Nova godina počela je dva dana pre kraja stare. U utorak, 29. decembra, skupština Beograda usvojila je Plan detaljne regulacije Makiškog polja. Građani ispred Sava centra, gde je zbog pandemije sednica održana, pokušali su da spreče donošenje te odluke i opomenu poslanike da će njenim izglasavanjem ugroziti zdravlje ljudi. Da ekološki problemi nisu neka daleka opasnost iz budućnosti, potvrdio je nedavno jedan britanski sud. On je kao uzrok smrti devetogodišnje devojčice izdvojio zagađeni vazduh. Okupljeni građani, dakle, bili su poslednja linija odbrane naših osnovnih potreba. Nije ih, međutim, bilo dovoljno.
Tako je završena godina u kojoj se vodila jedna od najvažnijih borbi za očuvanje zdravlja. Režim je pokazao svoje prioritete, a mi smo ostali nemi. Verovali smo režimu ili nas jednostavno nije bilo briga. Na političke odluke gledali smo kao da se tiču stvari miljama daleko od nas. Živeli smo svoje živote fragmentirani i društveno i prostorno i pokušavali da svako za sebe pronađe način kako da izađe na kraj sa krizom. U julu smo imali kratke uzlete slobode kada smo, po uzoru na studente, probali da sačuvamo zrno dostojanstva.
Vremena da dignemo glas sve je manje. Ako se ne oglasimo, ostaćemo bez vode i vazduha, bez hrane i krova nad glavom, bez mesta u bolnicama. Patos ovih reči u vezi sa odlukom gradske vlasti ne proizlazi iz subjektivnog doživljaja autora. Objektivno, situacija se graniči sa kataklizmom. Za šaku novca režim nas ubija u tišini.
U novoj godini treba ponovo izgraditi zajednicu. Moramo okupirati javne rasprave, trgove, zelene površine i pokazati da nam je stalo do života. Moramo se uključiti u donošenje svih važnih odluka i verovati da smo za to sposobni. Da ne bismo dehidrirali, moramo participirati i samoupravljati.
Možda participacija i samoupravljanje zvuče utopijski, naročito kada nisu samo građani isključeni iz procesa donošenja odluka, već je i republički parlament ostao bez opozicije. Ipak, kako reče Žižek: „Utopija nije slobodna igra imaginacije; utopija je stvar nužnosti; primorani ste da zamislite nešto drugo kao jedini mogući izlaz“. Nije nas, dakle, ova politička otuđenost odmakla od utopije, već nas joj je približila.
Pojedina iskustva participativnog budžetiranja i radničkog samoupravljanja, poput onih u brazilskom Potro Alegreu ili u Jugoslaviji, pokazala su da su ljudi u stanju da (samo)upravljaju ili učestvuju u donošenju odluka i da umeju da to rade jako dobro. Znaju da prepoznaju svoje interese i da realizuju kolektivne odluke. Ipak, znamo i da te ideje nisu dugog veka ako se nametnu odozgo. S vremenom se pretvaraju u svoju suprotnost. Stvara se nova klasa tehnokrata, a participativni i radnički saveti na kraju samo usvajaju odluke donete na drugom mestu. Kako kažu Gandin i Epl, sociolog i teoretičar obrazovnih politika koji su izučavali primere iz Porto Alegrea: „Stvarne transformacije počinju onog trenutka kad država prestane da bude njihov generator“.
U situaciji smo u kojoj utopiju moramo izgraditi sami. Režim nas je pribio uza zid i stegao za vrat. Ili ćemo umreti u tišini, ili ćemo se samoorganizovati i sudbinu uzeti u svoje ruke. Ako se odlučimo da preživimo, prvi korak treba da bude masovno uključivanje u borbu za očuvanje Makiša. A onda, korak po korak, moramo se režimu suprotstaviti gde god ispruži daviteljske ruke. Srećna nam Nova godina i neka je pred nama puno uspešnih borbi!
Peščanik.net, 31.12.2020.
EKOLOGIJA