje “kako jedino demokratska Srbija može braniti ugrožena prava Srba izvan Srbije, onda kada su ova ugrožena, odnosno da nedemokratska Srbija ne može ni sebe da odbrani”, bivao bi odmah optuživan za “nacionalnu izdaju”. U najboljem slučaju za “odrođenost” i “kosmopolitizam”. Mora se shvatiti da je, još pre godinu dana, demokratska Srbija mogla izboriti za Srbe, građane Hrvatske, sva politička prava jedne nacionalne manjine, no, nije mogla tražiti Vranje u Pakracu, to jest Kragujevac u Kninu. Danas ni to više nije moguće, već i stoga što Srba u Pakracu i Kninu praktično nema. O Bosni da i ne govorim, jer tamo Srbi nisu imali ni jedan razlog da se osećaju manjinom sve do trenutka dok, zarad privremene iluzije o “srpskom” delu Bosne, nisu ostavljeni na cedilu svi kojima je, kao Srbima u Bosni ležala na srcu, odnosno svi koji “geografski” ne ulaze u sastav “proširene” Srbije. Kada to kažem valjalo bi da podvučem da su se mnogi kojima na srcu ne leže ni demokratija ni Srbi mogli jedino radovati pameti srpskih nacionalista, kako u Zagrebu, tako i u Sarajevu.

No, šta je moguće sada činiti?

Isto što i ranije, samo pod mnogo nepovoljnijim okolnostima, zalagati se za jačanje alternative totalitarnom režimu u Hrvatskoj, uporedo se boriti za povratak izbeglica u Hrvatsku i za njihova građanska i manjinska prava u njoj (tu su nam jedini saveznici hrvatske demokrate), ubeđivati Srbe u Bosni i Hercegovini da se njihova politička prava isključivo mogu štititi kroz građanske političke snage, a ne kroz tzv. “nacionalne” partije, dok bi za sigurnost njihovih ustavnih prava morali sami pomoći afrimaciju recimo jednog Srpskog građanskog vijeća u Sarajevu. I još nešto: da bi se razumelo “zašto su Srbi izgubili ovaj rat” (to je naslov jednog teksta koji sam objavio pre osam meseci), moramo se pomiriti da je vlast u Srbiji, za politiku koju je vodila, imala mnogo “pomagača” čak i među onima koji su je osporavali i koji su danas kivni na Slobodana Miloševića, ne zbog lažnih obećanja koja je davao, već zato što nacionalističku ludoriju nije ostvario.

Srbija će, verovatno, dugo osećati traume nacionalističkog ludila koje je tutnjalo ovim prostorima. Demokratizaciju društva mnogi vide kao jedino “pročišćenje” na drugoj strani, opet, Srbiji se nudi totalna amnezija, kombinovana sa “povratkom u budućnost”, kao najbezbolniji način lečenja sopstvenih nečistih savesti. U toj konfuziji presudan će, čini se, biti uticaj međunarodne zajednice. Kakav je danas položaj Srbije u svetskim političkim centrima. Da li su Dejton i Pariz početak kraja bavljenja namaili međunarodni politički faktori imaju ozbiljniju i dugoročniju strategiju za Balkan?

Najpre nešto oko amnezije: za Srbiju će se pokazati pogibeljno ukoliko ne bude bila kadra da se suoči sama sa sobom. Srbija, takođe, mora da shvati da danas, zaglušena izbeglicama iz Bosne i Hrvatske (po čemu je postala i najgušće naseljena država u ovom delu sveta), poslednje što sme da čini jeste traganje za “žrtvenim jarcem”, to jest, za izbegavanjem suočavanja sa vlastitom kolektivnom nečistom savešću, pri čemu ispada da su naši sunarodnici, koji su se zbog nesreće obreli u Srbiji, krivi za sva zla ovog sveta, kadkada čak tretirani i kao bića “drugog reda” (uzgred: prilikom posete Helsinškom odboru za ljudska prava koji stoički brine o ovim izbeglicama i njihovom povratku u Hrvatsku, naravno – ukoliko to oni sami žele, pod ljudskim uslovima, nedavno sam u Beogradu čuo i da, osim nas, nekadašnjih “izdajnika”, o Baniji, Kordunu ili zapadnoj Slavoniji, doslovce niko od dojučerašnjih nacionalističkih harambaša nije došao da ih obiđe, posavetuje ili pomogne: bravo, Crnčevići^[1] i Kapori,^[2] bravo i za sve pokradene pare “na oltaru srpstva”). E, sada nešto i oko Dejtona. Nama se danas bave Amerikanci, a ne međunarodna zajednica, premda bi bilo poželjno da se nama sutra prvenstveno bavi Evropa. Nikome, pa ni Amerikancima, nije posebno stalo do demokratije u jednoj Srbiji, jer ono što ih prvenstveno zanima kod nas jeste da Srbija bude zemlja bez spoljnopolitičkih rizika. Potpisnici sporazuma u Parizu su jedini koji su takav akt bili pozvani da potpišu (to nismo mogli učiniti ni Vi ni ja, budući da rat nismo hteli, da u njemu nismo učestvovali i, konačno, najpre zato što naši potpisi ne bi imali nikakav legitimitet).

Ukoliko bi procene naših spoljnih “tutora” pokazivale da režimi koje predstavljaju trojica potpisnika jesu “režimi bez rizika” u budućnosti, onda bi, sasvim sigurno Vašingtonu “bilo ravno do Kosova” da li na Balkanu ima ili nema demokratije. Njihove analize, međutim, to jest analize naših “prinudnih upravnika”, pokazuju da nijedan od navedena tri potpisnika, na srednji rok barem, nije i dovoljno dobar garant stabilnosti u ovom području. Zato i kažem: ključno pitanje je da li je Dejtonski sporazum bio, što se Amerikanaca tiče, “tačka” ili “zapeta”. Sva trojica potpisnika bi sve dali da je po sredi “tačka”, jer u svakoj varijanti pretpostavke o novim američkim koracima na Balkanu, oni moraju biti samo gubitnici. U neku ruku, ova trojica su danas, makar i nevoljno, prirodni saveznici. No, ne zavaravajmo se: niko, pa ni Amrikanci, ne može i ne treba da sili jednu zemlju na promene ukoliko to ona ne želi. Isto tako niko, pa ni Srbija, ne može danas da se bavi sobom kao da je sama na svetu; Srbija se mora prilagoditi planovima drugih i jačih od nje i tu, u geostrategiji drugih, pronalaziti vlastiti državni interes. Baš onako kako je to učinila, pod neuporedivo težim okolnostima, malena Makedonija. Srbija nije imala svog Gligorova, nije htela ni da shvati da je Jugoslavija bila, prvenstveno iz ugla srpskog nacionalnog pitanja, daleko najbolje rešenje, a nije želela ni da čuje da je za Moskvu pravoslavlje na Balkanu zanimljivo samo u kontekstu “istočnog pitanja” Kada sam već kod Rusa, da dodam i da je Moskva, neuporedivo više od opozicije, prava briga za predsednika Srbije. U “istočnom pitanju” nikada nije bilo dobro viđeno menjanje “klupskih dresova”.

Vladajuća stranka u Srbiji, ako je suditi po onome što se zbiva na unutrašnje-političkom planu, opet sprema jednu od svojih “lakirovki”. Oslanjajući se na tezu “eto, sve smo poptisali što su od nas tražili”, demokratizaciju društva shvata kao Potemkinova sela kraj kojih međunarodna zajednica ćutke proći. Srbiji takvo regresivno shvatanje može naškoditi na njenom povratku u svetsku zajednicu?

Kada je posredi bračni par na vlasti, scenario je više nego predvdljiv: završetak “čistki” i oslobađanje od “neprijatnih svedoka” koji će preostati do martovskog kongresa SPS, potom bračno-partijsko ujedinjenje (SPS-JUL), sa novim “mladalačkim imidžom” – takođe bez većih teškoća, konačno, obraćanje Srbiji u ime “Evrope” i “antinacionalizma”, a naročito udvaranje većini građana Srbije nesrpskog porekla, “jugonostalgijom za lokalnu upotrebu”. Dakle, pri neizmenjenim okolnostima, neprijatnosti predsednika Srbije u samoj zemlji skoro i da nema pred izbore. Ima ih, međutim, izvan nje. Na stranu Moskva i oni koji su je, i u Titovoj Jugoslaviji, voleli često više nego, recimo, jednu JNA (u Titovoj policiji bilo je obrnuto, a mislim da se ni u Miloševićevoj Srbiji ništa nije promenilo: tako je bilo 1948, a tako je, bar na osnovu sredstava iz budžeta države za 1996. godinu, ostalo i do danas). Problemi se mogu javiti i u okviru “jugoslovenske federacije: ciljam na Crnu Goru, mlađeg brata u pomenutoj federaciji. Jer, da bi bio izabran za predsednika navedene “federacije”, g. Milošević (koji više ne može da bude predsednik Srbije) trebalo bi da menja Ustav. Crnogorci, od kojih zavisi ta promena, pod pretpostavkom da su u međuvremenu ostvarili unutrašnji konsenzus između vlasti i opozicije oko državnog osamostaljivanja i pod pretpostavkom da su ohrabreni “zapetom” iz američkih razmišljkanja o Balkanu, mogu ili da politički “trguju” (on nama više samostalnosti, mi njemu dvotrećinsku većinu) ili da se prikloni kandidatu alternative u Srbiji.

Srbija je pomalo umorna i od opozicije: razjedinjene, rastrzane sitnosopstveničkim liderskim i antiliderskim ambicijama. Imamo li mi opoziciju kakvu zaslužujemo?

Opoziciji u Srbiji, ova alternativa, ako se svede isključivo na političke stranke i njihov često junački posao na očuvanju demokratske nade kod građana Srbije, neće biti dovoljna za promenu stanja u Srbiji. U razloge njene istrošenosti ne bih ovom prilikom, o tome sam i pisao i govorio dovoljno u prošlosti. O nečem bih drugom i, čini mi se, veoma jednostavnom: kada bi se izbori održavali danas, g. Milošević bi, u apsolutnim ciframa, dobio manje glasova nego što ih je dobio na prethodnim izborima, ali bi opozicione stranke, pod pretpostavkom da su ujedinjene (razume se, mislim isključivo na demokratske stranke), bojim se, imale još veći gubitak glasova u poređenju sa prethodnim izborima. Znači, u apsolutnim ciframa gubitnik, u relativnim ciframa g. Milošević bi bio pobednik.

Može li se i kako promeniti ovakav ishod?

Moji prijatelji iz Pokreta za demokratske slobode veruju da je to moguće ukoliko se prihvate sledeće činjenice: Srbija se nalazi još uvek u preddemokratskoj fazi u kojoj je prerano za uživanje u razlikama između socijal. demokrata, radikala ili liberala; u Srbiji, podele se svode na demokrate (patriote) i ne-demokrate (nacionaliste), dakle, moramo se danas ujediniti da bismo sutra mogli da se razlikujemo; većina građana Srbije nije zadovoljna sadašnjom vlašču, ali nije niti spremna da svoj glas nezadovoljstva da samo demokratskim strankama opozicije; Srbija traži jedinstvo demokrata i traži više od stranačke koalicije, ona zapravo traži neku vrstu “narodnog fronta” koji bi bio kadar da pokrije “crnu rupu” potencijalnih apstinenata; u državi Srbiji živi jedna trećina građana ne-srpskog porekla koje, recimo, u sandžačkom slučaju (Kosovo je tema za sebe i sigurno će zahtevati u najpovoljnijoj hipoteze po Srbe, “obogaćenu” reprizu ustava iz ’74), teško da će moći da privuče ijedna od demokratskih stranaka opozicije; a bez glasova pomenute trećine, nema pobede demokratije (iskustvo uči: apstinencija ne-Srba jeste de facto jačanje vladajuće stranke u parlamentu); Srbija se mora miriti sa susedima, mora biti razumljiva svetu i, naročito, mora brinuti o sunarodnicima u susednim državama; nisam uveren da bi susedi, svet i sunarodnici baš bili ohrabreni ukoliko bi pogled usredsredili samo na stranke – članice opozicione koalicije; najzad, u Srbiji je, ne samo vlast nego i alternativa toj vlasti tradicionalno bila koncentrisana u Beogradu i koncentrisana na Beograd; moji prijatelji iz Pokreta smatraju da Srbiju valja obnavljati, da je valja decentralizovati, da se treba zato obraiti izvorima moderne Srbije – a oni su bar toliko u Kragujevcu i u “unutrašnjosti” koliko i u prestonici.

Na prvim višestranačkim izborima bili ste predsednički kandidat. Da li je Pokret za demokratske slobode Vaš put povratka u politiku? Ako jeste, gde vidite sebe na ovdašnjoj političkoj sceni?

Sve ovo govorim da bih objasnio i deo mojih vlastitih političkih razmišljanja. Bez demokratske Srbije nema pravoga mira na Balkanu, baš kao što ni bez jake Srbije nema mira na ovom poluostrvu. A samo demokratska Srbija je jaka Srbija. “Narodni front” za koji se Pokret zalaže, nema za cilj da bude substitucija strankama, ali i da pomognemo autentičnom glasu naroda koji, očigledno, za sada ne nalazi dovoljno prostora u onome što nude te političke stranke. I da zaključim: Pokret za demokratske slobode jeste politička organizacija ali ne i stranka; naše su mogućnosti možda skromne (dosada smo bili, na primer, među osnivačima Srpskog građanskog vijeća u Sarajevu, pomogli smo i ujedinjenje više političkih stranaka u Hrvatskoj, pomažemo nezavisne medije u Srbiji, od Kragujevca do Bajine Bašte pa i dalje, mnogo dalje), no, htenja su nam iskrena. Ako u Srbiji bude bilo sluha za ovo što govorim, ako među “tutorima” bude bilo razumevanja za demokratiju kod nas, mi bismo, možda i u skoroj budućnosti, naše sedište preneli iz Pariza u zemlju. Ne kao konkurenciju političkim strankama, već kao pomoć u punjenju sadržajem nečega što nazivamo “demokratski kišobran” ili demokratski “narodni front”. Ne ni da bismo ratovali sa onima koji svoj glas jesu davali, recimo, SPS-u, nego da bismo i njih pridobijali za budućnost Srbije.

Vranjske, 08 02. 1996. (Vukašin Obradović)

Odlomci iz knjige Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa, koju je priredila Latinka Perović, a izdao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Peščanik.net, 29.08.2009.

[1] Brana Crnčević, književnik.

[2] Momo Kapor, književnik.

Ključ je u Beogradu

O vlastitom i tuđim izgnanstvima, svom političkom delovanju u Parizu, “podjednakim krivicama” Beograda, Zagreba i Sarajeva, budućnosti južnoslovenskog prostora, vladi g. Panića, Vojvodini i o svom povratku…

Naglo ste nestali prošle jeseni, navodno sklanjajući se od mobilizacije. Jeste li izbeglica, politički emigrant ili… Šta radite?

U Parizu, tačnije – izvan Beograda – nalazim se od novembra prošle godine. Moj položaj ovde je, formalno gledano, sasvim legalan. Doduše, istina je da se u jednom trenutku naglo pokazala potreba za mojim proverenim vojničkim vrednostima (u tzv. JNA bio sam običan vojnik i služio ABHO), kao što je, recimo, istina i da se, posle četvrt veka provedenog na Filozofskom fakultetu u Beogradu, naprasno stalo sumnjati čak i u moju pedagošku “podobnost”. No, niti sam bio jedini, niti je to u neposrednoj vezi sa mojim odlaskom.

Za okolnost što sam, jednog oktobarskog dana, bio prinuđen da se navrat nanos pripremim za put, nisu bila kriva ni svakodnevna maltretiranja mojih bližnjih, niti ucene i prinudna “druženja” sa nepoznatim a nametnutim čuvarima i “prijateljima”. Ne daj Bože da je tako bilo. A o ostalom, možda jednom, u staračkim sećanjima, amnezijama i preterivanjima.

Ovde predajem na Institutu za evropske studije pri Univerzitetu Pariz VII, saradnik sam College de France, očekujem, uz ostalo, takođe izlazak u Parizu tri knjige: Prva je francusko izdanje “Sumraka Vizantije”, druga govori o istorijskim korenima jugoslovenske krize, a treća je sažeto viđenje povesti Srbije. Dakle, nisam ni dezerter ni izbeglica, a ni politički emigrant, što ne znači da se trenutno u Beograd, grad u kome sam svojevoljno želeo da živim (ne po zasluzi rođenja niti zato što nisam mogao na drugoj strani), ne nalazi u izgnanstvu.

Uostalom, to je slučaj kako sa Srbijom, tako i sa oboma nam dragom Vojvodinom. Govorim prvenstveno o duhovnom, pa tek onda i opipljivom, fizičkom izgonu. Pomenuto duhovno proterivanje oličava, na primer, izvesni gospodin Šešelj. No, ne zato što je on bio i ostao kolebljivac koji se nećka između nacional-socijalizma i Staljina, niti zato što ja, čak i kada bih hteo, ne bih sa precima mogao nikuda izvan “pašaluka”, već iznad svega zato što, iznad svega poštujući vlastitu i tuđu prošlost, uzgred – pomalo se razumevajući u zemljopis i istoriju, dobro znam zašto Srbija nije niti u Dubrovniku, niti u Osijeku, kao što dobro znam da ako Szabadka s pravom jeste Subotica, onda i Novi Sad mora biti uporedno i Ujvidek. Da ne ređam dalje, ako ovaj naš svet uopšte želi da preživi, najpre mora odustati od mitova, varvarske stvarnosti i truda da se što pre stigne u antievropsku (predevropsku) budućnost. Dodao bih na kraju još nešto: tačno je da je Francuska, uz Beograd, presudno oblikovala moja naučna i intelektualna znanja; slično je bilo i sa mojim precima: Stoga u njoj nisam tuđin u doslovnom smislu reči. Ali, takođe je tačno, bar sam tako bio učen i od oca i od majke, da mi je dužnost da svoje “usluge” uvek najpre nudim sopstvenoj zemlji. Ako, a slično sam nedavno govorio i u riječkom “Novom listu”, ona, ili oni koji u ime zemlje sude, u jednom trenutku procene da su te usluge izlišne, ne ostaje ništa do da ih ponudim tamo gde su, kao u Parizu, kriterijumi niži no u Beogradu. Naravno, ovo što sam rekao tiče se isključivo tzv. “intelektualnih ponuda”. U politici, međutim, u zemlji kakva je naša, takav “fair play” odbijam.

Znači, verujem da je i dalje da je patriotska obaveza svih da, bez obzira na osude za “izdajstvo” ili zamerke o “nedostojnosti” političkog za-nata, pokušaju sve ne bi li se kataklizma sprečila. U suprotnom, odgovorno-st je i na onima koji su “isto mislili”, ali ništa nisu uradili, makar toliko da bi ljudi znali šta su mislili. Prozivam u prvom redu “intelektualce” i tzv. “građane” koji moraju znati, a to sam u bezbroj navrata ponavljao, da u dru-štvima poput našeg, u kojima politika tek treba da bude posao profesionala-ca, u kojima demokratskog iskustva nema, oni ako ne osmisle beg od totalitarizma – nema ko drugi. Alternativa je populizam, carstvo nebesko, korijenje, stid pred potomstvom – sve ono što vam je svakako poznato.

Bili ste predsednik Reformske stranke. Gde ste danas, politički?

Tamo gde sam oduvek bio. Bio sam među prvima, sa mojim prijateljima iz Liberalnog foruma Srbije (V. Stevanović,^[1] M. Kovač, B. Bogdanović, F. David,^[2] V. Dimitrijević,^[3] D. Veselinov, L. Perović,^[4] S. Ćirković…), koji sam, još pre dve godine, govorio da Jugoslavije više nema, ali da ostaje, od Jugoslavije stariji i trajniji, jugoslovenski prostor čija politička i ekonomska reartikulacija tek predstoji. Slično su tvrdili i moji prijatelji iz Liberalno-demokratske stranke Slovenije. Tako smo Jože Školjč i ja uredno bivali optuživani i za “separatizam” i za “unitarizam”. Kako od koga. Naše se mišljenje nije promenilo a sve što se danas zbiva samo ga potvrđuje. I dalje ostajem pri sledećem a, koliko mi je poznato, takvom su rasuđivanju skloni i naši međunarodni mentori: jugoslovenski prostor zahteva celovito rešenje krize; to rešenje uključuje međusobno priznanje svih eks-jugoslovenskih republika kao nezavisnih država, u njihovim unutrašnjim i spoljnim granicama, onakvim kakve su bile i u Jugoslaviji; u okviru tih republika, tamo gde je neophodno, treba pristupiti bilo “federalizaciji” (ne federaciji) bilo kolektivnoj autonomiji za manjinsko stanovništvo koje je na lokalnom porostoru u većini; tamo gde to nije moguće, treba sprovesti načela tzv. “personalne autonomije” – sve to bez mogućnosti majorizacije, sa ustavnim garancijama i uz jemstvo međunarodne zajednice; takođe, tamo gde posebnosti nisu prvenstveno etničke već kulturne ili ekonomske, kao što je slučaj sa Vojvodinom ili Istrom, treba pribeći u što većoj meri istim kriterijumima; u Srbiji bi se mogla izvesti navedena “federalizacija” prema kojoj bi Albanac sa Kosova, Šumadinac i Bačvanin raspolagali istim pravima; usput, to je i jedina ozbiljna zamena pukoj represiji na Kosovu. Međunarodna zajednica bi, sa svoje strane, bila spremna da “nagrađuje” svaku vrstu ekonomskog, kulturnog pa i političkog, bilateralnog ili multilateralnog povezivanja među ovim nezavisnim državama. Prirodno, eventualna “federalizacija” Srbije podrazumeva i adekvatne promene u praksi Hrvatske. Nije u pitanju “tante za kukuriku” već “Realpolitik”

Kada je po sredi Bosna i Hercegovina, valja se u ponečem setiti komunističkih iskustava i oplemeniti ih demokratijom. Ova republika je, ne prestajući da bude država Muslimana, Srba i Hrvata, mora da bude država građana, što, u najmanju ruku, znači da joj je dvodomni parlamentarni sistem neophodan kao i ustavno onemogućavanje kako etničke majorizacije tako i zloupotrebe nacionalnog veta. Nemojmo se zavaravati: nikad Srbija dogovora sa ne-Srbima, građanima Srbije, neće biti demokratska; nikad neće biti suverene i demokratske Hrvatske, ukoliko Srbi koji žele da žive u njoj, tu državu ne osećaju tako. Uveren sam da će, na kraju krajeva, tako biti. Upravo je Bosna, na tragični način, nažalost, pokazala da modeli rešenja, najpre nuđeni iz Beograda, a zatim prihvatani u Zagrebu, od srpsko-hrvatske “bratske” podele te teritorije (setite se još onog dogovora u Karađorđevu, marta 1991) do “kantonizacije” jesu račun bez (muslimanskog) krčmara, da ne govorim o građanima jednog Sarajeva koji ne pristaju na poistovećivanje sa štabom na Palama, i stožerom u Ljubuškom. Za ovakvu vrstu razmišljanja ima mnogo razumevanja i u Ljubljani i u Skoplju, no, od njih danas malo šta zavisi. Ključ je u Beogradu, gde je sve počelo, potom u Zagrebu, u kome sadašnja vlast neposredno zavisi od političkog zdravlja beogradskih vlasti, pa tek onda u najmanje krivom zvaničnom Sarajevu. Bosna je posledica a ne uzrok krize. Sigurno da politički razum ovih dana nalaže okretanje budućnosti, građenju a ne rušenju, kompromisima a ne isključivostima. To prvenstveno važi za Srbiju. Ali, ovaj isti razum podrazumeva i jasnu svest o onome što se zbivalo u Vukovaru ili jednom Mostaru. Hoću reći da je Vukovar makar iz moralnih razloga, trebalo zaštititi, kao i napadnutu Hrvatsku, ali nikako ne i navodnu “demokraciju” u njoj napadnutu od “boljševika”. Koliko je hrvatski ustav bio demokratski, izlišno je i govoriti, pogledajte samo primedbe Badenterove komisije, no, najgori način da se nezadovoljstvo izrazi bilo je u bacanju u naručje ludacima koji su bulaznili o Srbiji do Karlobaga i Virovitice, odnosno njihovim pritvornim zaštitnicima koji, jednom davno, nisu dali “da se ovaj narod bije”. Da li Srba ima više ili manje u Hrvatskoj, da li im je bolje ili gore – to su pitanja koja sam sam postavljao pre rata, ali njih valja da sebi, a ne vođi, postavi sada svaki vatreni rodoljubac. Vođu ostavimo mirnijim vremenima i pobrinimo se da se sada međusobno ne dotučemo, odnosno da nas ne prevare kopije pređašnjeg, ali pod drugim imenom. Ili, kako bi Vuk Karadžić rekao, “da ne bude isto to samo malo drukčije”.

Povremeno se oglašavate preko novina. Nedostaje li vam političko delovanje? Jeste li u danima Vidovdanskog sabora poželeli da izađete pred sto hiljada ljudi?

Izgleda da se nismo savim razumeli. Ostao sam tamo gde sam bio, uz ostalo i u politici. Štaviše, čini mi se da njom bavim i više nego što mi ostale obaveze dopuštaju. Vidite, prisiljavanjem na privremeno povlačenje iz zemlje, nehotično mi je napravljen poklon: ostao sam, na određeni način, politički (a duhovno svakako) sačuvan. Naime, valjalo me je “gurnuti”. Jer, iako svestan da demokratska opozicija, takva kakva je, nije u stanju da preokrene prilike, budući da sam i sam nepuna tri meseca vodio Reformiste Srbije, morao sam, hteo ne hteo da učestvujem u svakodnevici na načine čiji su se efekti uveliko “potrošili”. A od pisanja saopštenja, “nadgovaranja” sa mnogima u krilu te iste opozicije, stizanja kradom na televiziju ili u novine, zborovanju na trgovima i sindikalnim dvoranama već odavno nije bilo više vajde.

Da nevolja bude još veća, znatan deo opozicije, a tome se mišljenju u međuvremenu pridruživala i većina javnog mnjenja Srbije, jeste bio suprotstavljen vladajućem režimu, ali prvenstveno zato što g. Milošević nije ostvario ono što je obećao (veliku Srbiju), a ne zato što je ta ideja bila samoubilačka, i to od početka. Takođe, sve sam ubeđeniji bio da je u Srbiji neophodno izaći iz uskih i “potrošenih“ stranačkih okvira, bilo da bi se napravile nove i šire, prave političke asocijacije, bilo nadstranačka okupljanja. Bio sam, isto tako, svestan da, bez obzira koliko neopravdano, Reformisti Srbije teško mogu opstati sami i nepromenjeni, jer pritisak i neprestane optužbe su učinili svoje, a unekoliko su iluzije, rasprostranjene u delu reformističkog članstva objektivno pomagale slabljenju te stranke. O preprekama koje slede onu izreku “Bože, sačuvaj me od prijatelja, od neprijatelja se i sam čuvam” ne bih govorio.

Sve to izlažem, nezavisno od okolnosti što su reformisti Srbije, i u septembru prošle godine, prema ispitivanjima javnog mnjenja, bili sigurno treća stranka po snazi u krilu opozicije. Međutim, najvažnije je bilo saznanje da, otkako je o nama počelo da se sve više odlučuje u svetu, a sve manje kod nas, možda i ja mogu biti od veće koristi ovde, u Parizu ili Vašingtonu, nego u Beogradu. Ova poslednja konstatacija je danas tačnija nego ikad ranije. A kada je reč o poslu, eto, upravo sam se vratio iz Bordoa gde sam razgovarao, pored ostalih, sa g. Mišelom Rokarom i g. Žerarom Fuksom (nacionalnim sekretarom Socijalističke partije Francuske za odnose sa inostranstvom), sutra se po drugi put u kratkom razmaku sastajem sa predsednikom Komisije za spoljnopolitičke odnose francuske Skupštine, g. Belonom, prekosutra – to Vam već ne mogu reći. Prirodno, u kontaktu sam i sa Evropskim parlamentom, administracijom u Vašingtonu. Šta još treba da dodam pa da se i Vi pridružite onima koji me optužuju da sam navodno “čovek Zapada”?

Kako Vam Srbija i sav ovdašnji jad izgleda iz Pariza? Vidite li izlaz? Kakav?

Kada je reč o onome što je do nas, a nije sve do nas, g. Panić je u svom obraćanju u Saveznoj skupštini uglavnom osnovno pomenuo. No, to je samo prvi korak. Ostaje da se vidi koji su sledeći. Problem samoosvešćivanja je u njegovom govoru bio tek dotaknut, a Srbima je potrebno dugotrajno kolektivno mentalno čišćenje, bojim se da ih čeka i sadomazohističko rovarenje po savesti (svojoj i tuđoj).

S druge strane, Srbija je svetu, a pogotovo Balkanskom prostoru, neophodna kao jaka država. Ali, snaga Srbije mora da počiva na demokratiji a ne na krađama tuđeg i klanju. Gresi drugih mene ne zanimaju dogod sam ja grešan, pogotovo ako je prvobitni greh bio moj. To važi i za narode. Naravno, najvažnije je da se prekine s klanicom u Bosni. Budite sigurni da bez toga nema ni spasa za Srbiju. A pitanje, pri sadašnjim prilikama u Bosni, da li će biti “pedagoške” intervencije, izlišno je. Odgovor je “da”. Kada? Ne zna se. Što kasnije to gore po Bosnu, ali gore i po Srbiju. Zato, polazeći od aksioma da je politika “pohvala nesavršenosti”, umesno je najpre očekivati rezultate, pa tek pošto ih eventualno nema, kritikovati onoga koji ih je obećao.

Mislim prvenstveno na iznenadnu pojavu g. Panića. Nemojte, kada vam ovako odgovaram, pomisliti da sam politički naivan i neobavešten. Naprotiv, sličan stav prema g. Paniću, recimo, zauzela je i američka administracija. U njegovoj vladi se našao jedan Tibor Varadi, ličnost kojoj su u svetu vrata sigurno otvorena, ali ima mnogo više onih kojima su, bez obzira na profesiju koja katance i brave po definiciji isključuje – kao što je slučaj sa diplomatijom, vrata u svetu nepovratno zapečaćena. Kako bilo, sačekajmo malo i budimo neprestano svesni da je po sredi prelazna vlada u smutnoe vremja. Ona je, s obzirom na nelegitimnost tzv. Savezne skupštine, ipak neumitno samo “činovnička”, što znači i da joj efekti moraju biti “činovnički”.

Zagovornik ste obnavljanja (vekovima stvaranih) spona među južnoslovenskim narodima. Kako, posle toliko kletvi i krvi?

Kao istoričar, moram da Vas podsetim da su mržnja i osveta potvrde za bliskost, pa i međusobnu uslovljenost naroda. Indiferentnost je dokaz za nepostojanje istorijske komunikacije. Kao istoričar, takođe moram da vas podsetim da ta mržnja nije preterano dugog veka, jedva da pokriva dvadeseto stoleće. U Drugom svetskom ratu, uz ustaški genocid nad Srbima (da ostala, “manje strašna klanja”, u kojima su se Srbi isticali ovom prilikom izostavljam) ipak je 1945. došlo do pomirenja. Zašto? Sviđalo nam se to ili ne, bilo je to zato što je i jednima i drugima, Srbima i Hrvatima, tada bio ponuđen novi model, nova vera u drugačiju budućnost, nova politička i ideološka “igračka”. I uspelo je. Titu je to uspelo, a sasvim je nevažno što je “igračka” ispala “šarena laža” – to u kontekstu vašeg pitanja nije bitno. Konačno, da odgovorim i kao političar: u politici su simpatije poželjne, a mržnja nepoželjna, no, one ne odlučuju. Ono što je presudno jeste realno rešenje konkretnog problema danas, da bi sutra taj isti problem mogao biti još bolje rešen. Počnimo od međusobnog priznanja, od bilateralnih carinskih prelevmana, pa ćemo stići i do ostalog. No, prethodno je nužno nametnuti mir.

Ako to sami ne uspemo, biće nam nametnut silom od drugih. Ni u Americi predizborna kampanja ne traje večito – odgovaram onima koji se teše ovim, uostalom, pogrešno shvaćenim podatkom. Kada je reč o političkim kontaktima, uveravam Vas da ih ja sam nikada nisam ni prekidao: od Liberalno-demokratske stranke iz Slovenije, do Socijal-demokratskog saveza Makedonije, od Močnika do Čanka, od Ante Markovića do Janeza Drnovšeka, od Adila Zulfikarpašića do Rasima Kadića, od Kire Gligorova do Milana Kučana…

Ali,još jednom da podsetim: bez obzira na druge, Srbi sami najpre moraju sebi da kažu ko su bili i šta su činili proteklih godina. To i čitav svet od nas čeka, baš u ime, recimo, jedne avenije u Parizu koja nosi ime Petra I od Srbije.

Ovdašnja državna agencija javlja da su tamošnji Srbi listom za domovinu Srbiju i otadžbinu Jugoslaviju i da brojni francuski intelektualci podržavaju Slobu i njegove. Vaš komentar…

Što je babi milo, to joj se i snilo. Poznajem malobrojne francuske intelektuelce koji govore o podeljenoj krivici, ali da i jedan među njima javno podržava g. Miloševića, to nisam čuo. Međutim, činjenica je da je Srbija u Francuskoj imala daleko većeg prijatelja nego bilo koja južnoslovenska zemlja. Mislim da će i sutra, jedna demokratska Srbija, ako ne simpatije (jer njih valja dugo zasluživati), a ono bar imati ovde izraze iskrene političke pažnje. Jer, niti svet niti Francuska nisu hteli da Srbiju stave na stub srama. Na taj je stub ona stala svojom voljom. A kada su posredi Srbi, koje navodite u Vašem pitanju, tačno je da ih ima. Moj odgovor njima je, kao i onima koji su u Beogradu ratovali protiv Albanaca na Kosovu, pri tome se dobro čuvajući da niti oni niti njihovi sinovi na to Kosovo zaista kroče, izvolite pa ratujte tamo, a ne po pariskim ateljeima i pred palatom Šajo.

No, ima i nešto što mi se čini važnije. … na “ustašama” iz redova srpskog i “četnicima” iz redova hrvatskog naroda.^* Tih “četnika” i “ustaša”, ljudi koji jesu elita pameti bivše Jugoslavije i koji iz nje zaista nisu želeli da odu, prepun je svet: od Vidosava Stevanovića do Rade Iveković,^[5] od Bore Todorovića^[6] do Mire Furlan,^[7] od Dubravke Ugrešić^[8] do Dušana Kovačevića.^[9] Uz njih, London, Pariz, Njujork, da ne govorim o Južnoj Africi, prepuni su pametnih mladih ljudi koji se neće više nikad vratiti, ali koji hoće da pomognu, svi zajedno, bivšoj (“normalnoj”) Jugoslaviji i njenim sada rastočenim delovima. Treba im pridružiti i deo nekadašnjeg establišmenta koji se časno odlučio da ne učestvuje u krvavom balu kod kuće: od Faika Dizdarevića^[10] do Žarka Papića,^[11] od Gorana Fejića^[12] do Nenada Pejića^[13] i Besima Cerića.^[14] Pominjući ih, opominjem i sve nas da nas isključivost i zlopamćenje nikud ne vode. Konačno, sa imenima koje sam naveo, valja u vezu dovesti jednog Ljubu Popovića,^[15] Jožeta Ciuhu,^[16] Jagodu Buić,^[17] zatim retke starine iz prve posleratne političke emigracije, gospodina Vaneta Ivanovića^[18] ili gospodina Vlastu Stojanovića.^[19] Hoću da kažem: uprkos izrazitoj heterogenosti, njih povezuje međusobno više spona no što ih po pravilu mogu uspostaviti sa samozvanim zastupnicima demokratije u zavičaju. I još nešto: njih nema ni pred palatom Šajo ni u izveštajima “Tanjuga”.

Bili ste kandidat za predsednika Srbije, jedini koji je u nekoliko izbornih jedinica tukao Vožda. U kakvom vremenu bi ponovo krenuli u izbornu trku i pod kakvom zastavom?

Onaj ko ozbiljno želi da bude demokratska alternativa sadašnjem predsedniku Republike Srbije, mora imati u vidu najpre da Srbija još nije udarila o dno. Mora, takođe, pretpostaviti da u tome strmoglavljivanju Srbiju čeka još nekoliko “prelaznih” faza: jedna od njih je upravo okončana i o njoj smo govorili analizirajući razloge neuspeha većeg dela opozicije. Ali, to još uvek svi, bojim se, u opoziciji nisu shvatili zašto o tome govorim? Zato što su u politici kompromisi jedno, a alternativa drugo. Trenutno, dajem prednost kompromisima, ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog spasavanja Srbije od građanskog rata. (Usput, sećate li se kako sam na tu opasnost govorio baš kod vas, u Vojvodini, strepeći od srpsko-srpskog pokolja?) To može biti i najveći greh sadašnje vlasti, veći od svih dosadašnjih, ukoliko do sukoba dođe. Zato, ko god da se lati ozbiljnog, alternativnog političkog poduhvata, mora sačekati da prođe vreme iščekivanja “čuda”. To je i velika nevolja g. Panića, jer on svakako mora biti svestan da “čuda” niti u politici niti u ekonomiji ne postoje. Dakle, sa takvim se poduhvatom može pokušati jedino u trenutku “katarze”, što je učtiv izraz za očajanje. Tada, međutim, nužno je raspolagati sa još nekoliko prethodnih prednosti: biti prihvatljiv građanima Srbije koji nisu Srbi, biti prihvatljiv makar kao partner za pregovore sa Albancima, biti poželjan sagovornik južnoslovenskim susedima Srbije i, iznad svega, raspolagati političkim kredibilitetom kod naših mentora u EZ i bar toliko u SAD. Rečenom prethodi, izlišno je i podvlačiti, podrška koju bi predstavnik takve alternative morao imati najpre među samim Srbima.

Ja lično svakako da razmišljam o povratku, ne o “predsedničkoj kampanji” na koju Vi aludirate, već o povratku u času kada budem procenio da sam korisniji u zavičaju nego ovde. Iako mi ni na kraj pameti nije da mi politika bude posao doveka, smatram da je nemoralno ostaviti nezavršeno ono što je započeto, i što nije lični hobi već odgovornost svih zajedno. To je, ako hoćete, … Vojvodini.^* Mogu Vam reći i da sam nedavno vodio razgovore sa gospodinom Agoštonom,^[20] vodio sam ih i sa gospodinom Čankom,^[21] Dragan Veselinov je moj lični prijatelj, da ne nabrajam ljude. Svi ti razgovori su bili laki, jer trenutno nije reč o pravim stranačkim razlikama nego o strateškim izborima: demokratija ili populizam, antinacionalizam ili nacional-socijalizam, tržište ili g. Božović,^[22] Evropa ili varvarstvo. I da zaključim: nemojte me pitati kada ću se vratiti, već kada će nabrojani elementi biti ispunjeni. Možda brže no što se pre nekoliko meseci računalo, možda i u novembru ove godine.

A kada ću iz politike otići? Odgovoriću vam i na to: onda kada mi moja zastava, moja slava, moj Beograd neće više izgledati ukaljani, onda kada se Srbija, ona kojom sam bio ponosan, vrati iz duhovnog izgnanstva, vrati u jožnoslovenski prostor. Za ostale “kvaritelje” balkanskog vazduha potom ne treba brinuti. Njihov odlazak pitanje je posle samo političke tehnologije. Ali, zar je zaista moralo da se prolije toliko krvi i zar je zaista moj narod morao da bude ovde gde je? Odgovor ne znam, zato i pozivam, u iščekivanju protoka vremena neophodnog istorijskom rasuđivanju, u budućnost, a ne u prošlost.

Nezavisni Index, 1992. godina (Mihal Ramač)

Odlomci iz knjige Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa, koju je priredila Latinka Perović, a izdao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Peščanik.net, 29.08.2009.

[1] Vidosav Stevanović, književnik.

[2] Filip David, književnik.

[3] Vojin Dimitrijeviuć, profesor Pravnog fakulteta.

[4] Latinka Perović, istoričar.

* Nejasno u objavljenom intervjuu.

[5] Rada Iveković, živi u Francuskoj.

[6] Bora Todorović, glumac.

[7] Mira Furlan, glumica.

[8] Dubravka Ugrešić, književnica. Živi u Amsterdamu.

[9] Dušan Kovačević, književnik.

[10] Faik Dizdarević, diplomata.

[11] Žarko Papić, publicista.

[12] Goran Fejić, publicista.

[13] Nenad Pejić, publicista.

[14] Besim Cerić, bivši direktor TV Sarajevo.

[15] Ljuba Popović, slikar.

[16] Jože Ciuha, slovenački slikar.

[17] Jagoda Buić, slikarka.

[18] Vane Ivanović, politički aktivista projugoslovenske orijentacije, živeo u Londonu; osnivač Evropskog pokreta u Jugoslaviji.

[19] Vlasta Stojanović, advokat.

* Nedostaje tekst u objavljenom intervjuu.

[20] Andraš Agošton (András Ágoston), predsednik Demokratske stranke vojvođanskih Mađara.

[21] Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine.

[22] Radoman Božović, predsednik Vlade Republike Srbije.

Biografija
Latinka Perović

Ivan Đurić je rođen 30. oktobra 1947. godine u Beogradu. Tu je završio osnovnu školu “Sveti Sava“; klasičnu gimnaziju koja je bila jedina škola te vrste u gradu i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. Zainteresovan za istoriju, Ivan Đurić je rano pokazao sposobnost i da se njome bavi: njegov maturski rad o svetom Savi već tada je bio notiran i u vanškolskoj javnosti.[1]

Po završetku studija bio je primljen za asistenta na Katedri za istoriju (1971) čiji je šef bio profesor Georgije Ostrogorski, vizantolog međunarodnog ugleda.[2] Magistrirao je (1974) sa tezom “Porodica Foka“. Postao je i saradnik Instituta za Vizantološke studije, pri SANU (1974). Usavršavao se u Centru za Vizantološke studije i u Američkoj školi u Atini (1977–1978). U svojoj trideset petoj godini (1982) odbranio je doktorsku disertaciju “Vreme Jovana VIII Paleologa“. Docent (1983) na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i gostujući profesor na Univerzitetu u Nici (1983) i u Parizu (1986). Vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (1989) i predsednik Saveta Filozofskog fakulteta (1990). Sve je govorilo za jednu uspešnu naučnu karijeru. Ali, događaji koji od 1987. godine temeljno potresaju Srbiju i Jugoslaviju izbacuju iz ležišta i Ivana Đurića.

U godini kada je postao vanredni profesor, Ivan Đurić postaje i urednik časopisa Demokratija danas.[3] Ništa neobično za intelektualca koji u neizvesnim političkim previranjima želi da označi svoju poziciju, posebno za istoričara koji zna u kom sve pravcu mogu da odu ta previranja. Međutim, osnivanje Liberalnog foruma (1990), koji je bio kolektivni član Reformske partije (1991-1992); uspostavljanje veza sa liberalima u Sloveniji i Hrvatskoj; kontakti sa Markom Nikezićem[4] i drugima u Srbiji; kandidovanje na predsedničkim izborima u Srbiji – izrazi su političkog angažovanja čiji se i razlog i cilj mogu ustanoviti. Možda i sa iskrenim uverenjem da je to samo privremeno, dok Srbija ne nađe sebe.[5]

Ivan Đurić je proveravao svoju odluku da se politički angažuje. Istraživanja priređivača ove knjige pokazuju da nije naišao na odobravanje kod svih do čijeg je mišljenja držao. Bogdan Bogdanović, misleći da ga je već dovoljno opteretio svojim angažovanjem, nije ga ohrabrivao. Profesor Andrej Mitrović, koji je za Ivana Đurića bio autoritet, u razgovoru u kome je učestvovao i priređivač ove knjige, iako je od Đurića bio stariji samo deset godina, rekao mu je: “Savetujem ti kao otac: ne napuštaj nauku“. Tako u svakoj generaciji. Brat naučnika i političara Jovana Žujovića savetovao je ovome: “Politika nije za tebe… ti (se) najbolje okrećeš po tvome kabinetu. Zato ne napuštaj geologiju, ako si rad miran, zadovoljan i uvažen život da provedeš“.[6] Autonomnost je smrtna opasnost za jedinstvo cilja. I to nije nikakav usud već karakteristika seljačkih društava u kojima između mase i intelektualaca nema međuslojeva. Kako je Berđajev govorio za Rusiju: “bilo je kulturnih ljudi, ali nije bilo kulturne sredine“.[7]

Zanimljivo je, i možda najbliže istini, kako je otac Ivana Đurića video razlog i cilj političkog angažovanja sina čijim se rezultatima u nauci, i sam naučnik, ponosio.

Osamdesetih godina prošloga veka, zemlja je, kaže Dušan Đurić, bila u krizi a u njenom rukovodstvu “nije bilo nijednog pojedinca, doraslog državnika i zrelog političara, da u smirenoj i tolerantnoj razmeni mišljenja, pronađe ili predloži izlaz iz teške konfliktne situacije“. Za ovu priliku, samo usput, to je bila cena predugog trajanja političkog monopola i vođe. Odatle se moglo krenuti u dva pravca: napred u dalju modernizaciju i nazad – u poništavanje napretka ostvarenog u drugoj polovini XX veka.

“U takvoj situaciji“, nastavlja otac Ivana Đurića, “Ivan smatra da je nečasno ostati neopredeljen. Vaspitavan u demokratskoj sredini, od ranog je detinjstva učen da bude radan i skroman, i da stečenim znanjem i razmišljanjem donosi sud o događajima u našem društvu… U sudbonosnim događajima o kojima je rečeno, Ivan svesno rizikujući da izvesno vreme bude neshvaćen u zaostaloj i neobaveštenoj sredini, glasno i nedvosmisleno ukazuje da Srbija mora slediti put savremene Evrope. On postaje predsednik ’Liberalnog foruma’ (1990), okupljajući oko sebe mnoge vrhunske i pametne pojedince, mlade i visoko obrazovane, u želji da Srbija postane građansko društvo, demokratska i slobodna zajednica svih njenih građana, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, izgrađena na temeljima moderne ekonomije, i kao takva postati primer svim Srbima, bez obzira gde žive. U takvoj zajednici, svi njeni građani će živeti od plodova svoga rada, i još više no ikada ranije, potvrditi da pripadamo evropskoj kulturi i civilizaciji. Naravno, ovakav program naišao je pored odobravanja, još više na suprotstavljanje“.[8]

Sveden, ali ovo jeste bio program Liberalnog foruma koji se, po svojoj tendenciji, razlikovao i od vladajuće partije i od brojnih političkih stranaka koje su samo varirale jedan isti politički program, program etničke srpske države.

Sa idejama Liberalnog foruma Ivan Đurić je, međutim, na predsedničkim izborima decembra 1990. godine, sa 300.000 glasova, osvojio treće mesto: posle Slobodana Miloševića i Vuka Draškovića a u Vojvodini više glasova i od Slobodana Miloševića. I to bez posebnih političkih priprema i bez ikakve finansijske potpore. To je bio dovoljan znak za uzbunu kako vladajuće partije tako i opozicije. Kao protivnik koji je neočekivano banuo na političku scenu i još pokazao da nije sam, morao je biti izložen medijskoj kampanji i pretnjama. Ujesen 1991. godine, dobio je poziv sa Univerziteta Pariz VIII da nastavi sa držanjem predavanja iz istorije Vizantije. To je moglo ubrzati njegovu odluku da ode u Francusku. Ali odlazak je bio nagao: sam je govorio da nije stigao da ponese ni četkicu za zube i da je otišao ne znajući koliko će ostati van zemlje – “pet minuta ili pedeset godina“. Često je bio pitan o razlozima napuštanja Srbije. Uvek je odgovarao da objašnjenje ostavlja za svoje ili tuđe memoare. Ali, neke činjenice su već tada bile poznate.

Ivan Đurić je iz Beograda otišao u Pariz, preko Skopja i Istanbula, uz pomoć tadašnjeg predsednika Republike Makedonije Kira Gligorova. U Parizu je bio pod zaštitom policije. Možda za svaki slučaj, a možda i zato što su francuske vlasti imale u vidu neki konkretan razlog. U atmosferi gde se svako kritičko mišljenje smatralo nacionalnom izdajom, a naročito u svetlu potonjih političkih ubistava u Srbiji, među kojima i njenog bivšeg predsednika i aktuelnog premijera, svaki oprez bio je politički razložan. Razlikujući se načelno i od vlasti i od opozicije i tražeći alternativu i jednoj i drugoj strani, Ivan Đurić je praktično bio bez zaštite. “Otišao sam“, objašnjavao je Ivan Đurić, “iz političkih razloga koji su dovoljno uzbudljivi da mogu poslužiti za pisanje memoara. Morao sam da odem jer mi je egzistencija bila ugrožena. Želim da kažem da na Fakultetu gde sam predavao, nisam nikad imao nikakvih problema. U trenutku kada sam napustio Filozofski fakultet u Beogradu, ja sam bio predsednik Saveta Fakulteta“.[9] Ali, ovo poslednje, kao jedinu preostalu zaštitu, ukinuo je taj isti Savet Filozofskog fakulteta svojom odlukom (1993) o razrešenju Ivana Đurića i prestanku njegovog radnog odnosa.

Po odlasku iz zemlje, Ivan Đurić je živeo i radio u Parizu. Poznat odranije kao gostujući profesor, predavao je na Univerzitetu Pariz VIII, Univerzitetu Pariz XII i u Institutu za evropske studije. U isto vreme, sa izoštrenijim pogledom na zbivanja u vlastitoj zemlji, široko se angažovao da, pre svega, pomogne njihovom razumevanju i traženju odgovarajućeg rešenja. Govorio je: “prednost političkog angažovanja u inozemstvu je to što se vani može čuvati vlastiti politički stav bez obaveze da činite ponekad ružne kompromise, a uz to ste, što se može činiti paradoksalnim i neusporedivo bolje obaviješteni o svemu“.[10] U svakom slučaju, sklonivši se od stvarnih ili pretpostavljenih opasnosti, Ivan Đurić je, s pravom ili ne, osećao da se udaljio i od jednog mentalnog stanja satkanog od ličnih sujeta i zavisti: “Prisiljavanjem na privremeno povlačenje iz zemlje nehotično mi je napravljena usluga: ostao sam na neki način, politički pa i kulturno sačuvan“.[11]

Po uzoru na poljsku emigraciju (Mickijevič, Šopen, Miloš, Gombrovič), što je, po njemu, značilo: razvijanje ideja na koje zemlja može da se vrati nakon dugih razdoblja spoljnje i unutrašnje ugroženosti, Ivan Đurić je, zajedno sa intelektualnim prijateljima iz bivše Jugoslavije, u Parizu (1993) osnovao Pokret za demokratske slobode.

Razlog za osnivanje Pokreta Ivan Đurić je nalazio u programskoj orijentaciji opozicije: ona nije dovodila u pitanje politiku čiji je cilj bio stvaranje svesrpske države, već operativnog nosioca te politike što taj cilj nije ostvario. Zato je Slobodan Milošević i napadao opoziciju, ali se stvarno bojao samo alternative: “Naš je stav da tamo (u Srbiji – L. P.) više nema artikulisane opozicije, a stranka koje sebe nazivaju opozicijom sasvim su istrošene. Zato se upravo spremamo osnovati svoju političku stranku u Srbiji. Odlučili smo da njeno središte bude Kragujevac. Idemo u užu Srbiju prvo zato što je tamo autentično srce Srbije, a potom zato da bismo se izmaknuli presiji SPS-a koji nije partija nego sistem na vlasti. Mislimo da se odatle možemo uspešno suprotstaviti nacionalizmu“.[12]

Zaobilaženje Beograda u izboru mesta odakle je imala da krene alternativa predstavljalo je, možda, iluziju. Ali, polazišta i ciljevi Pokreta za demokratske slobode bili su na tragu alternative: “Imali smo jedan načelan stav… da Jugoslavija kao država, ona Jugoslavija (SFRJ a ne SRJ – L. P.), jeste mrtva, ali da jugoslovenski prostor nije mrtav i da na jedan ciničan način pokazuje svoje postojanje upravo kroz ono što se zbiva i da je jugoslovenska kriza globalna kriza, te da se ne može rešiti parcijalno“.[13] Otuda cilj Pokreta nije bio obnova jugoslovenske države, već prihvatanje nove političke realnosti čiji su imperativ: “dobrosusedski odnosi između BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Makedonije pa i Slovenije“.[14]

A pre toga: prestanak klanice, priznanje bivših jugoslovenskih republika u postojećim granicama, celovitost Bosne i Hercegovine čije su granice starije od jugoslovenske države, autonomija Vojvodine, rešenje problema Kosova na način sličan onome iz Ustava od 1974. Nijedno od ovih rešenja nije bilo prihvatljivo za vlast, ali ni za opoziciju: ona se pobunila samo protiv rata kao sredstva ostvarenja svesrpske države, predpostavivši oružju politička i diplomatska sredstva. Nije, dakle, dovoljno promeniti samo nosioce jedne istorijski anahrone orijentacije koja generira sukobe. Treba napustiti tu orijentaciju.

Bez toga, pisao je Ivan Đurić davno pre promena u Srbiji 2000. godine, koje nije ni doživeo, i da pobedi vlast SPS-a, opozicija “onakva kakva je, sa sredstvima (političkim i ekonomskim) kojima bi raspolagala i sa nedovršenim procesom nacionalne ’katarze’, izuzev oslobođenja mas-medija od ’socijalističke’ cenzure i sličnih poteza, vrlo brzo bi bila prinuđena da, bez obzira na verovatno najavljivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, prizna da ni sama nije kadra da složno menja sistem. Bio bi to fijasko nadanja za demokratiju, a možda i povod za diktaturu ili građanski rat“.[15] (…)

Zbog svog poznavanja istorije, bio je veoma tražen sagovornik: njegovi brojni članci, naročito intervjui, objavljivani su u visokotiražnim glasilima svih zapadnoevropskih država. Osim toga, Ivan Đurić je učestvovao u mnogim stručnim i političkim debatama i raspravama (Pariz, Beč, Minhen, Crans Montana). Odlazio je u Hrvatsku (Zagreb) i bio prisutan u njenim glasilima liberalne orijentacije, kakav je bio časopis Erazmus. Putovao je u Bosnu (Tuzla, Sarajevo). Podržao je osnivanje Srpskog građanskog vijeća u Sarajevu. Polazio je od toga da se Bosna i Hercegovina ne može podeliti: njene granice su, podsećao je, starije i od prve i od druge Jugoslavije.

Naravno, najvažnija tema kojom se Ivan Đurić bavio i kao istoričar i kao politički angažovan intelektualac, bila je Srbija u pripremama za dolazak Slobodana Miloševića, ratovima, sankcijama, daleko od sveta, u predmodernom, predemokratskom stanju. Pisao je o Beogradu kao o centru moći, središtu korupcije i kriminala, kao pribežištu izbeglica. Video ga je kao glavu odsečenu od tela.

Zanimalo ga je, nakon svega, baš to telo: “duboka“ Srbija o čijim je frustracijama otvoreno govorio. Zato je odlazio u Kragujevac, Užice, Čačak, Valjevo… Bio je osnivač i prvi počasni predsednik Lige za Šumadiju. Hteo je i simbolično i praktično da pokaže da ga je raspad jugoslovenske države uverio u ono što je kao istoričar znao: budućnost Srbije nije u centralizovanoj etničkoj državi. (…)

U leto 1997. godine je ustanovljeno da Ivan Đurić boluje od teške bolesti. Lečenje je trajalo kratko: preminuo je u Parizu već ujesen iste godine, 23. novembra. Brigu o lečenju Ivana Đurića, kao i o kremiranju njegovih posmrtnih ostataka, preuzela je francuska država. Urna koju je avionom iz Pariza u Beograd donela, na svom krilu, gospođa Nana Bogdanović, pohranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Francuski univerziteti na kojima je Ivan Đurić držao predavanja iz istorije Vizantije odali su poštu svom preminulom profesoru. Filozofski fakultet u Beogradu nije ni na koji način obeležio smrt Ivana Đurića, koji je na njemu bio vanredni profesor i predsednik njegovog Saveta. Samo je profesor Andrej Mitrović, koga je vest o smrti Ivana Đurića zatekla na času, tu vest odmah i saopštio studentima. Uz izvinjenje što ne može da nađe bolju reč kojom bi izrazio šta za jednu malu zemlju kao što je Srbija znači smrt ličnosti intelektualnog formata Ivana Đurića, profesor Mitrović je studentima rekao: “Nastala je jedna ogromna rupa“. A zatim je to isto ponovio na jedinom javnom odavanju pošte Ivanu Đuriću u Beogradu – u Centru za kulturnu dekontaminaciju.[16]

Povodom smrti Ivana Đurića u francuskoj štampi je objavljeno više tekstova. O njemu se govorilo kao o naučniku i velikom srpskom patrioti. Ti tekstovi nisu poznati u Srbiji kao što, iz razloga o kojima je već govoreno, nije poznata ni većina tekstova Ivana Đurića. Prirodan redosled je početi sa objavljivanjem njegovih tekstova bez kojih se ne može razumeti ni sadržaj pomenutih francuskih tekstova.

Ćerka Ivana Đurića, Marija (1979), iz braka (koji je kasnije razveden) sa Majom Danon, profesorkom engleskog jezika, ćerkom dirigenta Oskara Danona, živi danas u Americi.

Vlast, opozicija, alternativa: Latinka Perović, Istoričar Ivan Đurić – još jedan prilog proučavanju srpske elite (odlomak)

Odlomci iz knjige Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa, koju je priredila Latinka Perović, a izdao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Peščanik.net, 29.08.2009.

[1] List Borba je pisao o izvanrednim rezultatima maturanata 1966. godine u Osmoj beogradskoj gimnaiziji, naročito u jednom od dva odeljenja klasičnog smera. Maturant Vladimir Trajković uradio je maturski rad na latinskom jeziku. “Ali je zato već drugi učenik Ivan Đurić dobio takođe odličnu ocenu za ’život i rad svetog Save’“. B.Č. “Odmor je raditi u tom odeljenju“, Borba, Beograd, 29. juni 1966.

[2] Najvažnije delo Georgija Ostrogorskog Istorija Vizantije, osim na srpskom i hrvatskom jeziku, objavljeno je na nemačkom, engleskom (Velika Britanija i SAD), francuskom, slovenačkom, poljskom.

[3] Osnivač časopisa Demokratija danas (mart 1990) bio je književni kritičar Zoran Gavrilović. Posle njegove smrti, glavni urednik postaje Ivan Đurić. Objavljeno je ukupno devet brojeva. Članovi redakcije bili su Milutin Bogosavljević, Dragan Veselinov, Vladimir Gligorov, Filip David, Mirko Kovač i Vidosav Stevanović. U suprotnosti sa preovlađujućim stavovima u Srbiji i Jugoslaviji, Demokratija danas je izražavala glas drukčije, liberalne i antinacionalističke javnosti. Među saradnicima bili su, pored ostalih, Vjeran Katuranić (Zagreb), Bogomir Kovač (Ljubljana), Sima Ćirković (Beograd), Bogdan Bogdanović (Beograd), Latinka Perović (Beograd), Rada Iveković (Zagreb), Stanko Lasić (Zagreb), Vojin Dimitrijević (Beograd), Igor Lavš (Ljubljana), Vane Ivanović i Ljubo Sirc (iz Velike Britanije), zatim Salman Ruždi, Džefri Saks i mnogi drugi.

[4] Vid. Marko Nikezić, Krhka srpska vertikala. Uvodna studija: Latinka Perović, “Na tragu srpske liberalne tradicije. Ko su i šta su bili srpski liberali sedamdesetih godina XX veka“. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, “Svedočanstva“ 15, Beograd, 2003.

[5] Tako je govorio, a verovatno i mislio, dr Zoran Đinđić. Njegova sestra, dr Gordana Đinđić, ispričala je priređivaču Zbornika “Zoran Đinđić: etika odgovornosti“ i ove knjige, kako joj je on, na njenu molbu da odustane od politike koja ga životno ugrožava, rekao: “Samo da prikačim ovu Srbiju za evropski voz pa ću se vratiti filozofiji“.

[6] Vid. Latinka Perović, “Naučnik i političar: Jovan Žujović“ u: Ista, Između anarhije i autokratije, Beograd, 2006, s. 317.

[7] N. Berđajev, Izvori i smisao ruskog komunizma, Beograd, 1989, s. 15.

[8] Dušan S. Đurić, Đurići u Zaovinama… s. 378.

[9] U ovoj knjizi: “Crna rupa u džepu socijalista“.

[10] Isto, “Bosna se ne može podijeliti“.

[11] Isto: “Srbija još nije dodirnula dno“.

[12] Isto: “Bosna se ne može podijeliti“.

[13] Isto: “Između dva zla“.

[14] Isto, “Zablude Velike Srbije“.

[15] Isto: “Srbi, Hrvati, ’Realpolitik’“.

[16] Na pomenutoj komemoraciji, pored prof. Andreja Mitrovića, govorili su: prof. Mirjana Živojinović, književnik Filip David i dr Latinka Perović.

PODRŽITE PEŠČANIK

Srbi i Hrvati – šta sada valja činiti?

Povratak u Srbiju

O gradu uopšte i o Beogradu ponaosob Beograd stariji od Srba

Milošević nije nacionalist

Vreme je za rodoljube

Ključ je u Beogradu

Biografija Latinka Perović

O gradu uopšte i o Beogradu ponaosob
Beograd stariji od Srba

Biografija
Latinka Perović