“Problem Irana” se može sažeti na sledeći način: izgleda da Iran zaista pravi nuklearno oružje i mada ga još uvek ne poseduje (veoma značaja stavka), ima sve što mu je neophodno za skoro ostvarenje tog cilja. U slučaju da Iran ostvari taj poslednji korak, to bi bilo veoma loše. Međutim, preventivni vojni udar na postojeća nuklearna postrojenja bi minimalno unazadio nuklearni program Irana, dok bi obezbedio dodatnu podršku sadašnjem režimu i verovatno pokrenuo lanac terorističkih napada i ekonomskih mera iz samog Irana koje bi imale destruktivni efekat na ceo svet.
Dakle, šta činiti u slučaju da, i pored svih sankcija i pritisaka, Iran napravi nuklearnu bombu? Postoji zaista samo jedna opcija koja se prethodno pokazala efikasnom i kod mnogo moćnijih režima – smireno, energično, kontinuirano ograničavanje.
U ovom slučaju, energično ograničavanje takođe može podrazumevati i snažniji pritisak na sirijski režim Bašira Asada, kao što to već čine evropski i arapski saveznici. Sirija je prozor Irana prema zapadnom delu regiona, uključujući i Hezbolah u Libanu. Smena režima u Damasku, uz pomoć regionalnih sila, značajno bi oslabila režim u Iranu, njegov uticaj na okolne zemlje i podršku koju uživa u zemlji.
Vratimo se korak unazad.
Oni koji veruju da Iran namerava da nuklearnu energiju koristi isključivo za proizvodnju struje, treba da pročitaju ovonedeljni izveštaj Međunarodne agencije za atomsku energiju – ili kratak pregled i analizu tog izveštaja Dejvida Olbrajta i njegovih saradnika iz Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost. Prostije rečeno, ovde se ne radi o još jednom pokušaju stvaranja iluzije o oružju za masovno istrebljenje, kao u slučaju Iraka.
Međutim, i pored toga, neko bi mogao reći: pa šta? Izrael poseduje nekoliko stotina atomskih bombi. U slučaju da Iran baci nuklearnu bombu na Izrael, Izrael bi sravnio Iran sa zemljom; dakle, prema ovom argumentu, Iran ne bi mogao ostvariti svoju nameru, to jest njegovo atomsko oružje bi bilo potpuno beskorisno.
Problem sa ovim argumentom je da je nuklearno oružje veoma efikasan metod pretnje. Malo je verovatno, upravo zbog prethodno navedenih razloga, da bi Iran pokrenuo nuklearni napad protiv Izraela ili bilo koga drugog. Međutim, on bi mogao da koristi nuklerano oružje kako bi lakše nametao druge vidove agresije i pritisaka širom regiona.
Posmatrajte to na sledeći način. Da je Sadam Husein uspeo da završi izgradnju nuklearne bombe pre napada na Kuvajt 1990, malo je verovatno da bi Džordz Buš i Džejms Bejker uspeli da okupe ili održe široku koaliciju koja je na kraju porazila njegovu vojsku. Da je Moamer Gadafi završio svoj projekat nuklearnog naoružanja, umesto što ga je predao Britancima i Amerikancima, malo je verovatno da bi se NATO usudio da uništava njegove kopnene snage ili da podržava opoziciju, kao što je to učinjeno početkom ove godine.
Teoretičari koji se bave temom nuklearnog odvraćanja ovo nazivaju: “strateško ucenjivanje” ili “eskalirajuća dominacija”. U ozbiljnom međunarodnom sučeljavanju snaga, ona strana koja ima mogućnost da preti eskaliranjem konflikta je strana koja obično pobeđuje. Nuklearno oružje ne samo da odvraća države od pokretanja inicijalnog nuklearnog udara; ono takođe odvraća saveznike ugrožene zemlje da odgovore u slučaju da je ona napadnuta (ili zastrašivana) konvencionalnim naoružanjem.
Adekvatan način odgovora na ovakvu vrstu ucene je da se kreira situacija koja bi omogućila da se ucena ignoriše. Na primer, u slučaju da Iran uspe da izgradi mali nuklearni arsenal, a potom počne da postavlja zahteve Izraelu, Saudijskoj Arabiji, Libanu ili bilo kome drugom – ili ako krene da podržava Hezbolah u sprovođenju velikog nasilja, i potom kaže “radite kako zahtevam, jer posedujem nuklearno oružje i dovoljno sam lud da ga upotrebim”, dobar odgovor bi bio: “mi imamo Petu flotu u Bahreinu, nekoliko nosača aviona pod Centralnom komandom, nekoliko vazdušnih baza u dometu, jedinice za specijalne operacije u Kuvajtu, puno zabavnih stvari u Sajber komandi i nećemo se ustezati da vas bombardujemo, onesposobimo vam digitalnu mrežu za mnogo godina unapred i pošaljemo komandose da unište vaše palate i bunkere”.
Ili nešto poput toga. (Uzgred, ovo je veoma dobar razlog zašto neke trupe i vojnu infrastrukturu treba zadržati u Kuvajtu i nakon konačnog napuštanja Iraka.)
Drugim rečima, mogli bismo Iranu reći eksplicitno, i demonstrirati to kroz naše prisustvo u regionu: “Vaše nuklearno oružje ne znači da imate eskalirajuću dominaciju.”
Ovo, naravno, ne rešava problem do kraja. Ograničavanje i odvraćanje već su bili od koristi tokom hladnog rata, delimično zahvaljujući sovjetskim liderima, koji su cenili stabilnost i (posebno do početka atomskog doba) nisu bili mesijanski nastrojeni. Ovo ne važi za trenutni režim u Iranu. Još jedan razlog zašto je ograničavanje do sada bilo uspešno je to što su supersile vremenom razvile radarske sisteme za rano uzbunjivanje i kodirane bojeve glave. Ne postoje garancije da će se slične stvari upotrebljavati u Iranu. Konačno, Moskva i Vasington su udaljeni hiljadama kilometara. U slučaju da radar zakaže (u nekoliko navrata se pomislilo da je jato gusaka raketni napad), komandantima bi trebalo najmanje pola sata da odluče šta da čine. Teheran i Tel Aviv su na udaljenosti od pet minuta. Napeta situacija i pogrešna procena bi mogle dovesti do katastrofe.
Postoje mnogi razlozi, dakle, zašto bi bilo najbolje kada bi Iran mogao da se odvrati od izgradnje nuklearnog arsenala.
Mit Romni, vodeći republikanski predsednički kandidat, u članku objavljenom u Vol strit žurnalu od četvrtka, pod nazivom “Neću dozvoliti da Iran poseduje nuklearno oružje”, iznosi tvrdnju da je predsednik Obama “potkopao” svoj kredibilitet i “ostavio utisak da je Amerika slaba”. Romnijeva administracija, nastavlja on, vodila bi “drugačiju politiku”. On bi nametnuo “novu rundu mnogo rigoroznijih ekonomskih sankcija… agresivnije bi stao u zaštitu iranskih disidenata… podržao američku diplomatiju sa veoma realnom i kredibilnom vojnom opcijom…. obnovio redovno istovremeno prisustvo nosača aviona u Mediteranu i Persijskom zalivu… (i) pojačao vojnu podršku Izraelu.” Ovakve akcije bi “poslale jasan signal Iranu da SAD, zajedno sa svojim saveznicima, nikada neće dozvoliti Iranu da dođe u posed nuklearnog oružja.”
Ovaj signal je već poslat. Koje zapravo “rigorozne ekonomske sankcije”, pored već postojećih, ekstenzivnih sankcija SAD i Evropske unije, Romni predlaže? On nam to ne kaže. Što se iranskih disidenata tiče, tajna podrška bi bila dobra ideja, jer iskustvo pokazuje da se svako javno pružanje “agresivne” podrške okončava slanjem reformista u zatvor.
Konačno, koja je to “veoma realna i kredibilna vojna opcija” koju Romni zagovara, i kako se ona razlikuje od opcija koje je sastavila Zajednička komanda? Zašto su nam potrebni nosači aviona istovremeno u Mediteranu i Persijskom zalivu, kada su dva nosača već pridružena Centralnoj komadi (sa Iranom u dometu), pored već postojećih vazdušnih, morskih i kopnenih trupa u regionu? Prema sajtu GlobalSecurity.org, avioni na jednom nosaču imaju dovoljno naoružanja da u jednom naletu gađaju više od 1000 ciljeva. Zar to nije dovoljno?
Problem Irana je veoma težak, danas možda najzamršeniji od svih problema sa kojima se suočava Zapad. Niko ne zna šta da se radi; svaki predlog (uključujući i moj) nosi rizike i neizvesnost. Romni ne čini ništa drugo osim što politički eksploatiše osetljivo nacionalno-bezbednosno pitanje praveći se da nudi nova rešenja.
Neki republikanac bi trebalo da ga obavesti da je Džordz Buš sve to već razmatrao tokom svog mandata. Dik Čejni je snažno zagovarao vazdušne napade (američke, izraelske ili zajedničke) na iranska postrojenja. Zajednička komanda je u teoriji testirala ove scenarije. Neki su, prvih nekoliko dana, delovali obećavajuće, ali onda bi se desio preokret: Iran bi se uspešno obnovio i popravio štetu u roku od nekoliko godina, obezbeđujući još veću podršku ostalih zemalja i domaćeg stanovništva. Nakon što je video ove rezultate, Buš je odlučio da odustane od ove strategije.
Čak i Romnijev članak ne sugeriše da napad treba stvarno izvršiti. On zapravo ne predlaže ništa drugo od onoga što se trenutno čini, osim nekoliko stvari koje bi situaciju mogle učiniti još gorom ili koje bi vodile uzaludnom utrošku ograničenih resursa.
Slate, 10.11.2011.
Peščanik.net, 14.11.2011.