Vruć novac

Ponekad se kaže kako špekulanti određuju cene, recimo energije ili hrane, ili kurseve, recimo dinara ili dolara. Pritom se gubi iz vida da je reč o trgovačkom poslu, što znači da neko ko spekuliše da će doći do rasta cena ili kursa mora da kupi ili proda robu ili novac nekome drugome ko spekuliše da će se upravo suprotno dogoditi.

Na primer, da bi vruć novac pritekao iz inostranstva, potrebno je da su ili ministarstvo finansija ili centralna banka spremni da daju u razmenu obveznice računajući da strani špekulanti greše kada računaju da će na njima steći veću od normalne zarade.

Recimo, neka centralna banka, kao što je slučaj sa Narodnom bankom Srbije, gleda da stabilizuje dinar višom kamatnom stopom. Uzmimo, pritom, da je ta kamatna stopa još uvek nedovoljno visoka da uspori rast cena, znači da svede stopu inflacije na neki poželjan niski nivo. Iz toga bi neko ko ima evre mogao da zaključi da će kupujući državne dugove zaraditi, na primer, 12 odsto godišnje uz stabilan kurs dinara ili čak uz jačanje dinara kao posledicu povećanog priliva evra.

Uz to, razumno bi bilo očekivati da do smanjenja kamatne stope neće doći sve dok je ona realno negativna, usled visoke stope inflacije. Privredne vlasti koje se tako finansiraju i vode takvu monetarnu politiku mogu se smatrati naivnim špekulantima. Oni će, naravno, snositi gubitak ne zbog toga što su špekulanti na drugoj strani sposobniji ili obavešteniji, a svakako ne zato što su zlonamerni, već zato što je takva strategija ministarstva finansija i centralne banke pogrešna.

 
Blic, 15.06.2011.

Peščanik.net, 15.06.2011.