Sistem teritorijalne odbrane, oružani sukobi u bivšoj Jugoslaviji i kult oružja praktično su naoružali naše građane, zbog čega se Srbija u svetskim medijima često pojavljuje u negativnom kontekstu. Prošle godine je britanski Telegraf objavio podatak da su građani Srbije po broju oružja koje poseduju odmah iza Amerikanaca. Nedavno je objavljen članak da smo najnaoružaniji narod među Slovenima.
Procene su da se u Srbiji nalazi preko tri miliona komada oružja, dok drugi izvori ističu nešto manji broj – između 1,6 i 2,6 miliona komada legalnog i ilegalnog oružja. Prema zvaničnim podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) u Srbiji postoji skoro milion komada legalnog oružja. Nezvanična procena MUP-a je da postoji i između 200 i 900 hiljada komada nelegalnog oružja.
Čiju god procenu da uzmemo kao najrelevantniju, očigledno je da naši građani poseduju previše oružja. Zato ne čudi što je u poslednjih 15 godina sprovedeno 7 akcija legalizacije oružja, koje podrazumevaju da građani odu do najbliže policijske stanice i predaju oružje bez obaveze dokazivanja porekla oružja ili bez odgovornosti ako su ga nabavili na nezakonit način. Do sada je na taj način prikupljeno preko 200 hiljada komada ilegalnog oružja, što nije dovoljan broj imajući u vidu procene o ogromnom broju ilegalnog oružja, a i bezbednosnu situaciju u zemlji i regionu.
Građani Srbije su sve manje raspoloženi da predaju oružje policiji, bez obzira na činjenicu da neće snositi nikakve posledice. Opadajući trend legalizacije oružja je naročito bio uočljiv prošle godine kada je predato svega 1.410 komada oružja. Za slab učinak akcije krivi su nedovoljno podsticajna kampanja, loš tajming i nepoverenje građana u institucije.
U kampanji legalizacije oružja objašnjene su samo procedure i nisu učestvovali svi akteri zainteresovani za ovu temu, a i tokom leta građani ne žele da razmišljaju o obavezama prema državi, već su posvećeni nekim drugim stvarima, na primer godišnjim odmorima. Vremenski početak kampanje je očigledno važan, jer je 2015. godine kampanja počela 4. marta i skupljeno je 5 puta više oružja nego 2016. kada je kampanja počela 1. jula.
Postoji realna bojazan da će se prošlogodišnji scenario ponoviti i ove godine. Kampanja opet nije posebno podsticajna i ponavljaju se iste greške. Ministarstvo unutrašnjih poslova je 2. juna 2017. u saopštenju dugom dva pasusa objavilo da je počela legalizacija oružja i objasnilo proceduru, ali nije bilo nikakvog sadržaja koji bi motivisao građane da predaju oružje. Nakon objavljivanja šturog saopštenja u medijima, nastupila je tišina koja je trajala više od mesec dana, odnosno do trenutka objavljivanja teksta u Večernjim novostima.
Istraživanja pokazuju da građani oružje poseduju jer im ono pruža osećaj sigurnosti. Tome treba dodati i podatak da se približno tri četvrtine građana Srbije oseća potpuno ili uglavnom bezbedno, i to pre svega u svojoj kući, pri čemu većina građana ne smatra da su državni organi doprineli njihovom osećaju bezbednosti. Zbog toga i ne treba da čudi slab odziv građana na poziv MUP-a da predaju oružje.
Rezultat je još slabiji kada se neinovativna strategija komunikacije poveže sa kultom oružja. Dovoljno je pogledati portrete Obrenovića i Karađorđevića sa sabljom i kuburom, pa uvideti koliko je ovaj kult jak u Srbiji. Sada je u pojedinim delovima Srbije sasvim normalno da svaka kuća poseduje pištolj. Nedostatak bezbednosne kulture i odsustvo svesti o opasnosti koje oružje nosi sa sobom doprinose da se građani sve ređe odlučuju da predaju oružje.
Pored legalizacije, trenutni izazov je i neznanje kako zaista izgleda praksa dobijanja dozvole za nošenje i držanje oružja, jer do sada nije sprovedeno dubinsko istraživanje o tome. U nastavku procesa kontrole lakog naoružanja u Srbiji, neophodno je identifikovati i probleme prelakog dobijanja dozvole za nošenje i držanje oružja, jer je oko polovine ubistava prošle godine izvršeno legalnim oružjem.
Potrebno je preispitati dosadašnje sprovođenje politike kontrole lakog naoružanja. Prvi pokušaj da se uvede red u ovoj oblasti učinjen je 2010. kada je vlada usvojila Strategiju kontrole streljačkog i lakog oružja čije je važenje isteklo 2015. Akcioni plan za sprovođenje Strategije je usvojen sa zakašnjenjem od tri godine, što je dovelo do toga da su u dužem vremenskom periodu ciljevi i aktivnosti zacrtani u Strategiji bili samo mrtvo slovo na papiru. Nakon usvajanja akcionog plana nije izvršena nijedna njegova dopuna ili revizija, iako se kasnilo sa sprovođenjem mera. Za realizaciju aktivnosti iz ovog akcionog plana nisu izdvojena posebna sredstva u budžetu, već su nadležna ministarstva koristila sredstva iz svojih redovnih, zbog štednje smanjenih budžeta.
Drugi pokušaj koji je uneo značajne pozitivne promene u kontroli lakog naoružanja je usvajanje Zakona o oružju i municiji 2015. godine. Zakonom su pooštreni kriterijumi za dobijanje dozvole za držanje i nošenje oružja i predviđena je provera zdravstvene sposobnosti osobe koja je podnela zahtev za dozvolu držanja i nošenja oružja. Ipak, prostor za unapređenje pravnog okvira i dalje postoji. Rok za obnovu lekarskog uverenja o zdravstvenoj sposobnosti za držanje i nošenje oružja je 5 godina. To je isuviše dug period u kome može doći do velikih promena u zdravstvenom stanju vlasnika oružja. Dodatni problem su ograničenja koja dolaze sa godinama. Na primer, u Španiji se ovakvo lekarsko uverenje obnavlja na svake tri godine za osobe preko 60 godina starosti. Pored toga, svi koji žele da poseduju oružje moraju da polože testove kojima dokazuju da imaju teorijsko i praktično znanje o bezbednoj upotrebi oružja.
Za sada ne postoje dovoljno informacija o tome kako policija i zdravstvo sarađuju povodom izdavanja lekarskog uverenja o zdravstvenoj sposobnosti za držanje i nošenje oružja. O značaju i izazovima u saradnji policije i lekara govori nam i praksa u Velikoj Britaniji. Tamo su lekari tražili nadoknadu zbog zahteva policije da se medicinski izveštaj dostavi u roku od 21 dana. Često se dešavalo i da policija traži izveštaj od lekara bez potrebne specijalizacije. (Izrada kvalitetnog izveštaja, po mišljenju britanskih lekara, zahteva 6 pregleda koji oduzimaju čitav radni dan lekara. Ovo je bio razlog kašnjenja u izdavanju dozvola za nošenje oružja u Britaniji.)
Dakle, za smanjenje broja ilegalnog oružja u Srbiji i jačanje bezbednosne kulture potrebno je preispitati efekte legalizacije oružja i primene politike kontrole lakog naoružanja.
Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Peščanik.net, 14. 07.2017.
Srodni linkovi:
Rastislav Dinić – Privatni život stabilokratije
Dragoslav Pantić – Ko to gleda u tuđe dvorište?
Ana Jovanović – Formule ubijanja
Dejan Ilić – Odgovor ili odmazda
Marko Sinđić – Beleške o socijalnom radu
Tanja Ignjatović – Ko ne radi svoj posao
Adriana Zaharijević – Melanholični, nejednaki i lišeni zdravog razuma
Sofija Mandić – Skuvali ste ribe
Ana Jovanović – Ljudski faktor rizika, deo II
VIDEO – Ubistvo u kontrolisanim uslovima
Ana Jovanović – Ljudski faktor rizika