Vrata od inferna

Vrijeme koje se udaljava Mirka Kovača

Negde pred kraj decembra 2013. godine, u vreme dok je nekompetentni žiri NIN-ove nagrade kritike za roman godine svodio račune, a Srbija vicepremijera Aleksandra Vučića uživala u testamentarnoj knjizi Aleksandra Tijanića, u zagrebačkoj Frakturi je posthumno objavljena poslednja i zaista testamentarna knjiga velikog jugoslovenskog pisca Mirka Kovača, pod naslovom Vrijeme koje se udaljava. U podnaslovu stoji da se radi o romanu-memoarima, što je sam Kovač u kratkom predgovoru obrazložio kao simbiozu života i fikcije, podigavši lestvicu kritičarima književnosti koji su naviknuti da o literaturi govore kao o modlama za kolače. Ova knjiga im se svakako neće “otvoriti” na prvo čitanje, dok je oni drugi nikada neće ni uzeti u ruke, jer Vrijeme koje se udaljava pripada onom potonulom jugoslovenskom svetu koji se danas nema čime meriti niti procenjivati u kontekstu novonastalih država i njihovih kulturnih industrija. Moglo bi se reći da je poslednja Kovačeva knjiga stigla ne u poslednjem nego u (kafkijanskom) najposlednjijem trenutku, a po svojoj pojavi jedinu analogiju mogla bi imati sa objavljivanjem Romana o Londonu Miloša Crnjanskog 1971, kada se taj pozni gigantski izdanak predratnog modernizma pojavio u zenitu jugoslovenske kulture. Te godine je Crnjanski dobio NIN-ovu nagradu, što se smatralo ispravljanjem nepravde prema ovom piscu, koji je značajno mesto našao i u Kovačevom romanu.

Izdavač i urednik Seid Serdarević ostavio je kratku belešku na kraju knjige o njenoj nedovršenosti, te o poslednjoj zaokruženoj rečenici Mirka Kovača, kao i o planu za završetak romana koji je trebalo da ponese naslov “Inferno”. Međutim, smrt pisca u avgustu prošle godine zauvek je ostavila ovaj rukopis bez najavljenog finala, koje je trebalo da uključi i poglavlje o njegovom odlasku iz Beograda. Po tom ironičnom učinku života u literaturi, moglo bi se reći da književni Kovač nikada nije ni otišao iz Beograda, jer “čim nešto ode u knjigu, pa ako se to dobro izvede, postaje život na drugi način”. Ukoliko u knjigu ne uđe, takođe. Tako igra autobiografije i fikcije završava naglo Kovačev rukopis na Zvezdari, u ateljeu piščeve supruge Slobodane Matić. Vrijeme koje se udaljava, jest ono što dolazi, piše Kovač u epigramu svoje poslednje knjige kao da pokušava da objasni zbog čega za glavne junake više ne želi antropomorfne figure, već naprotiv samu tvar literature, tj. vreme koje osvaja prostor štampanog sveta na preko šeststotina stranica. Takođe, Kovačeva poslednja knjiga za razliku od prethodnih, koje su zračile poezijom proznog govora, operiše poezijom samom kao suštinom književnog medija, i to od svog prvog učitelja literature – Tina Ujevića, preko pesnika koje je rado čitao: Oskara Daviča, Branka Miljkovića, Disa, Crnjanskog i Antuna Branka Šimića. Njegov pripovedač često organizuje naraciju oko stihova, a najbolja su ona poglavlja poput “Čežnje za Višnjom” ili “Groba pod snijegom” u kom se priča o tragičnoj smrti pesnika glasovite zbirke Vatra i ništa oblikuje kao realizovanje pesničkih metafora, pri čemu život i fikcija neprestano pomiču granični kamen žanra tako da mi više ne znamo da li čitamo poeziju, dokument, fikciju, roman, memoare, zavereničku ispovest ili nešto drugo. To Kovačevo romaneskno drugo je proizvod njegovog poslednjeg majstorskog eksperimenta, u kome se on, pišući minijature o vremenu od kog se udaljavao, paradoksalno približavao velikom mozaiku koji mu se sa svakom novom rečenicom vraćao kao velika slika sveta i epohe. Stoga ovu knjigu ne treba čitati sa nestrpljenjem da bi se saznalo šta je to Kovač rekao o važnim ličnostima iz politike i kulture, te marginalcima, gubitnicima, zločincima i vagabundima, već sa književnim guštom otkrivanja kako je veliki meštar uspeo da progovori o epohi, a nariočito o Beogradu u vremenu njegovog dugog raspadanja iznutra, koje se naposletku pretvorilo u ekspanziju rastakanja čitave države. Za takvu naraciju nisu mu bili potrebni čvrsti likovi koji nose radnju, već se narativ otvarao kao danteovska komedija, koja je pripovedača spiralnom putanjom vodila naniže ka infernu. A kapija tog inferna je Beograd.

Kovačev teatar mundi funkcioniše kao beskrajni lanac transformacija vremena, od detinjstva i pomicanja ka Beogradu do konačne pripreme za njegovo napuštanje. Sudbine njegovih junaka paralelne su sa centralnom (neimenovanom) pričom, koja se u romanu kancerogeno razgranava a vezana je za “nevidljivi” rad Službe državne bezbednosti i njenih piona, koji su kao mračne senke zaposeli romaneskni svet. Prijatelji iz detinjstva ulaze u raskošne beogradske stanove, sklapaju saveze sa oficirima Udbe, stapaju se ideologije, a kulturu tog doba, baš kao i danas, oblikuju niži partijski aparatčici, razočarani urednici, rankovićevci a potom miloševićevci, “vlasnici” tuđih vila i sudbina. U takav svet se iz Londona vraća i Miloš Crnjanski, kome Kovač posvećuje posebno, dvojničko mesto u svom romanu; mesto književnika koji je prognan iz kulture, a koji svojim jezikom i pismom ne pripada samo srpskoj književnosti već jednom, takođe nestalom svetu – Austrougarske monarhije. Crnjanski, piše Kovač govoreći o svojim susretima s njim, “sanja na mađarskom”, što kritičaru Petru Džadžiću, eksponentu beogradske književne čaršije, smeta kao i njegov akcenat. Crnjanski govori o drhtavici emigracije i povratka u zemlju, a te njegove reči čuje jedino Kovač dok piše Vrijeme koje se udaljava. Sva zla koja je pretrpeo u životu, jadao se Crnjanski, naneli su mu pre svega Srbi, i tu Kovač dolazi do ključnog paradoksa koji izgovara zajedno sa pesnikom Lamenta nad Beogradom: “Što nam svoji nanose više zla, to mi počinjemo sve više mrziti druge”. Ova dijagnoza beogradske književne scene ostaje kao trajno obeležje sredine iz koje je Kovač u realnom životu morao da ode. To su učinili skoro svi pisci njegovog književnog kruga. Oni koji su ostali, izvrgnuti su ruglu i podsmehu, kao ostareli Crnjanski u troli. Vrijeme koje se udaljava, jest ono što dolazi, podseća Kovač. Iako srbijanski političari i književnici misle da se Srbija znatno promenila u poslednjih godinu i nešto dana, aktuelne teme su pre svega one čiju decenijsku genezu pripoveda Mirko Kovač u svojoj testamentarnoj knjizi. Nestali, ubijeni i prognani ispunjavaju Kovačevo Vrijeme, dok srpska književnost uporno ostaje na strani progonitelja.

Peščanik.net, 19.01.2014.