Primedbe o odgovornosti

U Srbiji je tačno nedelju dana na snazi vanredna situacija (a ne vanredno stanje, kao što su neki mediji uporno prenosili). Voda se polako povlači sa poplavljenih područja, sve je manje životno ugroženih. Sa povlačenjem vode, sudeći po nešto malo nezavisnih medijskih prostora, nailazi jedna druga bujica – bujica pitanja koja se odnose na odgovornost za ono što se odvijalo u poslednjih sedam dana.

Iz izveštaja sa terena bilo je jasno da su odgovorni u potpunosti bili zatečeni novonastalom situacijom – evakuacija, spasavanje i briga o ugroženima odvijali su se haotično. Čini se da su se zvaničnici – premijer i ministri u prvom redu – utrkivali u pokazivanju svojih veština “improvizacije” u vanrednoj situaciji. Primera radi, premijer je u kritičnim momentima istovarivao vodu i ćebad za ugrožene, a ministar unutrašnjih poslova je pomerao stabla i granje s puteva. Obaveštavani smo da je zemlja pogođena prirodnom katastrofom, da se protiv toga ništa nije moglo uraditi i da je u novonastaloj situaciji potrebno da svako uradi koliko može i spasi što se spasiti da.

Da improvizacija u slučaju elementarne nepogode nije isključivo nužna, već da je posledica ozbiljnog propusta, svedoče najmanje dva dokumenta: Zakon o vanrednim situacijama i Nacionalna strategija zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Zakon precizno određuje ko je nadležan za zaštitu ljudi, imovine i životne sredine pri elementarnim nepogodama, odnosno ko snosi odgovornost za donete odluke, ali i za one koje su morale biti donete a nisu. Zakon i Strategija jasno govore i o tome ko je i na koji način odgovoran za ono što se u Srbiji dogodilo. Krenimo redom.

Šta je vanredna situacija

Vanredna situacija na teritoriji Republike Srbije se proglašava odlukom Vlade, odmah po saznanju da postoji neposredna opasnost od elementarne nepogode ili druge nesreće u najmanje dve opštine u Srbiji. Tek izuzetno, vanredna situacija se može proglasiti nakon što se elementarna nepogoda ili druga nesreća dogode, ako se opasnost nije mogla unapred predvideti. Kao primer opasnosti koja se nije mogla predvideti možemo navesti udar velikog meteora u Srbiji ili sličan događaj koji se redovnim merenjima nije mogao predvideti niti preduprediti. Praćenje padavina i vodostaja ne spada u takve događaje.

Tako je već na prvom koraku jasno da je Vlada Srbije vanrednu situaciju morala proglasiti u trenutku kada je saznala da postoji neposredna opasnost od poplava u opštinama i gradovima u Srbiji, a ne u četvrtak, 15. maja u poslepodnevnim satima, u trenutku kada se već najmanje dve opštine nalaze pod vodom (Koceljeva i Ub). Isto važi i za lokalne samouprave koje su same morale proglasiti vanrednu situaciju na teritoriji njihovih opština, odnosno gradova, odmah po saznanju o neposrednoj opasnosti od poplava i nezavisno od odluke Vlade. Opasnost od obilnih kiša i poplava kao njenih nužnih posledica, bila je tema novinskih izveštaja, kao i izveštaja Hidrometeorološkog zavoda još od utorka, 13. maja. Tada je jasno prognozirano da će mnoge reke, ali i Kolubara u Obrenovcu „prevazići redovnu granicu odbrane od poplava” u četvrtak 15. maja.

Činjenica da vanredna situacija nije proglašena na vreme nije od formalnog, već od suštinskog značaja, jer nakon njenog proglašenja na snagu stupaju obaveze zaštite ljudi, imovine i životne sredine i konkretni koraci koji se na tom putu moraju preduzeti – što je precizno određeno Zakonom o vanrednim situacijama.

Javnost i preventivno reagovanje: odgovornost državnih organa

Zakon o vanrednim situacijama kao jedan od svojih osnovnih zadataka postavlja zaštitu, a zatim i spasavanje ljudi, imovine i životne sredine od elementarne nepogode. Dakle, nadležni su dužni da reaguju pre svega preventivno, kako do situacije spasavanja od elementarne nepogode ne bi došlo. Ovo je jasno i iz jednog od načela na kojima počiva Zakon o vanrednim situacijama, ali i Nacionalna strategija zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama – načelu preventivne zaštite. O sličnom govori i načelo javnosti, koje određuje da organi državne uprave i lokalne samouprave moraju stanovništvo obavestiti o opasnosti od elementarne nepogode, ali i o tome šta sve preduzimaju kako bi ih od nepogode zaštitili. U slučaju o kome ovde govorimo, u potpunosti su prekršena oba načela – stanovništvo uopšte nije obavešteno o opasnosti koja im preti i preventivnog delovanja nije bilo. Građani takođe nisu bili ni obavešteni o tome šta se preduzima da bi se opasnost otklonila – naprosto jer je vanredna situacija proglašena kada je elementarna nepogoda počela da ugrožava i uzima živote širom Srbije.

Prema zakonu, najveću odgovornost u vanrednim situacijama snose Vlada i ministarstvo unutrašnjih poslova. Tako su neke od dužnosti Vlade – da obrazuje republički štab za vanredne situacije; naredi opštu mobilizaciju jedinica civilne zaštite i drugih resursa potrebnih za zaštitu i spasavanje; prati i usmerava izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja. Ministarstvo unutrašnjih poslova je, recimo, dužno da formira i opremi specijalizovane jedinice civilne zaštite; nabavlja opremu za potrebe zaštite i spasavanja; vrši nadzor nad primenom Zakona o vanrednim situacijama.

Svim akcijama zaštite i spasavanja rukovodi i koordinira štab za vanredne situacije, kojih u ovom slučaju (zbog proglašenja vanredne situacije na teritoriji čitave zemlje) ima više: republički, pokrajinski i gradski/opštinski. Iako štabovi nesumnjivo postoje na više nivoa, iz člana 38. zakona je jasno da je republički štab taj koji „naređuje štabovima za vanredne situacije preduzimanje mera i aktivnosti na zaštiti i spasavanju“.

Dakle, mnogo pre nego što je jedan istovarao ćebad, a drugi vukao granje, premijer i ministar unutrašnjih poslova su imali da obave mnogo ozbiljnije zadatke – pre svega su bili dužni da planiraju zaštitu stanovništva i usmeravaju mere zaštite kroz rad Vlade i republičkog štaba za vanredne situacije.

Civilna zaštita i dužnosti građana: finansiranje

Građani su se, kao što smo svi primetili, tokom poslednjih nedelju dana samoorganizovali kako bi preživeli ili kako bi pomogli drugima da prežive. U ovome naravno nema ničeg lošeg, kada već državni organi nisu radili svoj posao. Ipak, pitanje je koliko bi uspešnije ove aktivnosti bile da nisu bile rezultat ad hoc organizovanja, već unapred donetog dogovora i plana rada. Takođe, više puta za ovih sedam dana smo čuli da ljudi žale za sistemom civilne zaštite koji više ne postoji. Pogrešan utisak o nepostojanju ovog sistema izazvan je isključivo činjenicom da ga Vlada nije upotrebila, iako je bila obavezna.

Sistem civilne zaštite obuhvata mobilizaciju zdravstveno sposobnih muškaraca od 16 do 60 i žena od 16 do 55 godina. Odazivanje pozivu za učestvovanje u civilnoj zaštiti predstavlja obavezu, a nje su oslobođeni jedino trudnice, majke, samohrani očevi i staraoci dece do 15 godina. Kada su mobilisani, građani se odlukama lokalnih štabova za vanredne situacije grupišu u jedinice, svaka jedinica ima svog poverenika i tačno određeni zadatak. Građani koji su deo civilne zaštite takođe imaju jasna obeležja. Dakle, do opšteg haosa nije smelo ni moralo doći.

Zadaci takvog jednog sistema su da, zajedno sa štabovima za vanredne situacije, sprovode unapred donete odluke o procesu zaštite i spasavanja stanovništva. Zadatak civilne zaštite je, između ostalog, da nakon odluke lokalnog štaba za vanredne situacije izvrši uzbunjivanje i evakuaciju stanovništva.

Nije poznato zašto ovaj mehanizam nije upotrebljen, već se desilo to da premijer preko medija poziva nekakve „hrabre muškarace“ da putuju u Šabac i grade nasipe (premijer ih lično prima u autobuse), kao da živimo u hajdučko vreme. Ovim su se ne samo potpuno neracionalno trošili resursi i vreme, već je grubo prekršen zakon, a građani su dovedeni u stanje opšte panike.

Važno je reći da se zaštita i spasavanje – oprema, sredstva i troškovi – u potpunosti finansiraju iz budžeta republike Srbije, kao i da je činjenica da čitava Srbija pomaže raseljenima i ugroženima samo još jedan dokaz nesposobnosti naše države, koja je sredstva za vanredne situacije gotovo uklonila iz budžeta. Istu vrstu nesposobnosti predstavlja i premijerov poziv da građani nastave da uplaćuju novac SMS-om za ugrožena područja i ljude. Takođe, da je došlo do mobilizacije sistema civilne zaštite, za svaki dan proveden na ovoj službi, građani bi imali pravo na naknadu zarade. Ovo je verovatno, uz opšte nezanje, jedan od razloga zašto do mobilizacije nije došlo, već je izabran sistem haotičnog „volontiranja“.

***

Sada kada je u toku bitka da se građanima objasni da odgovornost za poplave u Srbiji ne postoji i da je nesreća samo rezultat više sile, važno je reći da odgovornost sigurno postoji i da je ona u ljudskim rukama. Teško da možemo uperiti prstom u jednu odgovornu osobu, iako bi to u ovom trenutku većinu zadovoljilo. Pronalazak jednog krivca bi odgovorio na prirodnu potrebu ljudi da u što kraćem roku pronađu makar jednu osobu kojoj se mogu pripisati sve strašne stvari koje su se dogodile. Ipak, o odgovornosti za sve to – od poplava do smrti naših sugrađana – mora i može da odluči samo sud.

Prema informacijama koje imamo možemo sa sigurnošću da tvrdimo da u lancu odgovornosti mnogi nisu reagovali ili nisu reagovali na vreme, trudeći se da nas drže u uverenju da lanac odgovornosti zapravo i ne postoji. Gradonačelnici, predsednici opština, premijer i ministri, zajedničkim (ne)delovanjem doprineli su situaciji u kojoj se nalazimo, ali će biti potrebno u svakom pojedinačnom slučaju utvrditi vrstu i stepen odgovornosti. Nikome ne sme biti presuđeno preko medija, jer je to siguran način da neki od odgovornih budu amnestirani, ali i siguran način da se „kažnjavanje“ završi samo medijskom osudom, a ne pravom krivičnom sankcijom.

Poslednje što vidimo je da Vlada i premijer pokušavaju da izjednače nemogućnost sprečavanja obilne kiše sa nemogućnošću blagovremenog spasavanja života, imovine i životne sredine. Ovo je, u najmanju ruku, vređanje inteligencije građana Srbije. Dužnost odgovornih naravno nije bila da spreče kišu, već da spreče poplave (različitim sistemima odbrane od poplava), a ukoliko ovo nije bilo moguće, da odmah po saznanju da će do poplava doći, zaštite ljude, odnosno evakuišu ih.

Prema onome što do danas znamo, Vlada i njeni članovi nisu na vreme proglasili vanrednu situaciju; nisu mobilisali civilno stanovništvo već su dozvolili haos i uveli paniku među građane; mnogi lokalni štabovi (pre svega onaj u Obrenovcu) nisu na vreme proglasili vanrednu situaciju na teritoriji svoje opštine i nisu na vreme naložili evakuaciju stanovništva; ministarstvo unutrašnjih poslova nije vodilo računa o tome da se poštuje zakon o vanrednim situacijama – čime su u potpunosti prekršili zakonske obaveze koje su imali. Zbog toga, dok se neki budući krivični postupci ne završe, ostavka premijera i jedne ovakve Vlade bi bio jedini moralan i ispravan čin.

Dok se Vladini mediji raduju suncu koje je izašlo, optimistično najavljujući povratak raseljenih u svoje domove, jasno nam je da će sve snage biti upotrebljene kako bismo što pre zaboravili ovu majsku nedelju, kako bi što pre život „nastavio da teče dalje“. Umesto toga, u jednoj pristojnoj zemlji bi usledila ozbiljna istraga i utvrđivanje odgovornosti za teška krivična dela protiv opšte sigurnosti,¹ za koje se mogu izreći kazne i do 12 godina zatvora. Ostaje nada da će traumatične priče koje ostaju tužioce podstaći da reaguju, ali i da će nastradali istrajati na postavljanju pitanja – zbog čega je trideset hiljada života nepovratno uništeno, a jedan broj njih zauvek izgubljen.

Peščanik.net, 22.05.2014.

1. Izazivanje požara, poplave, eksplozije, otrovom ili otrovnim gasom, radioaktivnim ili drugim jonizujućim zračenjem, električnom energijom, motornom silom ili kakvom drugom opšteopasnom radnjom ili opšteopasnim sredstvom kojim se izazova opasnost za život ili telo ljudi ili za imovinu većeg obima.