Ne samo u inostranstvu, i u Egiptu se mnogi pitaju da li su Egipćanke gubitnice ili pobednice revolucije. Veliki broj žena učestvovao je u demonstracijama na trgu Tahrir i uopšte u revoluciji, pitanje glasi – gde su one sada?
Primećujem da mnogi Nemci skorašnji razvoj događaja u Egiptu ocenjuju prilično negativno. Veći su pesimisti i od Egipćana i Egipćanki. Ali optimizam na Nilu ne treba da nas zavara, jer mnogi borci za prava žena očekivali su daleko više od revolucije.
Kao egipatsko-nemačka politikološkinja i aktivistkinja smatram da na „pitanje pobednika“ možemo da odgovorimo i sa „da“ i sa „ne“ u zavisnosti od toga iz kog ugla posmatramo „žensko pitanje“. Da li posmatramo vladu, državu ili civilno društvo, ili govorimo o celokupnoj promeni društvenih vrednosti.
Moramo da budemo precizni o kojim ženama govorimo i biti načisto sa tim da kada je reč o Egiptu jedinstveni termin Egipćanke ne može da nam bude od velike koristi. Pol uvek stoji u korelaciji sa klasom i poreklom. Isto tako, interesi žena i muškaraca su različiti. Reč je o temama kojima je u kontekstu Arapskog proleća poklonjeno vrlo malo pažnje.
Trenutno se političke nauke bave politikom sa vrha. One posmatraju državni nivo, analiziraju Ustav ili broje koliko žena sedi u parlamentu, odnosno koliko je uopšte žena zastupljeno u procesu odlučivanja.
Polazeći iz ove perspektive odgovor je jasan: Egipćanke su gubitnice revolucije. U parlamentu ima samo 2 odsto žena, a u ustavnom komitetu nijedna. Polovinom prošle godine, Vojni savet je ukinuo Mubarakovo pravilo prema kome je ženama bilo zagarantovano 12 odsto poslaničkih mesta. U novoizabranom parlamentu samo 12 poslanika su žene.
Ukoliko posmatramo politiku „od dole“ možemo da zaključimo da su u pitanjima kao što su socijalni pokreti, promene društvenih vrednosti, odnosi između polova i generacija, žene pobednice revolucije.
Kada su režim i konzervativci žene nazivali kurvama one su odgovorile „Tačno, mi smo kurve“ i nastavile su da protestuju. Činjenica da su žene za vreme protesta i tokom noći boravile na Tahriru je od istorijske važnosti. Neke od njih danas rade za satelitske tv stanice i obaveštavaju milione Arapa kako ih je policija ponižavala, seksualno zlostavljala i prebijala. Pune samopouzdanja glasno govore kako su im pretili da će ih silovati. To je prava revolucija.
U Egiptu, kao i u drugim arapskim zemljama, ranije je važilo uverenje da ako je neka žena seksualno zlostavljana, sama je kriva za to. Silovane žene su često prislino udavane. Sada sve više roditelja staje u odbranu svojih ćerki, a često su oni ti koji tuže silovatelja. Nakon nekih sudskih presuda čak se i egipatska vojska javno izvinila.
Društvo je postalo senzibilnije na prava žena. Žene su žrtve, ali ponosne žrtve.
Sada je pitanje da li će kontrarevolucija ugušiti ovaj nedavno stečeni uticaj u javnom prostoru. Ja odgovaram kontrapitanjem – o kojim ženama govorimo? Žene iz srednjeg sloja su pretežno zainteresovane za individualna ljudska prava. One zahtevaju slobodu u privatnoj sferi, slobodu umetnosti i nezavisnost medija. One žele seksualno samoopredeljenje i ni u kom slučaju ne žele da se povinuju propisima o oblačenju. U ovom trenutku njihove zahteve niko ne čuje.
Žene koje žive na granici siromaštva, a to je još uvek problem 40 odsto svih stanovnika Egipta, imaju druge potrebe. Njima su najvažnija ekonomska ljudska prava, kao što su čista pijaća voda, struja, zdravstveno osiguranje i konačno zakonsko regulisanje neformalnih radnih odnosa. Sloboda umetnosti za njih nije prioritet, jer one i nemaju pristup svetu kulture.
I ne zaboravimo – mnoge žene su glasale za islamiste, tako da se sada nalaze na strani pobednika. Ono malo žena u parlamentu je veoma religiozno i žestoko se protivi zakonskom garantovanju prava žena. Poslanice iz Muslimanskog bratstva žele da ponište ratifikaciju konvencije UN, tzv. Cedaw sporazuma, prema kome države moraju aktivnije da štite žene od diskriminacije. Egipat je bio jedan od prvih potpisnika konvencije. Egipatski pokret za prava žena jedan je od najstarijih i najjačih u arapskom svetu i zalaže se za sekularno egipatsko društvo, što nije nimalo lako u društvu prožetom religijom.
Uprkos svim ovim problemima, postoji dovoljno obrazovanih i sposobnih žena koje bi mogle da obavljaju političke funkcije. Jasno je da su žene i muškarci socijalističke, levičarske, liberalne i sekularne orijentacije izgubili prvu rundu u novom Egiptu. Ali bi za četiri godine, na nekim novim izborima, oni mogli da pobede.
Kako bi se to ostvarilo, pod hitno moraju da se sklope politički savezi, mada je za sada nekozervativni tabor duboko podeljen. Osim toga, feministkinje u svojim nastupima treba da budu agresivnije, jer nema smisla čekati da ih neko pozove u ustavni komitet. One same moraju da otvore ta vrata.
Hoda Salah, TAZ, 03.09.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 11.09.2012.
FEMINIZAM