Impresivna odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu – da odbaci tvrdnju Srbije da je proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. bilo nezakonito – uglavnom je ignorisana ili iskorišćena za lažno alarmantna predviđanja hipotetičkih budućih secesija. Ako dozvolimo ovaj presedan, kukaju mnogi, kako ćemo sprečiti otcepljenje, na primer, Katalonije.
Ovakvo razmišljanje je dvostruko pogrešno. Za početak, ne postoji ni stvarni ni paralelni svet u kojem bi Beograd mogao da upravlja Kosovom, a kamoli svet u kome bi Kosovo bilo deo Srbije. Međunarodni sporazumi kojima je Kosovo priznato kao sastavni deo Jugoslavije služili su upravo tome: ono je bilo član šire federacije stvorene nakon 1918, a ne sastavni deo jednog od njenih činilaca. (Pravni detalji o ovoj ključnoj razlici mogu se naći u knjizi Noela Malkoma Kosovo: kratka istorija.) Čak su i stari tvrdokorni jugoslovenski komunisti dali Kosovu status autonomne pokrajine ustavom iz 1974. Veliki je zločin – jedan od mnogih velikih zločina – bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića što je poništio oba ova sporazuma. Praktično odmah nakon dolaska na vlast 1989. ukinuo je autonomiju Kosova. Zatim je uništio čitavu jugoslovensku federaciju svojim suludim i genocidnim poduhvatom stvaranja osvajačke „Velike Srbije“. Nezavisnost Kosova je poslednji čin sloma tog naopakog i ludačkog plana. Očekivati od albanske većine da pristane na restauraciju srpskog suvereniteta bilo bi isto kao i očekivati od Poljske da zatraži ujedinjenje sa Rusijom ili Nemačkom.
Što se tiče pitanja „presedana“, koje konstantno i licemerno potežu Rusija i Kina, čovek samo može da se zapita: „Kakav presedan?“ Moskva i Peking su štitili Miloševića dok je pokušavao da u Evropi sprovodi etno-fašizam, i obe te države imaju na svojim teritorijama nemirne manjine ili gaje teritorijalne pretenzije. Da li bi se njihov stav prema Tibetu ili Gruziji zaista promenio da je Međunarodni sud pravde doneo drugačiju odluku? Odgovor se sam nameće. Smešno je da bilo koji od ova dva režima glumi da mu je stalo do međunarodnog prava.
Šta je onda sa Katalonijom, Baskijom, Kvebekom i Škotskom? To su veoma stara i komplikovana pitanja i nemaju nikakvih sličnosti sa modernom istorijom Balkana. Iskustvo nas uči da se narodi unutar većih zajednica ne odlučuju olako na otcepljenje. Kada bi Španija, Kanada ili Ujedinjeno Kraljevstvo tretirale svoje manjine tako nasilno i šovinistički kao što je Srbija postupala sa Kosovom, istorija naroda Katalonije, Baskije, Kvebeka i Škotske ukazuje na to da bi njihova pobuna sada bila nezaustavljiva. Ovaj nacionalizam je „sputan“, bar u evropskim slučajevima, trajnom primamljivošću članstva u većoj zajednici Evropske unije, koja od svojih članica zahteva da poštuju manje narode i udaljene regione. Sada je ova prilika dostupna i Srbiji i Kosovu, što nije bio slučaj dok je Milošević kršio svaki mogući zakonski princip. Uz to, teško je zamisliti Katalonce ili Škotlanđane kako protestuju tražeći nezavisnost i noseći transparente „Setite se Kosova“.
Osim mirnog i neosporavanog razdvajanja Čeha i Slovaka početkom devedesetih (koje se takođe odigralo u svetlu potencijalnih evropskih integracija), iz skorije evropske istorije pamtim samo dva primera „secesije“ na takozvanom evropskom tlu. Oba slučaja karakteriše prevara i bezakonje. Prvi je bio proglašenje isključivo turske državice na teritoriji Kipra 1983, a drugi proglašenje isključivo srpske državice na teritoriji Bosne, deset godina kasnije. Nijedan od ova dva „puča“ nije izvelo lokalno stanovništvo: i jedan i drugi je omogućila okupatorska armija. Nijedan nije, niti će ikada biti, međunarodno priznat. Toliko o „presedanu“.
Ne treba ulepšavati kosovsku državu. Bar dva aspekta njenog delovanja zaslužuju hitnu i kritičku pažnju: njena politika prema većinski srpskoj enklavi oko Mitrovice i njen stav prema srpskom kulturnom blagu koje ostaje na njenoj teritoriji. Ali međunarodna zajednica je u mnogo boljoj poziciji da pruži zaštitu i pregovara o ovim pitanjima nego što bi to bilo moguće u nekom izmaštanom novouspostavljenom „suverenitetu“ Srbije.
Mnogo ćemo izgubiti ako zaboravimo Kosovo i strašna zbivanja koja su na kraju dovela do samoopredeljenja skoro dva miliona njegovih žitelja. Pošto su godinama bili lišavani najosnovnijih nacionalnih i ljudskih prava, pa zatim pod pretnjom oružjem potrpani u vozove i deportovani, pošto im je prećeno masovnim ubistvom, ove ljude je spasla intervencija čija je jednostavna poruka glasila da postoji granica iza koje se zakon više ne može kršiti i tuđa savest stavljati na probu. Na Kosovu nema nafte. Državni interesi Izraela tu ne igraju nikakvu ulogu. Na tome se nisu mogli dobiti glasovi – naprotiv. Veliki deo žrtava činili su muslimani. Bilo je to užurbano spasavanje američkog i evropskog obraza, i uklanjanje užasne pretnje za mir u regionu. Mnogi hrabri i časni Srbi mogu da kažu da je u tom procesu takođe uklonjena i jedna štetočina koja je bila neprekidna pretnja njihovoj zemlji.
To je bilo tada. Sada bi bilo neoprezno spekulisati o tome koliko daleko jedan režim može da ode, misleći da je zaštićen od kazne i posledica. Sukobi u Iraku i Avganistanu su se otegli i poljuljali našu nepokolebljivost. Diktatori u Iranu i Severnoj Koreji to osećaju, a uvek se može očekivati da će im Rusija i Kina pružiti zaštitu i opravdanja.
Slate, 26.07.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 04.08.2010.
KOSOVO