Žensko pitanje

Mogao je ministar Đorđević svoju visoku posvećenost ženama da iskaže navodeći stihove čuvenog drumskog hita: „Šoferska je tuga pregolema, pukla guma a rezerve nema. Vidiš mala onu gustu šumu, tamo ćemo da krpimo gumu!“

Mogao je, ali ipak nije. Bio bi to napadni seksistički eksces, nešto u ravni Bate Gašića, koji je posle svoje mizogine duhovitosti avanzovao u vodećeg tajnog agenta režima. Pre toga je oslikan kao ktitor i kao svetac u novom kruševačkom hramu Svetog Jovana.

Član vlade je čovek od ukusa, pa se uhvatio literature koja se, uz ostalo, bavi i ženama. Bez žena nema inspiracije ni pisaca, niti čarobnih književnih junaka. Šta je još mogao Zoran Đorđević, književno neutralan i čitalački inertan da smisli, da kaže, a da to bude šarmantno, pametno i duhovito, da ponovo ne bude kako je nosilac portfelja ispao zvekan.

Ako se već uhvatio citatologije, imao je na raspolaganju Čarlsa Bukovskog i njegovo izrastanje uz pomoć žena-objekata u bludnog sina, prozaistu brutalne, pijane erotske slikovitosti i pesnika prefinjene lirike. Ili Henrija Milera i dve njegove obratnice, možda čak Anais Nin, junakinju sopstvene intelektualne senzualnosti. Ili Tagoru ili Petra Pajića, ili Lazu Kostića. Možda Oskara Daviča i njegovu „Hanu“ (Ja sin mutnoga lovca i vidra i ovca, zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu), da ne nabrajam više. Osim možda Hajnriha Hajnea i njegovu vilu Lorelaj, i svakako Solomonovu Pesmu nad pesmama.

No, čemo sve ovo? U mojim sažetim predlozima ima i razvratne proze i čedne poezije i uzbudljive prepiske, pa bih rado pomogao vladi svoje zemlje i njenom uglednom članu da izabere nešto suvislo ili potpuno slobodno, čak lascivno, ali literarno dopušteno. Ali sudim da ministar, tragajući za lepim mislima koje bi mogao da iznese pred žensku javnost, nije tražio ničiji savet. Mada, moguće je i da jeste, pa mu je to što je rekao napisao neki državni sekretar za urgentne literarne potrebe zapuštenog državnog krema.

Ministar je obukao lepo i skupo odelo, i zatrpao svoju izuzetnost gomilom crvenih cvetova, na opravdani užas feminističke avangarde. Silno je poželeo da mu izlaganje ne bude trivijalno ponavljanje opštih mesta, u stilu, žene su ukras našeg društva, poštujmo majke i sestre, čuvajmo ta divna bića kao očinji vid, one nam daruju život.

Kumimo i molimo nasilnike, mučitelje, ubice i druge tlačitelje supruga, majki i dece, da naprave jednodnevnu pauzu, otrezne se, istuširaju, kupe cvet, izvedu mučenu ženu bar na espreso sa mlekom, nema veze što je jadnica sa ubojima, posekotinama i modricama, a da svoju odloženu delatnost nastave na patericu praznika. Neka se strpe, država ima razumevanje za njih, neće ih ometati dok biju, kao što i nije.

Ministar nije rekao nešto takvo, on razume literarnu simboliku, fikciju i poetiku, stilske figure, zaplet i kulminaciju, ume da napravi razliku između onoga što je pisac izmaštao i onoga što zaista jeste. Ili ipak ne zna baš ništa od toga. Pošteno govoreći, i ne mora da zna ništa.

Dakle, ministar, opisan u jednom od prethodnih pasusa, nadahnut mislima pisaca koje možda nije najbolje razumeo, ili nije uopšte, nije razlučio da li citira književnika ili njegovog izgubljenog junaka. Nije pojmio kontekst priče ili pesme koje navodi kao ilustraciju svog činovničkog ushićenja i gospodske odanosti lepoti življenja i ženi kao istinskom tvorcu života.

U opštem delu izlaganja, to se još moglo trpeti, otprilike „da su žene u Srbiji cenjene i poštovane, i naš odnos prema njima biće reper drugima kako i na koji način treba da se ophode prema ženama“. A onda je sam sebe najavio i sa’ranio rekavši da je 8. mart prilika da pročita nekoliko misli Jovana Dučića i Ive Andrića, koje su posvećene ženama. Sve to, taj koktel izvučen iz vremena, prostora i literarnog mozaika, zvučalo je kao izrugivanje ženama kojima su misli posvećene: „Žena ne zna da poštuje nego da voli, ženu ne treba da poštujete nego da je volite, poštovanje za njih znači odsustvo ljubavi, nešto hladno, iz glave, a ne preosećajno, iz duše… Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek sirota. Pametnih se boje… Ona (žena) uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem ni boljem ni milijem.“

Nije verovatno da je ministar, uz svu svoju neukost, prevideo smisao zloupotrebe književnosti, i istorično vrednovanje muško-ženskih odnosa rečima tradicionalnih literarnih likova.

Možda nevoljno a možda i voljno Đorđević je ovaj zlosrećni miks o ženama projektovao u današnje vreme, obrazlažući poziciju žene u Srbiji: nema poštovanja za njih, čemu uopšte to? Ako ih voliš, to im je, ako ne, možda ih poštuješ, ako ih poštuješ ljubavi nema, poštovanje dolazi samo iz hladne glave. One su sirote, nemaju posla, rade za dvestotinak evra, a boje se pametnih. A posebno se plaše budala i države koja ne mari za nasilje nad njima. Vole bogataše, tako se lakše živi u zemlji gde beda satire pre svega one najslabije, a to su žene. Zato traže jake i bogate, a ne pametne…

Zašto se Đorđević izvinio tek nekoliko sati kasnije? Nije razumeo sebe dok je govorio, nije odmah znao šta je rekao, ili mu je neko kasnije objasnio u čemu je stvar. Ministar je nehotice istrtljao vladajući vrednosni stav; on je bio samo maneken licemerja i svečarske brige za žene, samo za taj jedan dan.

No, kad smo već kod literature… Umesto svega, kao lozinku svog izlaganja, mogao je da citira svadbarski hit iz sedamdesetih: „Sirotu me opremila majka, da me uda za bogatog Rajka!“

Šoferska je tuga pregolema.

Peščanik.net, 10.03.2018.