Svaki rat prati duhovna mobilizacija i ratno ushićenje. Tome ne mogu da odole ni najmudriji među nama: „Ovaj rat je i pored svih užasa veličanstven i potrebno ga je doživeti“, govorio je 1914. Max Weber, dok je nad Evropu padao mrak. Thomas Mann je osećao „pročišćenje, oslobođenje i nadu“.
Ushićenje je odolevalo i vestima o hiljadama poginulih na belgijskom frontu. Devedeset tri slikara, pisca i naučnika su pre tačno sto godina napisali „Poziv svetu kulture“. Max Liebermann, Gerhart Hauptmann, Max Planck, Wilhelm Röntgen i mnogi drugi ohrabrivali su svoje sugrađane na surovost prema bližnjem:
„Nemački militarizam je garant opstanka nemačke kulture. Nemačka armija i nemački narod su jedno. Svest o tome ujedinjuje nas već 70 godina, bez obzira na obrazovanje, društveni položaj ili partijsku pripadnost.“
Istorija se ne ponavlja, prekidam sam sebe. Ali ovih dana nisam baš ubeđen u to. Šefovi vlada i država zamalja Zapada ostali su bez pitanja, ali zato imaju sve odgovore kada je reč o događajima na Krimu i u istočnoj Ukrajini. U američkom kongresu se otvoreno razgovara o naoružavanju Ukraijine. Bivši savetnik za bezbednost predsednika Cartera Zbignew Brzezinski predlaže da se ukrajinski građani obuče za gerilsku borbu. Nemačka kancelarka govori u svom stilu, prilično nejasno, ali isto tako neobazrivo: „Mi smo spremni za ozbiljne mere.“
Nemački novinari su u samo nekoliko nedelja odbacili trezvenost i predali se ekstazi. Drugačijeg mišljenje gotovo da više i nema.
Mediji za koje smo mislili da svojim idejama konkurišu jedni drugima sada jednoglasno podržavaju sankcije prema Rusiji. Sami naslovi ilustruju agresivnu napetost, rezervisanu do sada za navijače fudbalskih klubova.
Der Tagesspiegel: „Dovoljno smo rekli!“ FAZ: „Pokazati snagu.“ Die Süddeutsche Zeitung: „Sad ili nikad.“ Der Spiegel poziva da „prestanemo sa kukavičlukom“: „Razobličena je Putinova utvara laži, propagande i obmane. Olupina MH17 predstavlja olupinu diplomatije.“
Zapadna politika i nemački mediji su jedno.
Niz refleksivnih optužbi i protivoptužbi vode samo dalje u zamagljivanju činjenica.
Ko je prvi obmanuo?
Da li je sve počelo ulaskom Rusije na Krim ili je Zapad pre toga podsticao destabilzaciju Ukrajine?
Da li se Rusija širi na zapad ili NATO na istok?
Ili su možda dve svetske sile usred noći nabasale na ista vrata gonjene sličnim hegemonijalnim porivima prema bespomoćnom trećem, koji sada celu ovu zbrku plaća predratnim stanjem?
Ako očekujete da ćete ovde naći neko objašnjenje o krivici, došli ste na pogrešno mesto. Početak ne poznajemo, kraj je skriven od nas, a negde između smo mi i čekamo. „Živeti u svetu, znači živeti u neizvesnosti“, teši nas Peter Sloterdijk.
Trebalo bi da razjasnimo stvari, oduzmemo reč huškačima i upotrebimo prikladne reči. Jedna od njih koja je gotovo zaboravljena je realnost.
Evropi i njenoj politici eskalacije upravo to nedostaje – realan cilj. Za SAD je situacija nešto drugačija, jer je tamo busanje u prsa deo predizborne kampanje. Kada poredi Putina sa Hitlerom, Hilary Clinton to čini kako bi pridobila republikanske glasače, to jest ljude bez pasoša. Hitler je za mnoge od njih jedini stranac za koga su čuli, zato je Adolf Putin izvanredno osmišljen lik za izbornu kampanju. Kada se gleda iz tog ugla, Clinton i Obama imaju realan cilj: podizanje popularnosti kod kuće i pobeda demokrata na izborima.
Angela Merkel ne može da se pozove na ove olakšavajuće okolnosti. Geografija obavezuje svakog nemačkog kancelara na iskrenost. Kao ruske susede, kao deo evropske sudbinske zajednice, kao kupce energije i prodavce svega ostalog, za nas, građane Nemačke, stabilnost i razumevanje su od suštinskog značaja. Ruse ne možemo da posmatramo iz ugla američke desnice iz grupe Čajanka.
Svaka greška počinje u mislima. Upravo o tome je reč ako verujemo da samo jedna strana profitira od ekonomskih odnosa ili pati u slučaju njihovog ukidanja. Kada ekonomski odnosi donose obostranu korist, onda njihovo prekidanje prouzrokuje obostranu štetu. Kažnjavanje i samokažnjavanje su dve strane iste medalje. Plan da se političkom izolacijom i ekonomskim pritiskom ponizi Rusija, očigledno nije promišljen do kraja. Čak i kada bi to uspelo, šta bismo onda sa Rusijom? Kako da u evropskoj kući živimo sa poniženim narodom, prema čijim se izabranim liderima ophodimo kao prema parijama i čije građane naredne zime možda šaljemo pred narodne kuhinje.
Naravno da ova situacija iziskuje čvrstinu, ali to je čvrstina prema nama samima. Zamislimo samo na kakve je sve sankcije pomišljao Willy Brandt, gradonačelnik zapadnog Berlina u senci velikog zida. Međutim, on je odoleo iskušanju i nikada nije insistirao na osveti.
Willy Brandt je u daleko ozbljnijoj situaciji od ove u kojoj se nalazi Angela Merkel doneo potpuno drugačiju odluku. „Oprezno i smireno“, pomislio je kada se probudio u jutro 13. avgusta 1961. Bio je na proputovanju kroz Hanover kada su ga obavestili o radovima na velikom zidu u Berlinu. Ne možete zamisliti veće poniženje za jednog gradonačelnika.
Sovjeti su ga doveli pred svršen čin, Amerikanci su propustili da ga o tome obaveste iako su imali neke informacije iz Moskve. „Bespomoćni bes“ nakupljao se u njemu. Ali šta je uradio? Zauzdao je svoje osećanje nemoći i pokazao da je veliki realpolitičar, što mu je kasnije donelo mesto kancelara i Nobelovu nagradu za mir.
Po savetu Egona Bahra prihvatio je novo stanje, svestan da ni sve nezadovoljstvo ovog sveta neće ubrzo srušiti zid. Čak je naredio da berlinska policija razbije proteste kako bi sprečio da katastrofa podele grada preraste u opšti rat. Težio je paradoksu, kako je to Bahr kasnije objasnio: „Priznajemo status quo kako bismo ga promenili.“
Nije kasno da se duo Merkel/Steinmeier ugledaju na Brandta. Besmisleno je nastaviti sa podrškom strateški krtatkoročnim stavovima Baracka Obame. Možemo da vidimo kako se on i Putin teturaju ka znaku na kome piše: „Nema izlaza.“
„Test za politiku nije to kako nešto počinje, već kako se nešto završava“, kaže Henry Kissinger. „Treba da težimo pomirenju, a ne dominaciji“, napisao je posle ulaska Rusa na Krim, „Demonizacija Putina nije politika, već alibi za njen nedostatak.“ On predlaže da ublažimo sukob kako bismo našli rešenje.
Amerika se trenutno, odnosno već duže vreme, ponaša potpuno suprotno tome. Svi sukobi se zaoštravaju do krajnjih granica. Iz napada al-Kaide proistekao je globalni pohod protiv islama. Irak je bombardovan zbog neosnovanih optužbi, a onda se američko vazduhoplovstvo okrenulo ka Avganistanu i Pakistanu. Odnosi sa islamskim svetom duboko su uzdrmani.
Da je Zapad tadašnju američku vladu, koja je bez odluke UN i dokaza o postojanju „oružja za masovno uništenje“ napala Irak, tretirao prema istim standardima kao danas Putina, Georgeu Bushu bi odmah bila izdata zabrana ulaska u EU, inostrane investicije Warrena Buffeta bi bile zamrznute, dok bi uvoz američkih automobila bio blokiran.
Američka sklonost ka verbalnoj, a onda i vojnoj eskalaciji – izopštavanje, optužbe i napad – pokazala se krajnje nedelotvornom. Poslednja uspešna velika američka vojna operacija bilo je iskrcavanje na Normandiju. Sve druge – Koreja, Vijetnam, Irak i Avganistan – završene su neuspehom. Razmeštanje jedinica NATO na poljskoj granici i razgovori o naoružavanju Ukrajine samo su nastavak bezidejne politike vojnim sredstvima.
Od politike „glavom kroz zid“, i to uvek na mestu gde je zid najdeblji, dobijamo samo glavobolju i ništa više. Na zidu koji izgleda ponovo deli Evropu i Rusiju postoje jedna velika vrata. Ključ je sačinjen od ravnoteže interesa.
Rusija je energetska svetska sila i industrijska zemlja u razvoju. Sad nam je potrebna politika ravnoteže i uvažavanja obostranih interesa. Saradnja za teritorijalne garancije. Ministar spoljnih poslova Steinmeier je već našao prave reči – partnerstvo za modernizaciju. Rusiju moramo da integrišemo, umesto što je izolujemo. Mali koraci u tom pravcu su daleko bolje rešenje od besmislene politike izopštavanja.
Još samo jedan komentar o tonu ove rasprave. Aneksija Krima je povreda međunarodnog prava. Podrška separatista na istoku Ukrajine suprotna je našim idejama o državnom suverenitetu. Državne granice su nepovredive.
Međutim, svaki događaj se zbiva u određenom kontekstu. Nemački kontekst je to što mi kao društvo još uvek služimo uslovnu kaznu za neke ranije povrede međunarodnog prava.
Nemačka je vodila rat sa svojim istočnim susedom dva puta u poslednjih sto godina. Nemačka duša, koju često romantizujemo, pokazala je svoju surovu stranu.
Naravno, nova generacija može da izrazi nezadovoljstvo nemilosrdnim Putinom i da traži sankcije protiv njega, ali to nezadovoljstvo mora da prati i određena doza srama. Ili da se poslužimo Brandtovim rečima: „Tvrdnja da posedujete apsolutnu istinu je vrlo opasna.“
Na kraju su to shvatili i oni koji su podlegli ratnoj groznici 1914. Pokajnici su po završetku rata izdali drugi poziv, ovaj put za razumevanje među nacijama: „Civilizovani svet postao je bojno polje. Vreme je da plima ljubavi zameni razorne talase mržnje.“
Trebalo bi da u 21. veku izbegnemo ovaj trnovit put preko ratišta. Istorija ne treba da se ponovi. Vreme je da pronađemo prečicu.
Gabor Steingart, Handelsblatt, 08.08.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 10.08.2014.
UKRAJINA