Ovih dana po Londonu se priča vic: Evropa ima dva glavna grada. Jedan je Berlin. A drugi je? /posle dramske pauze/ Frankfurt. U Grčkoj kruže glasine da će posle nemačkih izbora Grčka dobiti novi otpis dugova. U Španiji se pretpostavlja da pitanje likvidacije banaka posle 23. septembra neće biti veliki problem, tako da nema razloga za brigu.
Ali u Nemačkoj se ništa od ovoga ne pominje. U predizbornoj kampanji se ne čuje reč Evropa. Niko se ne pita ima li novih ideja za prevazilaženje krize. Ni reč kriza niko ne želi da čuje, jer se smatra da je najgore već prošlo. Ne postavljaju se pitanja o nacionalnim rizicima evropske bankarske unije. Nema razgovora o novoj arhitekturi Evrope, koja bi trebalo da spreči ponavljanje krize.
Da li ćemo pod novom vladom imati referendum o novom evropskom ustavu, na kojem će građani Nemačke odlučivati da li žele da veći deo svog suvereniteta prenesu na Brisel?
Sve je moguće i o ovome se dosta razmišlja u Parizu, Londonu i Briselu. U posleratnoj istoriji Evrope verovatno nijedni nemački izbori nisu privukli ovoliku pažnju njenih suseda, i to ne samo zato što se Angela Merkel smatra najmoćnijom ženom Evrope i sveta, mada se o politici lakše govori kada je vezujemo za ličnost političara.
U Evropi se od nemačkih izbora očekuje čudo, kao da će se 23. septembra ujutru deliti pokloni za Božić. Ova atmosfera pokazuje važnost ekonomski dominantne Nemačke u Evropi, bez koje sve zamire, kao što smo imali prilike da se uverimo u poslednje dve nedelje. I drugo, ona svedoči o pritisku Nemačke na Evropu, koji u poslednje vreme ponovo raste.
Četiri države su pod nadzorom trojke. Jedna od njih, Irska, trebalo bi još ove godine da stane na svoje noge. Situacija u Portugaliji i Španiji se stabilizovala. Grčkoj je ponovo potrebna pomoć. To je poznato. Tema broj dva je evropski budžet, ćup pun želja zemalja članica, kojeg Evropski parlament još uvek nije usvojio. U pitanju su kao i uvek novac, njegova preraspodela i kampanja za predstojeće evropske izbore. Ovo miriše na probleme.
Najviše se očekuje od Nemačke, u vezi sa bankarskom unijom i sa rekonstrukcijom evrozone tako da se izbegnu buduće krize? Ko o tome odlučuje i ko sve to plaća?
Nemačka, u čijem je pretežnom ekonomskom interesu opstanak evra, trebalo bi da predstavi nekoliko ideja u vezi sa budućim usklađivanjem i kontrolisanjem budžeta zemalja članica evrozone, prilagođavanjem njihovih socijalnih sistema i preraspodele državnih investicija. Ona mora da se uhvati u koštac sa ključnim problemom – da li će se sve te veoma različite zemlje ikada približiti po konkurentnosti, ili su neophodna transferna plaćanja, slična onima u Nemačkoj između siromašnih i bogatih pokrajina.
Sve ovo se tiče pitanja kao što su budžet, parlamentarna kontrola i konstrukcija demokratije u Evropi, što bi na kraju moglo da dovede do promene ustava i u samoj Nemačkoj, uključujući i tada neophodni referendum. Cela Evropa uviđa ove probleme i napeto gleda u pravcu Nemačke. A Nemačka?
Nemačka bira opušteno, ali dan posle izbora ova pitanja će je stići, nezadrživo kao jesenja oluja. Ne treba očekivati čuda, a ni pokloni se neće deliti. Angela Merkel neće promeniti svoj stil, a ni SPD ne pokazuje velike evropske ambicije. Nemačka se u ovoj kampanji ponaša kao patuljak, ali spolja gledano ona je džin. I kao što je dobro poznato, Guliver ne trpi okove.
Stefan Kornelius, Süddeutsche Zeitung, 19.09.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 22.09.2013.