Ove godine sam na Dan Evrope bio u Prištini. Misija Evropske komisije pozvala je goste u Vilu 91, restoran u predgrađu glavnog grada Republike Kosova. Našao sam se među ljudima s kravatama i u dobro skrojenim odelima, kao i sa posebno doteranim damama, a oko nas su se vrtele melodije narodnih pesama Balkana i kelneri, koji su gostima, domaćoj i međunarodnoj prominenciji, nutkali voćne sokove i pivo ili vino, kao i toplu zakusku i voće. Tamo stisak ruke, ovamo naklon glavom, onamo poverljiv razgovor. Zadaci koji su postavljeni pred ove muškarce i žene toliko su raznovrsni i naporni da je teško zamisliti koliko otpora i teškoća će oni morati da savladaju da bi postavili na noge najmlađu državu u Evropi, čija je nezavisnost proglašena 17. februara 2008. Četiri internacionalne civilne misije – UN, EU, OEBS i vojna misija NATO – pomažu i istovremeno nadgledaju izgradnju vlasti i institucija ove krhke republike. Problemi su mnogobrojni – od zastrašujućeg siromaštva, preko korupcije, do izuzetno teške obnove mostova razumevanja između albanske većine i srpske manjine, koja i dalje svoj spas vidi u Beogradu, a pretnju svojoj egzistenciji u Prištini. Za razliku od domaćih političara, koji ovaj Dan Evrope obeležavaju u Prištini, većina „internacionalnih“, koji su sada sa njima u Vili 91, pre deset godina je samo preko televizijskih ili novinskih izveštaja mogla da prati jedan od najpotresnijih i najprotivrečnijih ratova u novoj Evropi. Reč je o ratu na Kosovu.
Predistorija tog rata i danas se različito tumači. Neki u njemu vide teško ogrešenje o međunarodno pravo. Drugi o njemu govore kao o pravednom i neophodnom. Treći, opet, desetu godišnjicu povlačenja srpske vojske i policije Slobodana Miloševića sa Kosova koriste kao povod da podgreju teorije zavere o uključivanju NATO-a u rat na Kosovu, da obnove stare resantimane i da kritikuju sve što je postignuto ili čemu se teži u najmlađoj suverenoj državi Evrope.
Greška teoretičara zavera je u tome što rat na Kosovu izvlače iz konteksta raspada bivše Jugoslavije. Taj raspad je u najvećoj meri bio podstaknut raspaljivanjem srpskog nacionalizma u Beogradu, gde je komunistički aparatčik Slobodan Milošević svojoj partiji prišio etiketu „socijalistička“, a u suštini joj dao nacionalistički program. Ideološka osnova ovog nacionalističkog programa bio je Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. o „statusu Srbije i srpske nacije“, čije prvo bojno polje bilo Kosovo, kojem je Milošević 1989. faktički ukinuo autonomiju.
Onda je 1991. poslao Armiju na nekoliko sati u Sloveniju, koju je potom „pustio da ode“. Usledio je krvavi rat u Hrvatskoj, gde su mesta kao Vukovar i Knin u Krajini postali sinonimi za masovna ubistva, sistematske progone i nepregledne kolone izbeglica. Onda je odlučio da nastavi u Bosni i Hercegovini, gde će mlada Evropa od 1992. do 1995. doživeti svoj do sada najužasniji rat od kraja Hladnog rata. Sarajevo je postalo sinonim najduže opsade i osvajanja nekog grada u poslednjim decenijama. A grad Srebrenica na istoku nekadašnje jugoslovenske republike postao je sinonim najgoreg masakra u Evropi od kraja Drugog svetskog rata: u roku od samo 48 sati nakon što je pala ondašnja muslimanska enklava u julu 1995, Radovan Karadžić, politički komesar Miloševića, i general Mladić, vojni izvršilac, po nalogu iz Beograda su naredili da se masakrira 8000 nevinih muškaraca i mladića. Njihov greh? Nisu bili Srbi.
Pročitajte knjigu Razglednica iz groba mladog bosanskog novinara Emira Suljagića i videćete šta se dešavalo u ljudskom rukom stvorenom paklu usred Evrope devedesetih godina. Pogledajte film Grbavica Jasmile Žbanić i videćete kako je više od 30.000 prevashodno muslimanskih, ali i hrvatskih žena i devojaka bilo silovano od strane srpske soldateske pod Miloševićem, Karadžićem i Mladićem.
I zapamtite da je tokom svih tih krvavih godina, kada je Milošević vodio borbe u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i popustio tek u poslednjem trenutku pod jakim vojnim pritiskom, Kosovo ostalo pod bičem Beograda. Albanski đaci i studenti nisu smeli da pohađaju svoje škole i univerzitete. Albanski službenici izbacivani su na ulicu. Albanski radnici u državnim preduzećima sanjali su o povratku u fabrike, u kojima su umesto njih sada radile srpske izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, jer je Beograd srpske prognanike prebacio na Kosovo, da bi tako „korigovao“ etničku strukuru, čijih 90 odsto je činila albanska većina. Svi ovi Albanci gajili su dve nade: hteli su da izbegnu ili u Švajcarsku ili u Nemačku, ili su polagali nadu u to da će Ibrahim Rugova, „balkanski Gandi“, svojom strategijom nenasilnog otpora i civilne neposlušnosti uspeti da ubedi političke vođe u Vašingtonu, Londonu, Parizu i Berlinu da se angažuju u vezi sa Kosovom i pravima tamošnjeg albanskog većinskog stanovništva.
Kakva zabluda! Značajniji od svih bio je Milošević, tigar u Beogradu, koji je i kosovske Albance i Evropsku uniju podsetio da će se vratiti na mesto na kojem je počeo sa svojim zločinima: na Kosovo. Njegov tajming je bio perfektan. Porazi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, gde se posle Srebrenice ipak umešao NATO sa svojim bombarderima, teško su ranili tigra. Privreda u Srbiji je bila teško pogođena i Miloševiću je bio potreban novi rat. Nade albanske omladine na Kosovu, položene u Rugovu i Zapad, bile su izneverene.
Situacija na Kosovu početkom 1997. bila je identična sa situacijom u Bosni i Hercegovini početkom 1992, jedino što se Miloševiću u ovom slučaju još više žurilo da završi stvar pre nego što UÇK kosovskih Albanaca ojača i počne da parira srpskim vojnicima i paravojnim jedinicama. Rat na Kosovu počeo je u proleće 1997, eskalirao je 1998. i završio se u noći 10. juna 1999, kada su Srbi posle višemesečnog NATO bombardovanja potpisali kapitulaciju u Kumanovu u Makedoniji.
Do zločina, koji prema Konvenciji UN protiv genocida važe za dela etničkog čišćenja, došlo je najkasnije započinjanjem otvorenog rata od strane srpskih vojnih snaga na Kosovu početkom 1998. Početkom marta 1998. počinjeni su masakri u zaseocima Ćirez i Donji Prekaz u regionu Drenice sa 29 i 58 mrtvih, koji ni sa srpske strane nisu bili ozbiljno negirani. Među mrtvima je bilo i vođa i pripadnika kosovsko-albanske oslobodilačke vojske UÇK, ali većinu ubijenih činili su nenaoružani civili, žene i deca. Prema saznanjima getingenskog Društva za ugrožene narode (GfbV), samo 1998. ubijeno je skoro 2000 identifikovanih kosovskih Albanaca. Među njima je, prema saopštenju jedne kosovsko-albanske organizacije za ljudska prava, bilo 229 žena, 213 dece i 395 starih ljudi. Već tokom 1998. godine – dakle, mnogo pre nego što su u martu 1999. pale prve bombe na Beograd – proterano je 500.000 Albanaca sa Kosova. Njihove kuće i polja su spaljena, a stoka ubijena. Uništeno je ukupno više od 41.000 kuća i stanova, kao i škola, ambulanti i džamija. 450 sela je delimično ili potpuno razoreno, a skoro 2000 prodavnica, radionica ili drugih poslovnih prostora učinjeno je neupotrebljivima. Pored pomenutih mesta, Ćireza i Prekaza, masovna ubistva vršena su u selima Likošan, Libenić, Poklek, Rahovec, Golubac, Galica i Obrija. Prema Društvu za ugrožene narode i drugih organizacija za ljudska prava, time je već 1998. počinjeno etničko čišćenje po članu II, paragrafi A do C Konvencije UN protiv genocida.
A šta se događalo nakon što su počeli vazdušni napadi NATO-a 24. marta 1999. na Kosovu? Tokom jedanaest nedelja sistematski je proterano 1,5 miliona kosovskih Albanaca, od kojih se 855.000 sklonilo u Albaniju, Makedoniju i Crnu Goru. Svi koji su bili proterani preko granice Kosova morali su srpskoj soldateski da predaju ne samo novac i stvari od vrednosti, nego i svoje (srpske) lične karte i pasoše, koji su cepani istog trenutka, na njihove oči. Prema podacima Harvardskog univerziteta, tokom 1998. i 1999. ubijeno je preko 12.000 Albanaca.
Cinična je tvrdnja da je zadatak UÇK bio da provocira Miloševićeve trupe zato da bi one ubile što više Albanaca, da bi se tako izazvala vojna intervencija međunarodne zajednice. Apsurdno je izvrtati merodavne izjave finskog patologa Helene Rante, koja je bila upućena u istragu masakra u Račku januara 1999. sa 45 mrtvih. Ciriškom listu Weltwoche gospođa Ranta je 2002. godine rekla da su prema njenim saznanjima u Rečku, naravno, ubijeni albanski civili, a ne borci pripadnici UÇK.
Ozbiljna debata o predistoriji i toku rata na Kosovu uglavnom je već odavno ostavila za sobom stadijum teorija zavera. Danas čitamo, recimo, knjigu diplomate i politologa Rafaela Birmana: Godine učenja na Kosovu – neuspeh internacionalne prevencije krize pred izbijanje rata. Koliko je uvredljivo, toliko je i naivno tvrditi da je ceo rat na Kosovu bila jedna nečasna politička igra. To je uvredljivo za žrtve i za preživele svih nacionalnih grupa na Kosovu. A uvredljivo je i za vojnike vojnih misija, koji i danas služe u Bosni i Hercegovini i na Kosovu da bi osiguravali mir i omogućili svim ljudima na Balkanu željenu svakodnevicu opterećenu manjim brigama od one za goli život. Vreme je da na Balkanu, pogotovo među Albancima i Srbima, postane moguć otvoreni govor o tome ko su bile žrtve, a ko počinioci. Tek tada može početi i ozbiljan dijalog koji bi ličio na dijalog Poljske i Nemačke, koji je doveo do istorijskog pomirenja susednih naroda.
Autor je pisac, živi u Štutgartu i Prištini.
Beqë Cufaj, Es ist an der Zeit, Süddeutsche Zeitung, 25.05.2009.
Prevela sa nemačkog Jelena Gall
Peščanik.net, 02.06.2009.
KOSOVO