Zidovi

Šta znamo o migracijama? Trebalo bi da znamo dosta, budući da gotovo svako ima neku selidbu u svom iskustvu, bilo neposrednom ili porodičnom. Ne mora da izgleda isto preseliti se iz sela u grad i iz jedne zemlje u drugu, ali u čemu je zapravo razlika?

Troškovi mogu da budu veći ili manji, ali motivi su uglavnom isti. Uglavnom razlikujemo dve grupe motiva – političke i ekonomske. Ili, pojednostavljeno rečeno, radi se ili o izbeglicama ili o ljudima koji traže bolje zaposlenje. I imamo dve vrste posledica (ili troškova): one domaćina i one doseljenika. Šta znamo o njima?

Pođimo od zagovornika podizanja zidova. Jer smatraju da domaćini gube, dok su emigranti na dobitku. Ovaj račun, nezavisno od toga da li je tačan ili nije, neprimenljiv je na izbeglice, to jest na političke emigrante. Njima dugujemo gostoprimstvo, azil dakle. Jasno je da nema osnova zagovarati podizanje zidova kako bi se sprečila migracija ljudi koji beže od političkog progona. To bi trebalo da je posebno jasno ljudima sa Balkana, jer su ljudi bežali i tražili utočište, praktično iz generacije u generaciju, a i dalje beže. Svako ko se priseća kako je sve to izgledalo od početka devedesetih godina prošloga veka, zna dobro koje su štete podizanja zidova, a takođe i koje su koristi od mogućnosti da se pobegne na sigurno, ne u maloj meri u zemlje zapadne Evrope.

Šta, međutim, sa ekonomskim migrantima, dakle sa onima koji bi da se zaposle i nastane u nekoj drugoj zemlji? Zašto ne bismo podigli zid da im to ne dopustimo? Zašto bismo, zapravo, hteli da podignemo zid?

Vratimo se političkim migrantima, izbeglicama, koje su posledice velikog priliva ljudi po domaću privredu i društvo? Osiromašili bi, obično se misli. Zapravo, ishod bi mogao da bude sasvim suprotan. Štaviše, trebalo bi očekivati da takav i bude. Da bi se to videlo, zamislimo da se, primera radi, srpsko stanovništvo uveća za milion ljudi, recimo usled iznenadnog demografskog buma, ili tako što će se vratiti oni koji sada žive i rade napolje. To bi stvorilo značajno veće mogućnosti ulaganja, kako u obrazovanje tih ljudi, tako i u njihovo zapošljavanje. Zašto bi se isplatilo ulagati? Zato što bi se povećao prinos na ulaganja, jer bi kapital postao još ređi nego što je bio ranije, ređi relativno, u odnosu na rad.

Isto važi i za veliki priliv ljudi iz inostranstva. Kako je najčešće reč o ljudima koji su pokretljiviji deo stanovništva zemlje koja je zahvaćena, recimo, građanskim ratom, to će onda biti oni koji će moći praktično odmah da se uključe u privredne aktivnosti. I koji će dakle biti sposobni da zarade za sopstven život. Država bi takođe stekla dodatne potrebe da ulaže u infrastrukturne projekte, što bi takođe imalo pozitivne posledice po privredni rast. Konačno, ako je reč o izbeglicama čija je prosečna starost manja od domaćih stanovnika, oni će plaćati poreze, a koristiti manje javne rashode. Što će reći, imaće pozitivan uticaj na fiskalnu stabilnost.

Hoće li, međutim, konkurisati za zaposlenja sa domaćim radnicima? Recimo tako što će biti spremni da rade za niže plate? To zavisi od izdašnosti ulaganja, privatnih i javnih. Ukoliko je reč o preduzetnoj i naprednoj zemlji odnosno državi, eventualna spremnost emigranata da rade za niže plate bi trebalo da podstakne domaće stanovnike da ulažu u obrazovanje kako bi našli posao u bolje plaćenim zanimanjima. Ukoliko bi tako bilo, plate domaćih stanovnika bi trebalo da se povećaju, a ne da se smanje.

Koje su posledice masovnih emigracija ili produženog odliva stanovništva? Ovo možemo da vidimo na primeru balkanskih zemalja, mada naravno isti nauk sledi i iz istorije evropskih migracija, političkih ili ekonomskih svejedno. Balkanske zemlje, uglavnom nisu privlačne ni za izbeglice, kao što se upravo vidi. Ovo zato što ima malo posla, a broj nezaposlenih je katastrofalno veliki, ne mali broj ljudi čeka posao ceo radni vek. Ako ne emigrira. Zapravo, za Balkan je karakteristično ono što se vidi u neuspešnim zemljama iz koje dolaze izbeglice i emigranti: za čoveka koji se rodi na Balkanu, relevantno tržište rada je čitav svet.

Da je tako vidi se po popularnosti ukidanja viznog režima. I po strahu od ponovnog uvođenja viza, od toga da bi mogli ponovo da se podignu zidovi kojima će se ograničiti pristup tržištima rada u naprednijim zemljama u Evropi i svetu uopšte. Jer se ne očekuje da će se trajno poboljšati privredne okolnosti u domaćim privredama. Zašto?

Zato što je politika na Balkanu još uvek takva da zapravo vidi korist u tome da se stanovništvo smanjuje, a ne povećava. Kako se ukupna proizvodnja smanjuje već tridesetak godina, a periodi napretka su kratki i neodrživi u dužem razdoblju, jedini način da se poveća dohodak po stanovniku jeste da se ne vodi politika „ostajte ovde“. Uz to, kako se do plodova napretka u svetu dolazi kroz uvoz, priliv doznaka je način da se do toga dođe, a to zahteva odliv ljudi. A država se u ne maloj meri finansira iz poreza na uvoz.

Tako posmatrano, zidovi su već izgrađeni i odbijaju povratnike i nove generacije.

Novi magazin, 07.09.2015.

Peščanik.net, 07.09.2015.