Zlobnica

Aleksandar Vučić je sigurno bio u dilemi kojim od simbola svoje trogodišnje, to jest petogodišnje vladavine da obeleži poslednji dan na mestu predsednika Vlade – da li da organizuje neku promotivnu aktivnost poput posete obnovljenom toaletu škole ili bolnice, da li da položi kamen temeljac za obilato subvencionisanu fabriku ili da održi konferenciju za novinare.

Odlučio sa za ovo poslednje, to jest monolog o uspesima, žrtvovanju i mukama kroz koje je prošao, iskušenjima sa kojima se suočavao, posle koga je odgovarao na naručena novinarska pitanja i cinično raskrinkavao neprijatelje koji stoje iza novinara koji postavljaju zaista važna pitanja.

Rezultati poslednjih izbora, posle kojih će se ovaj rijaliti nastaviti u novom dekoru, pokazuju da su producenti i marketinška ekipa koja stoji iza tog programa dobro proučili lektiru biračkog tela – sve one robinje Isaure i gušterove osmehe, bolje živote i srećne ljude.

Kod publike prolaze naivni i predvidivi zapleti u prepoznatljivoj scenografiji. Svi glumci stoje, a onda imamo zum na lice glavnog junaka koji otkriva „istinu“ – da je trudan, da je njegov pašenog izgubljeni sestrić zaovine tetke, da Meksiko ima najveći rast dži-di-pi-ja u regionu, da „njima“ neće dozvoliti da iz scenarija izbace Rodriga… I šta ostaje u glavi posle odgledane epizode? Utisak i osećanje, a nikakvo znanje. Vučićev rijaliti zasnovan na „španskim serijama“ iza sebe ostavlja raznežene domaćice zabrinute za junake i junakinje, a koloplet konferencija za novinare i promotivnih paradogađaja osećaj da je nešto protutnjalo, da su nas bombardovale krupne i dugačke strane reči, da je mahanjem papira to dokumentovano, da Vučić sve zna i da o svemu brine.

I ako pitate tog pasioniranog konzumenta direktnih prenosa iz Nemanjine 11 – da li je rad Vlade Srbije čiji je Vučić bio predsednik (a prethodno prvi potpredsednik – funkcija izmišljena za njega, pa ozakonjena tek 2014. za Dačića) bio transparentan, ponudiće vam svoj najjači argument – u direktnom prenosu svake nedelje, redovno kao nekada davno Dinastiju, gledali smo konferencije za novinare. Povremeno smo dobijali i posebne poslastice – prenose sednica, bilo vlade bilo štabova i tela na čijem je čelu Vučić. Sa replikama koje se pamte – „Tišina tamo“. Šta ćeš transparentnije od toga, ti strani plaćeniče, a iz koje redakcije ili nevladine organizacije si ti?

Botovi prve generacije koji su pejstovali isti komentar na stotine vesti, na ovu argumentaciju bi mogli da zalepe: „Svaka čast Vučiću, za samo pet godina je svojim predanim radom uspeo da ubedi Srbiju da je konferencija za novinare isto što i transparentnost rada Vlade“.

A da li je tako? Da li je transparentno kada Vlada pet godina odbija da objavi ko su savetnici prvog potpredsednika i premijera, kakve ugovore imaju sa Vladom, koliko su i za šta plaćeni? Kada Vlada odbija da objavi ugovor sa HPK o upravljanju Železarom Smederevo? Kad državni organi traže od Komisije za zaštitu konkurencije da ugovor sa privatnom firmom proglasi nedostupnim? Kada se šest meseci argumentacijom nedostojnom ni „španske serije“ odlaže objavljivanje ugovora za Beograd na vodi, a potom objavi ugovor bez biznis plana koji bi pokazao kada će i kako privatni partner ispuniti obavezu izgradnje objekata javne namene vrednih 33,7 milijarde dinara? Kada se posle godinu dana odlaganja objavi samo deo ugovora zaključen sa Etihadom i to proglasi „ispunjavanjem lične obaveze prema građanima Srbije“ iako „nije bilo predviđeno da ugovori budu objavljeni“? Da li je transparentno kada Vlada odbija da objavi bilo šta u vezi sa koncesijom za aerodrom Beograd, uključujući i studiju koja pokazuje zašto se traži koncesionar za firmu koja ostvaruje takve prihode da smo, kako reče Vučić, „i sami u stanju da ulažemo u aerodrom“?

Bilo bi čudo, ravno onome kada je Esmeralda progledala, kada bi se nešto promenilo prelaskom Vučića na novu funkciju i detaširanjem njegovog izabranika na privremeni premijerski rad u Nemanjinu.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 30.05.2017.