Zavera

Kako razumeti tvrdnje o tome kako Sjedinjene države i Evropska unija imaju za cilj destabilizaciju srpske vlade? Teorija zavere je pružila tri mogućnosti, bar kada je reč o najnovijem srpskom slučaju.

Za prvom posežu oni koji polaze od premise da se ništa ne događa što nije odlučeno u Vašingtonu. Ovome su obično skloni pojedini američki komentatori i intelektualci, nezavisno od toga da li su kritički nastrojeni prema američkoj spoljnoj politici ili je naprotiv podržavaju, a onda i oni u Beogradu koji se na njih oslanjaju, slažući se sa njima ili ne u nekom konkretnom slučaju. Tu spada i holivudska verzija, gde je stvarni zaplet u sukobu oko para ili moći u američkom glavnom gradu i onda sva hipokrizija koja ide uz to. Čitav taj antiamerikanizam je zasnovan na nekoj kič teoriji o zaveri, bilo da je politička, finansijska ili kulturna.

Recimo, izbiju demonstracije u Kairu ili Kijevu, to se objašnjava političkim ili finansijskim interesima jednog ili drugog centra moći u Vašingtonu, ili same Imperije. Jeste, Egipćani i Ukrajinci imaju razloge da budu nezadovoljni, ali to je za Imperiju samo sredstvo, koje se koristi kada joj je to u interesu. Svi ti ljudi koji izlaze na trgove da traže legitimnu vlast su samo sredstvo ispunjenja ciljeva nekog manipulatora u Vašingtonu. Brisel tu igra ulogu dobrog policajca ili, ponekad čak, i njegovog rđavog partnera – ovo poslednje kada je Imperija zabavljena važnijim zaverama.

Ili, uzmimo za primer NATO, odnosno njegovo širenje na Istok i Jug, do čega nikako ne dolazi zato što to traže zemlje koje su se tek oslobodile sovjetskog jarma, ili se suočavaju sa drugim pretnjama sopstvenoj bezbednosti, i uostalom nemaju sopstvenu nuklearnu zaštitu – već zato što Amerika ima agresivne namere prema Rusiji, a i prema drugim zemljama, prema celoj planeti zapravo. Konkretnije, ruska intervencija u Ukrajini je odgovor na nameru Amerike da Ukrajinu priključi NATO savezu. Tačno je, ponekada se kaže, da za to ne postoji saglasnost u samoj toj organizaciji, a jednoglasnost je zaista potrebna, usled čega se od toga odavno odustalo, ali to samo znači da nam nisu poznati svi detalji zavere. Možda je plan da Ukrajina postane član NATO saveza tako što neće postati njegov član? Ništa, naravno, ne stoji na putu Vašingtonu da obezbedi upravo taj ishod, kolikogod da zvuči nemoguće, kao uostalom i svaki drugi.

Druga mogućnost jeste da se prihvati dodatna premisa – znamo da u toj konkretnoj stvari sve zavisi od odluke Vašingtona, pa se nameće objašnjenje da je takva odluka tamo i doneta, jer se upravo takva stvar i dogodila. Recimo, haški tribunal ne odlučuje ništa sam, već samo ono što mu nalože, kako se to kaže, Amerikanci. Pa, ako se nešto dogodilo, recimo pušten je na kućno lečenje neko kome se sudi, onda su o tome odluku donele vlasti Imperije. A pošto znamo, kao što i oni znaju, da će ta osoba učiniti sve da se osveti ljudima na vlasti u Srbiji, što će najbolje postići ako im destabilizuje upravo tu vlast, to znači da su, u konkretnom slučaju, Amerikanci pustili Šešelja da bi destabilizovali srpsku vlast. Uzmimo da neko naivan upita zašto? Odgovor je, pa zato. To je očigledno. Tu negde treba naći i ulogu za neoliberale, građaniste i drugosrbijance, koji se naravno prave naivni, i to je to.

Treća mogućnost jeste da se ukaže na stvarnu zaveru, u kojoj važnu ulogu ima navodna (ili stvarna, svejedno) američka zavera. Amerika, zapravo, nije primetila, što je tipično, kazaće neki, recimo, veoma dobro upućeni istoričar, za svaku Imperiju na zalasku da ne primeti da postoji alternativni centar moći, ili čak više njih – prosto ih arogancija zaslepljuje. Zbog toga ona teži da destabilizuje srpsku vladu kako bi je učinila još poslušnijom, ne videći, zapaziće dalekovidi političar, da zapravo pada u zamku alternativne, naravno dobronamerne, imperije, kojoj bi srpske vlasti mogle da se okrenu. Tako da su, zapravo, odlukom o Šešeljevom privremenom povratku iz Haga, kako bi se lečio kod kuće, dok čeka nastavak suđenja ili presudu, a od koga se očekuje da destabilizuje srpsku vladu, dakle tom odlukom američki su zaverenici pali u zamku ruske zavere da se srpskim vlastima otvori mogućnost promene spoljne politike i novo savezništvo sa Rusijom. Koje je i inače poželjno i prirodno, a sada je i sasvim opravdano.

A Brisel? Pa, oni tamo, što se bave krastavcima i bananama, ili su suviše birokratizovani da bi razumeli ili su u vlasti Imperije ili su zlonamerni, gotovo profesionalno i ideološki. To se sve uklapa u teoriju zavere, jer je ona sveobuhvatna: koliko god da zavera otkrijete, svaka je zapravo samo instrument neke još zaverenije, ako tako mogu da kažem.

Novi magazin, 24.11.2014.

Peščanik.net, 24.11.2014.