Zaustavljanje života

Dnevnik izvanrednog stanja I

Ne bojte se. Imam masku na licu dok ovo pišem, ali i pored toga trudim se da ne dišem u ekran već pratim tekst blago pognute glave, ispod gornjeg ruba naočara. Isto onako kako je pre dva dana u obližnjoj Aromi jedna starija gospođa, neznatno maskirana zelenom kapom i podignutim šalom iste boje, posmatrala preostale komade mesa u vitrini pred nama. Mesar, ogroman tip sa keceljom po kojoj su krvave mrlje ostavile trajne fleke, nije prestao da govori o vanrednom stanju. Kada je ugledao Gospođu u zelenoj kapi skoro da se naljutio na nju, pa je krenuo u pravu tiradu o neposluhu i kažnjavanju. Za to vreme je oštrio dugačak nož na brusnoj ploči i nastavljao da priča o neozbiljnosti nacije koja je, eto, doživela konačnu propast kada nije u stanju da posluša Predsednikove, ne savete, već naređenja, koja on, Mesar, prihvata kao slova zakona, i ne samo to, već ih i promoviše iznad svoje vitrine u kojoj su, inače, pretekla samo dva bifteka i poveći komad svinjskog buta. Ostale posude bile su prazne a krv na njihovim rubovima odavno sasušena. Vi, gospođo, trebalo bi da ste kod kuće, bio je direktan Mesar, zar niste slušali šta su vam poručili? Ona se samo blago osmehnula, jednom rukom je podigla šal preko nosa dok je drugom pokazala na svinjski but: Daćete mi dve tanke šnicle od ovoga. Ma lako ćemo za šnicle, promrsio je Mesar radeći svoj posao rutinski. Pa kakvi smo to ljudi, nastavljao je da se žali više za sebe. Gospođa sa zelenom kapom je prihvatila svoj dnevni obrok i bez reči otišla ka kasi. Ja sam ostao da slušam Mesara koji mi je od istog komada isekao parče mesa za mlevenje. Ma znaš šta, rekao je sada vidno ljutit dok su iz mašine za mlevenje izbijali jednobrazni mesnati crvi, s ovakvima treba po kratkom postupku. Svako ko ne sluša, ali svako, naglašavao je Mesar naginjući se prema meni preko vitrine, morao bi da bude streljan na licu mesta. Pa da vidiš kako se disciplinuje nacija. Prećutao sam njegov predlog radikalnih mera i samo dodao da ne mora meso da melje i drugi put. Pa je l’ vam ovako dobro?, pitao je Mesar, ali ja nisam znao našta je konkretno mislio, na neposlušnost Gospođe sa zelenom kapom ili na kvalitet samlevenog mesa. Ma da, rekao sam i pokupio svoj dnevni obrok. Ako musaka bude dobra, mislio sam, imaću je i za sutra. Ako budem jeo manje, onako kako se to radi u vanrednim stanjima, onda bih mogao da je rastegnem i na tri dana, možda i više, razmišljao sam dok sam odmicao prema kasi. Usput, video sam da brašna više nema, kao ni gotovih supa, pa ni konzervi. Ostale su samo najskuplje tunjevine iz uvoza i čitav program Rio mare.

Sinoć mi se javila koleginica Frančeska iz Milana. Ona je u samoizolaciji već deveti dan, gde je dospela po povratku iz inostranstva. Kaže mi da je najteže stanje u susednom Bergamu, odakle stižu teške vesti. Ceo region je u karantinu i vanredno stanje je na snazi do 3. aprila. Negde na mrežama videla je vest o antimigrantskom skupu koji je održan prethodnih dana, stvari se urušavaju iz sata u sat. Pita me da li sam video šta se dešavalo na grčko-turskoj granici prethodne noći. Korona je u međuvremeno postala alibi za različite političke kampanje, vlasti i opozicije, pa i neformalnih grupa koje su kod nas nedavno bile organizovane kao narodne patrole. U vanrednom stanju, međutim, patrolira vojna policija, zaštićena crnim beretkama, zelenim zaštitnim maskama, kakva je ova moja, i dugim cevima. U medijima sam našao objašnjenje da su oni „angažovani na pružanju podrške civilnim vlastima u sprečavanju širenja virusne infekcije Kovid 19“. Njihova pojava u Knez Mihailovoj samo retkima deluje nadrealno. Ljudi su izgleda naviknuti na ovakva (iz)vanredna stanja, u kojima je sve naizgled normalno, pa čak i to da se korona lovi dugim cevima u najužem urbanom jezgru. Podseća na ratno stanje koje je u nekoj od silnih emisija proteklih dana zazivao dr Belojević, stručnjak sa Medicinskog fakulteta, koji uvek gostuje sa maskom na licu, tipka na telefonu i govori o tome kako je život trebalo zaustaviti onog časa kada se dogodio Vuhan. Njegova pojava je uznemirujuća podjednako kao dolazak crnih beretki. Nakon njegovog gostovanja na Novoj S imao sam košmarne snove. U njima se pojavljivao dr Belojević sa svojom Dart Vejder maskom, ali u beloj varijanti. Diše teško i govori dok skroluje nešto na svom telefonu, valjda izveštaje nekih tajvanskih naučnika. Znaš li šta je vanredno stanje?, pita me. Mislim da znam, kažem uplašeno. Nemaš ti pojma, kaže mi taj košmarni doktor Propast. To je ratno stanje, a tu nema stani-pani. To je kada počinje ratna proizvodnja, kada se granice brane pucanjem. Kada se brane pu-ca-njem!, ponavlja kao da sluti da to meni nije baš jasno. Stoj! Pucam!, E to je ratno stanje, zaključuje dr Belojević. Kada sam se probudio, shvatio sam da je to bio zapravo citat iz njegovog nastupa na televiziji.

Kasnije, u toku dana, pokušao sam da pronađem neke informacije o tom maskiranom doktoru. Piše da je stručnjak za higijenu i medicinsku ekologiju. Sličan vid higijene, doduše mentalne, predložio je i jedan drugi doktor, veoma blizak Predsedniku, dr Krstić. On smatra da bi u vanrednom stanju trebalo ukinuti socijalne mreže i prepustiti se blagotvornom dejstvu izveštaja sa konferencije Vlade Republike Srbije kojom predsedava zapravo Predsednik. Danas su mnogi omađijani ovom vrstom programa. Osim ljudi koji poput Gospođe sa zelenom kapom nemaju živaca, ni vremena a ni para da se povinuju direktivama koje se tamo izriču.

Nemojte se bojati. Dok ovo pišem imam zaštitnu masku na licu, doduše onu zelenu, kakve nose crne beretke, a ne vejderovsku kakvu nosi dr Propast. Trudim se da ne dišem u ekran. Eksponencijalno širenje virusa Kovid 19 ulazi u kritičnu zonu, dok se domaća stvarnost transformiše iz minuta u minut i vanredno stanje postaje ono redovno, koje je samo ozvaničeno u nedelju uveče. Od večeras stupa na snagu i policijski čas, potpuna zabrana noćnog kretanja, osim za radnike koji rade u proizvodnim pogonima, vrlo često i po njih 300 u istoj hali, bez ventilacije, bez zaštitnih maski, bez sredstava zaštite i sprovedenih mera o tačno utvrđenom broju kvadratnih metara po čoveku. Strani kapital kombinovan sa domaćim subvencijama ne poznaje vanredna stanja, a zaposleni u takvim slučajevima i nisu građani već samo bezlična radna snaga.

Peščanik.net, 19.03.2020.