Rasprava u javnosti o skupu koji su domaći neonacisti zakazali za 11. oktobar na platou Filozofskog fakulteta u Beogradu, pokazala je da računi iz devedesetih uredno stižu na naplatu kao i da je jeftini, bofl patriotizam i dalje najefikasnije sredstvo manipulacije, naročito među mladima.
Pošto je država zakonom izjednačila prava učesnika II svetskog rata na teritoriji Srbije, što mnogi netačno tumače kao rehabilitaciju kvislinga i saradnika okupatora, bilo je za očekivati da će falsifikovanje istorije dobiti na intezitetu i beskrupuloznosti.
Kada još i Ministar policije, pored zabrane neonacističkog skupa dovede u pitanje i antifašistički koji bi trebalo da sačuva sećanje na činjenicu da smo nekada bili u društvu najboljih, onda se zaista postavlja pitanje iz čega proističu temeljne vrednosti ovog društva ako se kroz konfuzna saopštenja državnih organa stiče utisak o izjednačavanju dobra i zla?! U principu dobro, antifašizam u ovom slučaju, i jeste jedna vrsta ekstremizma u odnosu na zlo, mislim na neonacizam, ali se zbog toga ono ne odbacuje, naprotiv.
Zato ne čudi što je vođa Obraza, izvesni Obradović, ne trepnuvši okom, pre par večeri na javnom servisu, otišao i korak dalje, bezOBRAZNO svodeći antifašizam na komunizam, predstavljajući ga, takoreći, kao nedemokratsku tvorevinu i prepuštajući nam, da zaključimo kako je, verovatno, nacizam bio pozitivna, demokratska pojava. Nastavljajući da se cinično igra »prepuštanja zaključaka« on je na pitanje voditeljke emisije da li osuđuje internet sajtove sa neonacističkim sadržajima i simbolima lakonski odgovorio da ukoliko ne govore uvredljivo na račun patrijarha Pavla i svetog vladike Nikolaja, pa tri tačke?! Njegov saborac u istoj emisiji na isto pitanje je dodao da ukoliko se na takvim sajtovima podržava celovitost Srbije, on lično, ne vidi, zašto bi, pa opet tri tačke.
Iz ova dva komentara, koji na najdrastičniji način ukazuju na mentalnu osakaćenost i potpunu vrednosnu dezorijentisanost dela srpske omladine, proističe da je navodna ljubav prema patrijarhu, Svetom Vladiki i celovitisti Otadžbine, koja se kod normalnih ljudi iz razloga pristojnosti ne potencira, dovoljan alibi za promovisanje rasne, verske i nacionalne mržnje što im je u nasleđe ostavila najmračnija i najkrvoločnija ideologija u istoriji civilizacije. Da li iz toga onda proističe da, ukoliko bi pobornici slobodne ljubavi uz zastave duginih boja nosili i portrete srpskih svetaca, ne bi bili izloženi kamenovanju i premlaćivanju od strane obrazovaca i drugih opskurnih klerofašističkih sekti?
Šalu na stranu, ali slušajući ih šta pričaju i gledajući ih šta rade pred očima mi igraju slike iz 1981. godine sa iredentističkih demonstracija na Kosmetu kada su Albanci nosili Titove slike i jugoslovenske zastave, a ispod njih uzvikivali »Kosovo Republika!«. To je ta vrsta prevare.
Ona leži i natapa se patologijom koja je jasno predstavljena u legendarnom filmu »Noćni portir« i u jednoj njegovoj ravni, dijagnosticirana kao »ljubav prema dželatu«. Naime, ako je donekle logično, mada neprihvatljivo, da u Nemačkoj, Italiji ili Austriji u političkom ili porodičnom nasleđu postoji direktna inspiracija za moderne oblike fašizma i nacizma, ili povišeni stepen tolerancije u kjukluksklanovskoj Americi, na čije tle nije zakoračila nacistička čizma, onda je potpuno suludo da u Srbiji, koju su u dva svetska rata jedna rasa i jedna ideologija dovele na rub biološkog opstanka, takvo zlo bude tolerisano.
Zato, NO PASARAN! BRE!
Peščanik, 10.10.2008.