Radio emisija 02.02.2000, govore: ljudi iz Orahovca i Velike Hoče, izbeglice sa Kosova u Kragujevcu, Beograđani, Momčilo Trajković i Sava Janjić.
Svetlana Lukić: Uprkos svim očekivanjima i nas je ogrejalo sunce, 12 stepeni je u Beogradu. Eto dovoljnog razloga da se radikalno promeni pogled na svet, da se iz doba potištenosti prepliva preko noći u živahnost.
Izvinjavamo se što smo najavljujući početak ove emisije rekli i tvrdili da će se zvati Kaskaderi, znate po onima što u scenama opasnim po život dubliraju glavnog glumca. Taj naziv je važio za doba očaja, a sada u vesele dane, zovemo je Peščanik.
E, pošto glavni glumac ne sme da prisustvuje snimanju zadnje klape filma Kosovo, juče, danas i sutra, jer ga jure naoružani producenti, onda su epizodisti Svetlana Vuković i Svetlana Lukić posetili tu lokaciju i evo šta su čule u Orahovcu i Velikoj Hoči, a nešto se pričalo i na beogradskim ulicama i po izbegličkim kampovima.
razgovor sa ljudima iz Orahovca: – Da li ima nešto od Kosova, sad ja vas pitam, možda bolje vi znate gore? Da li je sačuvano ili…? Znači, nema ništa?
Svetlana Lukić: Pa ne, ne.
– Jednog dana će samo da čuju da smo svi uhapšeni, kidnapovani ili streljani. Sad ne znam ja gore srpski narod kako razmišlja uopšte za ovaj narod ovde u Orahovcu, ali samo da ne bude sve to kasno. Onda džaba onaj Kosovski boj, kad već odu svi. I sa toliko muke oslobodismo se okupacije, 500 godina Turaka, a ne možemo da se oslobodimo od ovih. Ali na ovaj način ne, nikako. Kad se gore gnjavi, baš ih briga za nas dole.
– Prolazile su vojske, mi pitamo za savet šta da radimo, da li da odemo, znamo da je beda u Srbiji, ali da spasemo glave, pa ćemo možda nekad i da se vratimo. Oni će da kažu – šta ćete gore, gore je haos, znaš, kao njihov savet neki, kažu da je dopis stigao do našeg predsednika opštine ovde, međutim, on nije objasnio narodu. Nije hteo da kaže, stigao mu dopis iz Prizrena, iz okruga da spremi narod i krećite. Međutim, mi kao ćurke ostali ovde.
Svetlana Lukić: A da li vam je dolazio Zoran Anđelković?
– Zamolili smo ga da nam da evakuaciju, on je rekao da će da pošalje 50 autobusa, gde ćeš ti 50 autobusa da pošalješ.
Rekao je – ja ću da se trudim, izdržite ovu noć, biće najteža noć. Mi se spremili, čekamo autobuse, autobusa nigde i autobusi nikad nisu došli.
– Ceo dan smo čekali sa torbama gore.
– Mi to tražimo od Srbije, makar da spavamo na slobodi, pa ne možemo više ovako. Grehota je ove dece, mi starci ne možemo više sve njih da čuvamo, ne možemo. Osam meseci, evo šta je naše, ovaj krug, da li ima ta Srbija malo za nas da misli, bre? Pa, grehota je ovo ovako, velika grehota je. Nama je dosta, mi hoćemo mir.
– Troje su umrli, što kaže on, od napada srca, a da je bilo da se odnesu do ambulante, sigurno bi danas bili živi.
Svetlana Lukić: Gde ih sahranjujete?
– U crkvi, a ranije mi tamo smo imali groblje, mi Srbi tamo smo imali, u šiptarski deo. Sad, evo u crkvi nema više mesta, ima nas starih dosta koji ćemo da umremo, neće imati mesta gde da nas zakopaju. Ne, i mrtvi više dosadili. Kakvo groblje, sestro moja, mi smo zaboravili mrtve, mi gledamo mi da ostanemo živi, ja da ti kažem pravo. Ja prva sam koja imam kuću gore na Krš, imam sina, došao mi je iz armije, ovde smo svi Srbi, i ja moram da mu dam da ruča, brzinski da dođe ovde pred crkvu, jer ovde nije sigurno. Kao što vidiš, ovde smo svi. Evo, ovde je naš zaklon. Idi, sine, ne smem da ga držim u kući, čim se smrači, prvi mrak, ja moram dole da begam. Ja ne smem da sedim u kući.
– Da vam kažem iskreno, u petak došao mi sin iz vojske, u ponedeljak došao KFOR, već dva puta je bio na proveri dole da ode za Srbiju, da studira, da nastavi školu mašinsku, sad ne može da ide. Šta da radim sada, sine?
– Sutra će možda i moga, mi smo morali decu da pustimo u vojsku, sta da radimo? Hajde, kako da ga ne pustimo, ima li način da ne pustimo dete?
– Još ne znam gde mi je sin i ćerka. Ćerka mi je udata, a sin mi radi ovde i tako. Ovde po ulici, krije se, mlad dečko 21 godinu.
– To je bilo mnogo na brzinu, mnogo se brzo vojska povukla, KFOR je došao, nije narod znao, Đakovica je ostala, druga mesta su se povukla, mi ne.
– Meni su kidnapovali tatu.
– Oca, evo pre dve godine uzeli.
– I ništa, ne znam ništa.
– Gospođo, pozdravite našeg direktora u Beogradu, Kolašinca.
Svetlana Lukić: A koja je to firma?
– Termoelktro, Beograd, ništa drugo.
Svetlana Lukić: Koliko ovde ima zaposlenih?
– 70, ostali ovde.
Svetlana Lukić: Ne šalje vam platu?
– Ništa godinu dana, a znamo da je realizacija bila dobra, sve znamo. Samo njega pozdravite, nikoga više, Kolašinca Zvonka. Radnici Termoelektra, kaži, mnogo ga vole.
Svetlana Lukić: Kako se grejete?
– Na sunce, sunce nas greje.
– Samo da vas pitam, moj je otac pre tri meseca kidnapovan, da li imate neke informacije? Nema ništa. Petoro njih je odjedanput u Đakovici kidnapovano.
– Osam meseci niko nije sišao, jer ako siđemo ne zna se da li ćemo da se vratimo.
– Nema šanse, kako da siđeš dole.
– Centar je daleko kao Amerika, naš centar nekad. Sve sam mogla da verujem, ali ovo, osam meseci da ne možeš da siđeš, ne možeš da se krećeš u svom mestu. Ovo je teško, teško, ne znam.
– Ne može sin da leči ženu, ona je bubrežni bolesnik, ide na dijalizu. I moj sin otišao, proveren bio na dve barikade, kad je otišao na treću, Šiptar ga je video, poznao ga – grehota da ide ovaj Srbin za Beograd i uze ga KFOR, pet meseci u zatvoru. Moja snaja vraćena kući bolesna. Drugi sin je otišao nakon četiri meseca da poseti brata u Mitrovicu i da pita brata gde da leči snajku. Oteli mi i drugoga sina.
Svetlana Lukić: Ko ga je oteo?
– Oteo ga KFOR, proveren je bio dve nedelje ranije dole, pročitan bio, tu smo ga ispratili da ide da vidi brata, evo mesec dana će u ponedeljak da napuni, mi ne znamo ništa o njemu.
Svetlana Lukić: Ne možete ni da posećujete svoje sinove?
– Ne, dok je bio u Prizrenu ovaj stariji išli smo svaki utorak, a kako je otišao u Mitrovicu mi nismo videli decu.
Svetlana Lukić: Jeste li pitali ove ovde?
– Molimo ih, a oni kažu – u petak, drugi petak, petkova ima dosta. Nema ništa.
Svetlana Lukić: Jeste vi sami, bako, ovde?
– Imam muža, to smo u tuđoj kući. Mi imamo tri kuće, sve su kuće popaljene. Mi smo zemljoradnici, moja deco, zemljoradnička deca. 8000 čokota vinograda ima, sve plantažne, po dva vagona da nađemo grožđa. Nismo obišli grožđe, zrno, ništa. Bedan život imamo. Mi smo živeli sa Šiptarima dosta dobro, ali ova politika koja je ušla, ko je kriv to ne znamo. Ja sam komšiji, izašla iz kuće, ja sam ostavila ključ Šiptarki, od moje kuće. Ja molim Boga da bude dobro, da se vratim u te moje Šiptare da živim dobro, jer sam živela dosta dobro. Oni su plakali kad smo izašli mi – ostanite vi, deca ako odu, ostanite vi, ali koji su ostali dole sve su pohapšeni, sve su poubijani, naše komšije, sve su poubijane. Ako izađe naš Srbin negde dole, otišao kao puslica, ne vraća se više. Nikako.
– Čim ode dole kao da je bez pasoša, nestao je i gotovo, nemaš više ni traga ni glasa, šta ćemo. Moj muž je već dve godine skoro kidnapovan, ni traga ni glasa.
– Bombone bacaju deci vaši neki što su došli.
– Ili je KFOR ili je Trajković, neko je bacao, deca sretna. Eto, sad će i deca tamo da se pobiju za bombone.
– A kako ljudi gore razmišljaju o nama? Kako se u Srbiji razmišlja i kako Srbi razmišljaju, Beograđani, Novosađani, Kragujevčani, Kraljevčani? Da li oni imaju imalo milosti prema nama? Čujemo razne priče, da nas nazivaju Šiptarima, da nas nazivaju Ciganima, da nas pljuju, da nas biju.
Svetlana Lukić: A šta vi mislite?
– Ja bih hteo da mi sad odgovorite.
Svetlana Lukić: Hoću. Bojim se da ste vi zaboravljeni u velikoj meri.
– Aha. A šta vi mislite da je bilo, da se desilo u Srbiji gore? Ne bismo mi ostavili onaj srpski narod nikada, nikada. Ja mogu ovo izdržati sve, a taj Beograđanin i onaj da ga nazovem Srbijancem odozgo, ne bi garantovano ovo izdržao. Prvo bi od zime crk’o, jer su to veštački ljudi, ovi odozgo iz Beograda i iz Srbije. Srbija je tako blizu, ali za nas je mnogo daleko.
– To je blizu, a kao da je 2000 kilometara daleko. Pa šta ja imam s njima, u tom su fazonu? Pa jes’ da se i oni pate, ja to znam, oni što su tamo ostali, ali šta ja sad da radim?
– Pa, ne, ja mislim da bi oni isto pričali tako da to u Beogradu se dešava. Oni bi rekli – dobro je što nije to kod nas tako, kao što i mi kažemo.
– Takvi smo mi, dobro je, gađali su, ali dobro je, nisu pogodili naš kraj, drugog ko ga jebe.
– Živim kao pas, eto tako živim. Nemamo nikakve uslove, nemamo novosti, nemamo ništa. Katolička crkva, Karitas donosi nam hranu, to je to.
– Ovo je naša zemlja i tako i treba da bude, a sad je okupirana, okupatori ušli i šta da radimo.
– To su Holanđani i Nemci.
Svetlana Lukić: Kako se ponašaju prema vama?
– Nikako, nikako. Deca su oduševljena kad dođu Italijani, podele im slatkiše, podele im tako one značke neke i tako to i svakog dana izlaze i čekaju kad će ti Italijani da dođu. Francuzi su isto dobri, međutim, ovo, nemam pojma šta je, ovo ne liči na ljude.
– Ni Albanci ne rade tako kako oni rade, ovi Holanđani i Nemci. Sve će ove zemlje koje su nas bombardovale snaći velika kriza od Boga, već su neke doživele to, kao Turska i Francuska, ali to je malo, malo je to. Ne mora od naroda, od Boga, ali oni ne znaju, oni ne veruju u Boga. Bog je jedan, ali važno da je Bog Srbin. Srbin, čist Srbin, on će im vratiti sve ovo.
Velika Hoča
Vladika Artemije: Pomaže Bog, braćo i sestre. Hristos se rodi i Bog se javi. Evo, danas stigli smo ovde zajedno na ovom lepom Božijem danu da vas čujemo i da vam gospodin Kušner i gospodin Rajnhard objasne neke stvari koje mi nismo u stanju da objasnimo. Sva vlast na Kosovu danas pripada UNMIK-u, sva bezbednost na Kosovu danas pripada KFOR-u, oni su odgovorni za naše živote, za našu slobodu i za naša prava.
Svetlana Lukić: Je li Hoča cela srpska?
– Srpska, cela srpska, crkve imamo ovde.
– A žao mi je zbog toga oda odemo iz sela, a svi bi otišli, ali zbog toga smo ostali svi ovde u selu.
– Evo, dva slučaja smo imali, dva mladića poginuše tu, po drva su otišli. Od tog dana više niko ne izlazi, samo ovako ulica, selo, ulica, kuća i to je najdalje.
– Ili ćemo svi da odemo ili ćemo da ostanemo.
– Neka nam kažu ako je prodato da idemo da se sklonimo kud znamo. U pitanju su deca i familija, pa moraš da trpiš sve zbog dece.
– Decu nam zovu u Orahovac da idu silom u školu pod pratnjom. Koja pratnja će da prati moje dve ćerke koje idu u Orahovac pod pratnjom, KFOR ih vozi u kamionu. Propalo sve, ove godine nismo obrali vinograde, pšenicu nismo ubrali, kukuruz ko je imao blizu ovako do sela on je brao, ko nije tako je ostalo. Nema, sestro, ništa.
– KFOR čuva, eno ga tenk gore, cev prema selu i ne smemo nikud da izađemo. Pokušao sam da idem u vinograd jedan dan, a oni petoro vojnika pravo kod mene – halt, ne smeš da ideš, gore ne smeš nigde van sela. Mi smo ovde u logoru, u zatvoru.
– Samo slobodu da nam daju, nama nije potrebna ni pomoć iako smo i goli i bosi. Da nas negde izbave, žalosno je ovu decu da gledaš, žalosno je.
Beograđani: – Čujem da je jezivo, šta da radim. Nikako ne možemo da im pomognemo.
– Zar nije to gotovo? Hajde, oslobodite ih vi, pošto nisu socijalisti, vi ih oslobodite. Jebaćete im oca i vi i oni, sve isto.
– Mira nema dok se to ne vrati.
Velika Hoča
– Nije situacija, a doći će situacija, znate kako, kiša, kiša, pa doći će sunce, moraš da čekaš.
– Samo te čeka, kao lov na zečeve, čim iziđeš, gotovo.
– Za jedan običan zub ako te boli, sve uz pratnju KFOR-a u ambulantu.
– Dete mi se porodilo, nema izvoda, šta da ti pričam, najgore, nema vakcinu BCG. Ona se porodila sama, mi smo u centar Albanije ovde. Do Čaglavice ili do Prištine, do Kosova Polja srpske duše nema. Evo, ja sam bio na snimanju dole, nema, gde da idem ja kod Šiptara na rendgen, da me izgori sa rendgen aparatom.
– Ovaj fotograf je Albanac, pa ko ga dira, niko ga ne dira.
– A naš da ide tamo, oni bi ga pojeli kao marendu. 500 godina su zaustavljeni sa civilizacijom od nas, kakvi Indijanci, Indijanci su imali neki drugi red. Ja sam gledao iks filmova, ne, ovi su vanredni sistem.
– Mi bi bili zahvalni Srbiji, jer smo njihova nacija, da nam pomognu u najtežem trenutku. A taj čovek koji god nam bude pomogao, ne znam kako bi mu zahvalila, tad bih videla da Srbija misli na nas. To neka reše, ili narod s nama dole ili narod s nama gore. Mi molimo ih samo da nas izbave nekako i zato vas molim, kako god, da li ste novinar ne znam šta ste, da se nekome obratite da nas povuče, nas, evo, pogledajte, goli i bosi. Niko nas ne razume i šta ćemo sad. Zato ja kažem Srbija, ne mogu da kažem da ona ne misli na nas, to je glupo, mi smo njihov narod, sramota je što nas je ostavila, ali tako je sad bilo, ali povucite nas, bre.
– Mi bi želeli da ostanemo ovde zauvek, jer ovde smo se rodili, ovde mi je deda, pradeda.
Rajnhart: I want that you stay here. We want a better electricity, better water, better medical service for you.
/Želim da ostanete ovde. Omogućićemo vam bolje snabdevanje strujom, vodom, bolju medicinsku pomoć./
– Bezbednost nam je najvažnija, ne struja i voda.
Rajnhart: We will have this biro where you can go if you have problems, they will try to help you.
/Otvorićemo ovaj biro kome se možete obratiti ako imate problema i oni će pokušati da vam pomognu./
– Problema ima dosta.
Rajnhart: I know, I know that you have enough problems.
/Znam, znam da imate dosta problema./
Momčilo Trajković: Ja ne mogu da vam pomognem.
– I školstvo i zdravstvo prima pare od Srbije i odavde, a mi od nikoga ne primamo.
– Ko je radio u vlasti, ko je radio u zdravstvu, ko je rado u školstvu u tim javnim službama on dobija platu, i od države dobija platu i od UNMIK-a.
– A od čega mi da živimo?
– Oni znaju kome treba pare da daju.
Momčilo Trajković: Znam da je teško, moraćemo da izdržimo. Samo da vam kažem, iz stana su me isterali, vi ste čuli da su me umalo ubili i ja se uopšte ne razlikujem od vas, moja pozicija od vaše. Šta nam je cilj – da opstanemo, a da rešimo pitanje mi ne možemo, ja ne mogu da vam rešim. Molim vas, video sam ljude iz Osojana u okolini Kraljeva, smrzavaju se u kolektivnom smeštaju, spava deset porodica zajedno, niko ih ne gleda. Hoćemo li otići tamo u rupu ili ćemo izdržavati ovde, to je pitanje, a onaj ko je hrabar da povede ovaj narod i ne samo da ga povede do Merdara, kao oni što su uradili, pa sa šleperima i limuzinama pobegli, nego da ih povede pa sa njim da ide svuda. Ja mogu da krenem, hajde da idemo do tamo i da pobegnem od vas, pa da me jurite. Najlakše je reći – idemo.
izbeglice sa Kosova: – Od našeg predsednika,od njega najviše očekujemo, drugome ne verujemo nikom.
– Nikako mu ne verujem, izdao nas sve. Oni beže a nama daju bombe da ostanemo dole, kome da veruješ. Njemu? Nema šanse. Bio sam na granici sve vreme i u rovu sam bio. Oni veruju i dalje u njega, on im je Bog.
– Mora da verujemo predsedniku dok se ne smeni, kad se smeni verovaću nekom drugom predsedniku, šta da radim. Ako smo ga mi doveli, pošto obično, kad smo izbegli, ljudi nam kažu – šta hoćete, od koga da tražite, vi ste krivi, vi ste ga izglasali. A nas dole 300.000, a vas 7 miliona.
– On je uništio sve.
– Ja ne verujem više ni u jednog Srbina, ako ne verujem u njega. Pa, nema, ljudi, oni će da nas izbace sa Kosova, daj da mu damo šansu ako može da nas vrati. Kad izađe taj mandat ako se ne vratimo smenićemo čoveka, stavićemo nekog koji može dole da nas vrati. Ako ne, ništa nikom.
– Mi nismo smeli stoku da pustimo dok nije Milošević bio predsednik, sve žene su bile silovane tamo u taj kraj. On ko predsednik, svaka čast, Bože da mi ga Bog poživi sto godina. On me doveo neka me i vrati dole, pod šatore, pod šatore, nema šta. Dva brata mi ostala, obadva poginula, nisu hteli da izbegnu, izginuli. Čovek nas spasio da ne izginemo i svaka čast njemu jednome, drugo nijednome, samo Miloševiću, da mi ga Bog poživi. Niste mi doneli sliku pa ovde da mu zalepimo. Koji je bolji nego Milošević? Nijedan predsednik osim Tita što je bio, a čovek mora da umre, nema šta.
– Za ovoga Slobodana narod -uuuu, Slobo i evo sad kako je došlo i kako se zamuti. Eto, tako.
– Žao mi je, plačem na Srbiju da nema da rodi čoveka koji će da ovaj narod srpski vodi.
– I zato vas molim, ako god, ako ste novinar, ne znam šta ste, da se nekome obratite, da nas eno povuče, nas koji smo, evo, pogledajte, goli i bosi. Povucite nas, bre.
Beograđani: – Pa, jeste, to je jedna tužna priča, to je ono što bi trebalo da grize savest u stvari sve nas, ali opet, kad znamo da ništa ne možemo, šta ćemo. Pitamo se samo i molimo se.
– Možda su oni te velike patriote i ostaju tamo, ali treba da misle na sebe pre svega.
Dragoljub Mićunović: Kosovo mora svakoga da brine i to iz više razloga, ne samo istorijskih i sentimentalnih ili političkih, nego prosto kao jedna stvar solidarnosti, to su naši sugrađani koji su izloženi sada velikom jednom teroru i ja sam razočaran ako ima onih kojima je to svejedno. Nikad se ne zna kad će kome zatrebati solidarnost.
Svetlana Lukić: Srbi iz Orahovca i Velike Hoče u ovo vreme stoje ispred crkve i greju se na suncu, a deca čekaju da im dođu italijanski vojnici i donesu darove, bombone, značkice. Vladika Artemije, otac Sava i Momčilo Trajković žive u kelijama manastira Gračanica i čekaju Kušnera ili njegove glasnike i pokušavaju da pregovaraju. Kada izađu iz manastira i to u pratnji oklopnih transportera najčešće završe u sledećoj crkvi, jer tamo je njihov narod, a taj narod ih često optužuje da se samo bore za vlast. Govori Momčilo Trajković.
Momčilo Trajković: Vlast, koju vlast? Gde ima vlasti ovde za Srbe? Nema, nema, za Srbe nema vazduha, nema prostora da dišu, da se kreću, a kamoli vlasti. Nema, nema ni od čega da se živi kao što vidite. Ako režim želi da nas predstavi kao ljude koji su se obogatili na nesreći, u stvari mislim da mi ne postojimo mi, da je ovaj narod totalno obezglavljen. Milošević je hteo da porazi Misiju iseljavajući sve Srbe odavde. Kecman, čuveni lider srpski, inače predsednik kosovskog udruženja, zamislite, zalaže se za povratak iseljenoga naroda, a pobegao je među prvima, rekao je da su junaci oni koji su pobegli, a da su ulizice albanske i izdajnici oni koji su ovde ostali.
Koji je naš cilj? Naš cilj nije da rešimo kosovsko pitanje, ne zato što nećemo, nego zato što ne možemo. Ako ovo pitanje nije svesrpsko pitanje i pitanje države Srbije, pa, moram da kažem, ja sam i nacionalan, i svih srpskih zemalja, onda neka Kosovo propadne odmah i da ga izgubimo za sva vremena. Možda čak podsećam na Miru Marković, neki zanos, ali ja nemam drugi odgovor. Drugi odgovor je da se pokupimo i da odemo. Da li je to odgovor? Da li je to ponašanje jednog normalnog čoveka koji pretenduje već deset, koliko sam godina na političkoj sceni, da pomogne, da pokaže, da ukaže. To je sada veliko pitanje da li je to utopija stvarno, ja se pitam da li je utopija. Ako je utopija da Milošević ne može da siđe sa političke scene, onda je utopija i ovo što ja radim.
Celokupna strategija međunarodne zajednice stvorena je na albanskoj žrtvi. Ima promena, ljudi vide, to su normalni ljudi, ljudi koji se kreću, koji ne ostaju samo u kabinetu, oni odlično vide da je celokupna politika, strategija međunarodne zajednice naopaka i pogrešna. Ali taj glomazni aparat se ne može tako brzo okrenuti. Sad se on pretvorio u to da je tu zbog sebe, a ne zbog nas, tu su dobre plate od 10 do 50.000 maraka. Znate, mi smo jedna laboratorija u kojoj oni sada vrše eksperimente, ali tu laboratoriju im je prvo stvorio Milošević, pa je predao da je oni modernizuju, ništa više.
Lako je sedeti na Dedinju, u Beogradu i govoriti na primer onome narodu kod koga smo juče bili, u Orahovcu – propašćemo, ali sarađivati sa okupatorom nećemo. Mi zagovaramo jedinu moguću varijantu koju nam je priredio gospodin Milošević, to nije naš izum, to je Miloševićev izum, a to je da opstanemo, pa kad smo već tu hajde da sarađujemo, da preživimo, kao što sam rekao, da bi Srbija kasnije to pitanje rešila. Međutim, vi nemate korektnu međunarodnu zajednicu. Ja sam rekao gospodinu Kušneru – nema velike razlike između tebe i Miloševića. Milošević je imao jaku policiju, jaku vojsku, ali nije imao politiku ili je imao naopaku politiku, izdajničku, a gospodin Kušner ima jaku vojsku, jaku policiju, ali ima proalbansku politiku.
Mi se mučimo, naš najveći problem je kopča sa maticom, sa Srbijom. Miloševićeva Srbija nas ne želi i mi, bogami, moram da kažem, posle svega ne želimo tu Miloševićevu Srbiju. Mi pristajemo na nju, ona je logistika ovome narodu koga međunarodna zajednica u stvari ne podržava i ona manipuliše tu logistiku, koristi da manipuliše i dalje, da simulira ovde vlast. Evo, izvršeni su izbori za SPS Istoka, a u Istoku nijednog Srbina nema, znate, i tako dalje, u Prizrenu takođe. Onaj koji je prodao sebi stan kao predsednik opštine, onaj koga su hapsili zbog kriminala, on je držao uvodno izlaganje na toj konferenciji koja je najverovatnije u Vrnjačkoj Banji održana, ali kažu da je održana u Prizrenu, gde nema Srba.
Vi znate da smo pokušali da uspostavimo kopču sa takozvanom drugom Srbijom, demokratskom Srbijom. Time smo u stvari povukli vrlo važne poteze, pa taj režim danas pljuje po nama. Hteli smo da ubrzamo odgovor koji tražimo od međunarodne zajednice – da li ona u stvari uopšte želi Srbiju, jer ako čekamo da Milošević padne da bi dobili odgovor da li oni žele Srbiju i da je ključni argument što oni ne žele Srbiju antidemokratska vlast u Srbiji, onda ćemo možda, ne daj Bože, ali možda ćemo čekati malo duže, a za mene je dugo i dva, tri, pet, šest meseci.
I zato smo želeli da međunarodnu zajednicu upitamo da li ona uopšte želi Srbiju. I evo sada razgovaramo sa njom, vrlo je teško, ona ne može da odbije, inače najradije bi da je ne prihvati. Ukoliko međunarodna zajednica odbaci Srbiju onda ona konačno postaje okupator, a mi za nju postajemo Vijetnam i naša ključna borba je za taj faktor, demokratsku međunarodnu javnost. Ona javnost koja je bila protiv bombardovanja, dakle, 191 kongresmen je glasao u američkom kongresu protiv bombardovanja, ali znate, ja sam tamo bio, nijedan od njih nije za Miloševića.
Ja ne kažem da je naša opozicija zlato, ali ona je alternativa, ne postoji druga. Kad kažu – pa šta će ovaj, šta će ovaj, ko je kome branio da se pojavi na političkoj sceni Srbije i stvori takav odnos snaga da pobedi. Dakle, to smo mi, mi smo Milošević i mi smo svi oni koji su ostali.
Ključna greška je što je opozicija prihvatila da se na tom trulom mostu koji se zove Miloševićev sistem ili stari sistem, rve sa Miloševićem. U tom sukobu ljuljaju se svi, Milošević, opozicija i narod, a ispod nas je ambis, jer narod je pošao tim putem zato što je opozicija pošla tim putem i Miloševićevi za Miloševićem i svi su na tom mostu. Opozicija je morala da ostavi taj truli most Miloševiću i da pokuša da napravi novi most, novu alternativu i da narod vidi da gazi čvrstim putem. I šta bi bilo, on bi se ljuljao tamo, a narod bi već bio na jednom čvrstom mostu, ali Milošević to zna i zato ruši svaku alternativu. Ja sam siguran da će narod preći na drugu stranu, a ta druga strana je demokratska Srbija, Jugoslavija i demokratska Evropa. To je taj put i to je naša šansa, e, pitanje je hoćemo li mi izdržati ovde, otanjilo je sve.
Svetlana Lukić: Govori monah Sava Janjić.
Sava Janjić: Moram da kažem da smo i mi kao ljudi podložni tim emotivnim oscilacijama, jer dovoljno je da u jednom danu vidite jedan tako težak položaj ljudi, znate, teško vam je, osećate prosto mnogo više stradanja jedne strane. Međutim, opet s druge strane, bilo bi isto i da smo otišli među Albance recimo, posetili porodice gde su od desetak-petnaest članova, petoro-šestoro ubijeni. Nama je kidnapovano nekih 500-600 ljudi, to je bolno, to je strašno, međutim, oni za hiljade ljudi ne znaju gde su.
Ja nikada neću zaboraviti sliku Peći kada sam prolazio tih prvih dana, kada sam prosto želeo da odem zauvek sa Kosova i iz celog ovog područja, kada sam jednostavno prošao kroz grad, video sam kolone ljudi, žene, deca sa nekim kesama, paketićima koje nose tako, ono što su uspeli da pokupe. Paravojne snage u nekim najčudnijim uniformama, šleperi puni žena i dece, starci, starice, ljudi u kolicima paralizovani, kako ih guraju, kako odlaze, čitav grad se seli, to je bilo strašno. Ja moram da priznam, ja sam u tom trenutku plakao ne samo zbog njih, nego videći na neki način da će, i rekao sam to zaista vladici koji je bio u kolima – vladiko, uskoro će i naš narod ovako da krene.
Ti ljudi koji su došli iz KFOR-a i UNMIK-a, njih može neko u Srbiji da doživljava kako god želi, može ih nazivati okupatorima, ali da tih ljudi nema mi ne bi mogli osnovne životne potrebe da imamo. Mi ne bi mogli da se pomaknemo nigde, praktično ni jedan jedini Srbin ne bi ovde postojao, tako da moramo biti realni. Sve je to jedan svet u kome se zaista neobično osećamo, vozimo se u vojnim kolima, voze nas helikopterima, vojnici nam donose hranu, okruženi smo praktično strancima. Eto, Milošević nam je obećavao godinama švedski standard, sada u Gračanici imamo švedsku vojsku. Tako da su to sve čudne neke stvari koje zaista čitavu ovu situaciju na Kosovu čine stvarno izuzetno neobičnom, kao jedna strašna noćna mora.
Istorija našeg naroda, ova naročito u poslednje vreme podseća zaista na istoriju jevrejskog naroda iz vremena proroka Jeremije. Velika svetska sila Vavilon, koja je držala čitavo to područje Bliskog Istoka pod svojom kontrolom, odjednom je izazvana jednom malom zemljom Izraelom koji je odlučio da zbaci sa sebe jaram moćne svetske velesile i koji je odlučio da se suprotstavi Vavilonu uzdajući se u Egipat, jednu drugu silu koja je nekad bila moćna, ali je izgubila svoju silu. Međutim, tragedija je što je taj narod koji je odlučio da se suprotstavi jednom tom moćnom svetskom poretku, narod koji je izgubio kontakt sa Bogom, narod koji je duhovno bio i moralno razjeden iznutra. I prorok Jeremija dobija zapovest od Boga da prenosi jednu poruku tom narodu koja je za mnoge bila šok, a to je prihvatiti vlast jednog Vavilona, ali okrenuti se Bogu.
Prihvatiti vlast Vavilona, dakle, ne ginuti uludo, ne suprotstavljati se jednoj svetskoj sili tako nemoćnim sredstvima, ali s druge strane, pobediti tu svetsku silu duhovno, jednim duhovnim, unutrašnjim, intelektualnim preporodom. To je bila prvo poruka proroka Jeremije, međutim, Jevreji su govorili – ne, mi smo izabrani narod, hram niko ne može da sruši, Bog je Davidu obećao da će on doveka postojati. Oni su bili praktično sigurni da će odjednom Bog protivnika izabranog naroda uništiti. Međutim, Vavilonci su porazili Egipat i došli su pred Izrael, izraelsku zemlju i potpuno je uništili. Hram je razrušen, a prorok Jeremija koji je propovedao svoju poruku, toliko je postao mrzak vlastima u Judeji da su ga oni bacili u tamnicu, neku duboku jamu, kako se kaže u Svetom pismu, tako da su ga Vavilonci kad su došli i osvojili Judeju izvukli iz te jame i smatrajući ga prorokom koji je savetovao da treba prihvatiti njihovu vlast, pustili na slobodu.
Posle dolazi vreme kada je on plakao na ruševinama hrama, mnogi ljudi su odvedeni zajedno sa vladarom u daleki Vavilon i 70 godina je trebalo jevrejskom narodu da shvati svoj istinski duhovni put i svoje značenje i tek onda je počeo povratak jevrejskog naroda u svoju zemlju. Eto, to je jedna priča koja je praktično naša vodilja u ovom vremenu, ali da li će srpski narod i srpska crkva pronaći smisao reči proroka Jeremije, ne znam, ali znajući kako je prošao jevrejski narod plašim se da uskoro i Srbi mogu da plaču nad ruševinama svojih gradova i svojih svetinja, kao što mi već plačemo ovde na Kosovu i Metohiji i nad ruševinama Svetih Vrača, Svete Trojice, naših svetinja, preko 80 crkava koje su srušene upravo zahvaljujući tome što mi koji smo bili u poziciji da sačuvamo svoju državu i poredak nismo umeli to da iskoristimo, uradimo na pravi način i to smo tako olako izgubili. Zato je Bog dopustio da preko ekstremnih Albanaca kao biča Božijeg dođe i kazna na naš narod.
Svetlana Lukić: Slušali ste emisiju Peščanik Radija B292, emisiju pripremile Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, Nikola Drulović i Slobodan Lalić. Iskoristite ovaj sunčani dan, ovom emisijom hteli smo da vas podsetimo da ovo isto sunce greje ovog časa i Orahovčane, a i roditelje poginulih vojnika koji tačno u ovo doba svakoga dana poslednjih nekoliko meseci obilaze svoje sinove na kraljevačkom groblju. O tome u idućoj emisiji.
iz sledeće emisije: – Vidim dva-tri vojna lica i još neki civili, otvorim vrata – izvolite, uđite, oni pognuše glave, primi saučešće. Ja ne znam, sve mi se živo okrenulo, izlazi supruga, lelek.
– Ja jesam Makedonka, a decu sam rodila ovde u Srbiji, dala sam jedno, a drugo ne, nikad. Samo preko mene mrtve mogu da mi uzmu dete za vojsku. Ja znam samo kako meni… idem ulicom, vidim vojnika, moje srce se kida. Ja idem pa mislim da li će moj sin da se vrati. Čekala sam, septembar prođe, drugi septembar i sve dok sam živa svaki 20. septembar ću da molim da bar ga negde sretnem, bar da mi dođe noću na san da ga vidim. Odem na groblje, palim sveću, ne mogu da te vidim ovako, sine, daj da te vidim, bar na san mi dođi noću. Ja ću da ga čekam uvek, uvek ću da ga čekam. Šta da vam pričam, prošlo je mesec dana, mene zovu ljudi telefonom – čuli smo da vam se javio sin. Vidi te u crnini, a on te na ulici to pita. Jao, ne znam, kamo sreće da sam bolesna od najteže bolesti, da su mi samo deca bila živa i da mi se on vrati. Ovako nema, ovo je bolest neizlečiva.
Emisija Peščanik, 02.02.2000.
Peščanik.net, 02.02.2000.