Zaboravljena reč: humanizam

Prstići i ručerde

Prilično sam oguglala na bizarne ispade našeg predsednika, pa su mi uglavnom smešni, tj. savršeno uklopljeni u „give me five“-burazersko-raspojasani fazon. U takav obrazac mi se uklapa i tragikomični prizor tri (puta četiri, Tadić + Jeremić) prstića u vazduhu u dalekoj nam istočnoj zemlji. Hoću reći, zaista sumnjam da je Tadiću lično prirastao za srce simbol „tri prstića“, mada dozvoljavam da je osnovna (burazerska) premisa na kojoj gradim čitav zaključak sasvim pogrešna.

Svaki postupak institucije predsednika ima ozbiljne posledice na unutrašnju i međunarodnu impresiju (sramotu) državne politike. Kada tako sagledam stvari i uzmem u obzir emotivne ožiljke iz devedesetih godina, blesavih tri (ili dvanaest) prstića postaju krvavi prsti sa kandžama na ogromnim kvrgavim ručerdama.

Aktuelni događaji u Gruziji pokrenuli su reanimaciju starih mučnih i očajničkih emocija kod svih poštenih ljudi u Srbiji. Sličnost sa Kosovom (da ne idemo dalje u prošlost) više je nego očigledna, a prizori koje odatle vidimo – krvava tela pod ruševinama, gotovo su identični onima sa naših prostora. Zanemarite visoku politiku, gasno-naftnu ekonomiju, etničko-religijsku pripadnost, sve moguće mračnjačke petljancije i zamršena opravdanja jednih drugih i trećih. Svedite priču na male ljudske živote.

Možda bi ta nesrećna tri prsta završila u mom fajlu iritantnih i blesavih dogodovština našeg predsednika, da nisu pokazani samo nekoliko sati nakon što je najmanje hiljadu ljudi izgubilo živote u ime istih takvih simbola. Kompletni idiotizam potcrtan je sutradan, kada nam je preneto da su tri prsta „naša ideja, …ideja za koju se borimo“. Svođenje ljudi na lobotomisano krdo vođeno jednom idejom, ma koliko ona mudra ili imbecilna bila, u najmanju ruku je uvredljivo.

Pomenuti simbol je i religijske prirode, pa samim tim i mistično zavodljiv za okupljanje krda i prizivanje krvavog koncepta nebeskog naroda, a iz takvog nadahnuća pomaljaju se zlo i nevolja.

Ne mislim da je cela ova priča stajala iza kinesko-burazerska tri prsta, ali jedan psiholog bi morao bolje razumeti efekte takve simbolike. Svaki apsolutizam podrazumeva okupljanje oko jedne ideje, najčešće upravo takve – bolesno patriotske, veličanje kolektivnog naspram individualnog, krdo ispred pojedinca.

U takvim društvima moral gubi svoje kriterijume – oni postaju rastegljivi i napravljeni za dobro grupe, a ne individue. U takvim društvima ne prepoznaju se ljudi, već njihova etničko-religijska pripadnost, varijabilnost je svedena na nekoliko jasnih odrednica, a vrednost individualnog ljudskog života zamagljena je bolesno nepremostivim razlikama simbola (religijskih, etničkih, istorijskih, seksualnih, kulturnih,… kakvih god).

Ako ste moral otkačili od kriterijuma dobrobiti svakog čoveka, dozvoljeno je i slavljeno sve što unapređuje ideju kolektivnog, makar to podrazumevalo najgora zverstva nad pojedincima iz suparničkog tabora.

Da se razumemo, sve ovo nije ekskluzivni specijalitet Srba. Kolektivne ideje su užasno primamljive i puštaju korenje svuda, jedino je pitanje gde će političke i društvene okolnosti biti plodnije za njihovo bujanje. Srbija, ali i ceo Balkan,  je dokazano plodno tle za apsolutizam. Umerena simbolika u umerenim i stabilnim državama može biti važna za koheziju društva i stimulativna za ostvarenje naprednih ciljeva.

U zemljama sa izvitoperenim društvenim normama, forsiranje simbola istorijski opterećenih najgorim ljudskim delima, samo će stimulisati dalju degeneraciju moralnih načela i preuzimanje primata kolektivnog nad individualnim dobrom.

Priznajem, sklona sam da uzroke apsolutizma tražim u okvirima religijskih ideja.

Konstrukcija apsolutizma uz izjednačavanje ideje patriotizma i religijske pripadnosti, proterala je humanizam i moral sa ovih prostora na duže vreme.

Sekularni intelektualci imaju veoma jake argumente za tvrdnju da moral i humanizam nemaju nikakve veze sa religijom. Filozof Dejvid Hjum je u 19. veku razmatrao vezu moralnosti i religije i ustanovio da su religiozni ljudi najčešće naklonjeni apsolutističkim stavovima i skloniji činjenju različitih nepodopština drugim ljudima. Hjum to objašnjava bizarnim psihološkim mehanizmima, koji unutar tih ličnosti stvaraju osećaj da se nalaze na pravedničkoj i pobedničkoj strani, zbog čega je svaki grozomoran postupak u potpunosti dozvoljen i opravdan. Suviše bolno smo tokom proteklih decenija bili svesni ovog fenomena.

Ne treba zanemariti ni način na koji se u apsolutistički religioznom okruženju formiraju životni stavovi. U takvim uslovima ličnosti se kreiraju spram vrhovnog autoriteta, uljuljkane u ideju da njima upravlja nebeski autoritet. To je verovatno društveno najpogubnija ideja oko koje se može graditi život pojedinca, budući da rađa psihološki mehanizam izuzimanja ili pranja od svake individualne odgovornosti. Ne možete biti odgovorni za sopstvene postupke ukoliko neko (ili nešto) drugo njima upravlja. Gde je tu moral?

Humanizam je etički sistem koji je često praćen istinskim sekularizmom. Istine radi, bili smo svedoci krvavog sekularizma u SSSR-u, Kini i sličnim zemljama. Moral je u tim državama bio u potpunosti ugušen apsolutizmom druge vrste i veličanjem kolektivnog ideala, sa užasnim posledicama po prava i dobrobit pojedinaca.

Pravi sekularni humanizam podrazumeva stimulisanje individualnosti. Vaspitavanje pojedinaca u duhu slobodnih lidera sopstvenih života, preuzimanja odgovornosti za sopstvene postupke i preispitivanja i kritike svojih životnih stavova, najzdravija je osnova za stvaranje moralnih ljudi.

Možda ću pogrešiti, ali mislim da je moral najdublje povezan sa samopoštovanjem koje upravo proizilazi iz sopstvenog preispitivanja i odgovornosti.

Promovisanje moralnih načela baziranih na individualnosti i poštovanju prvo sebe, a onda i drugih, neminovno različitih ljudi, jedina je istinska osnova za humanizam. Sa druge strane, veličanje kolektivnog, gde se pojedinac utapa u masu zajedno sa svojim odgovornostima, lišava svakog čoveka temelja sopstvenog osećaja za moralne vrednosti.

Možete reći da sam suviše ozbiljno i mračno shvatila tri prstića od pre neki dan. Mogla bih se složiti, ukoliko bismo zanemarili formalnu funkciju gospodina Tadića. Priznajem i da je moje ogorčenje višestruko uvećano događajima na drugom kraju sveta, ali bolno prisećanje i isplivavanje patnje inicirane jezivo prepoznatljivim prizorima, nije moglo ostaviti sliku „tri prstića“ van konteksta tih užasa.

I još nešto, da li možete biti sigurni da u Srbiji više nikada tri prstića neće postati krvave ručerde? Trenutna situacija u Srbiji čini me vrlo nespokojnom. Negovanje velikosrpske religiozne simbolike drastično umnožava te strahove.

Peščanik.net, 15.08.2008.