Radio emisija 09.02.2000, govore: ljudi iz Kosovske Mitrovice.

Svetlana Lukić: Ne znamo ko je ubio ministra vojnog, znam samo da je ubijen ispred predsednikove slike. Nemamo vremena da mislimo o tome, jer moramo da stražarimo nad svojim životima. Kao što smo samo prisustovali dok su živeli, tako sada samo prisustvujemo i dok umiru, a jedan od onih što žive, ministar informisanja Goran Matić zna ko im je, da citiram Šainovića i Ojdanića, oteo druga Pavla, borca bez mane i straha, čoveka koji je položio život na oltar otadžbine. Dakle, Matić je još jednom svoj precizni prst uperio u ubicu, a ubica je, citiram – lanac organizovanog, od spolja dirigovanog instrumentalizovanja domaćih kriminalaca sa ciljem kriminalizovanja društva. Kraj citata, kraj svega.

Pucajući na druga Pavla pucali su na Srbiju i Jugoslaviju, kaže general Ojdanić. Nisu na Kosovo, jer mi imamo tapiju na tu zemlju, reče zamenik ministra spoljnih poslova Nebojša Vujović, komentarišući inače najavljene manevre NATO-a – Dinamični odgovor 2000.

Ja se ne sećam tačno tog čoveka, meni liči na onog što je prošlog proleća danima kampovao u šatoru kod Kumanova i izašao iz njega sa nešto izmenjenom tapijom i odneo je na dar predsedniku. Međa nam je sada u blizini sela Kaznenići, Polumir i Rvati, odmah iza Raške. Ako krenete putem za Kosovsku Mitrovicu granicu ćete lako prepoznati – lepršaju belgijske zastave i proveravaju vas belgijski vojnici u kaljačama. Ako krenete u Kosovsku Mitrovicu, kod Zvečana obavezno skrenite desno, ne levo, nikad levo. Levo ode glava, ako skrenete desno stižete u severni, srpski deo MItrovice gde od Albanaca ne morate da strahujete, od prošlog četvrtka tu ih više nema, proterani su ili poubijani.

Govore lekari, uglavnom hirurzi mitrovačke bolnice koji su ujedno i lideri mitrovačkih Srba – kako se slažu skalpel i puška. Govori dr Marko Jakšić i njegove kolege.

Svetlana Lukić: Kakav je bio bilans tog strašnog četvrtka? Kod vas u bolnici bilo je od bombe ranjeno koliko ljudi?

Marko Jakšić: Dvanaest.

Svetlana Lukić: Da li je neko od njih još uvek u bolnici?

Marko Jakšić: Jeste.

Svetlana Lukić: Bilans te noći je da su ubijeni Albanci u severnom, vašem delu, ali bilo je nešto i u južnom delu, mislim?

Marko Jakšić: Ne, ne, u severnom delu su ubijeni.

Svetlana Lukić: To je neka vrsta odmazde?

Marko Jakšić: To je bila jedna vrsta odmazde, Srbi su krenuli po stanovima u kojima žive Šiptari i počeli da ih izbacuju. Sad, onamo gde Šiptari nisu hteli da izađu nego su počeli da pucaju, onda su Srbi krenuli da bacaju bombe, da pucaju na njih i zato je toliki broj žrtava. Inače, oni koji su, kad su im došli do vrata, izlazili sami, mislim, da li je neko nekoga šutnuo, ali otprilike niko nikoga nije dirao. Kada je došlo do bacanja bombi, onda su stradali, šta ja znam, i stari ljudi.

Svetlana Lukić: Kako vi objašnjavate taj stepen mržnje koji ovde postoji?

Marko Jakšić: Mi smo u toku te noći operisali jednu Albanku i po stabilizaciji njenog opšteg statusa posle operacije prebacili smo je u francusku bolnicu. Mislim da je to dovoljan odgovor na to kako se mi ponašamo prema njima, ali šest meseci ubijanja – to više nema nikakvog smisla. I normalno je da je gnev u narodu ogroman, jer nemamo apsolutno nikakvu zaštitu. Ja sam pre 1. jula radio u Prištini na ortopedskoj klinici, gde smo zbrinjavali kao i ovde, sve povređene u toku rata. U preko 70% operativnih civilnih zahvata to su bili Albanci, takva je struktura stanovništva. I ovde pacijenata ima dosta koji, kada htednu ozbiljniju intervenciju, pređu s ove strane i traže srpsku pomoć, ali sve je to interno, jer su zaplašeni. A što se tiče mržnje, mržnja je obostrana, sada pogotovo posle svega ovoga.

Svetlana Lukić: Kako ste izašli iz Prištine, kako je izgledao taj vaš odlazak iz bolnice?

Marko Jakšić: Znate šta, mi smo sedam dana po ulasku engleskog kontigenta KFOR-a bukvalno bili zatvoreni u bolnici. Krenuli su fizički napadi na nas, gubili smo bukvalno sprat po sprat, zadnjih dva dana smo bili zatvoreni u šok sobi na hirurškom delu. Şhvatili smo da onoliko koliko ste jaki, toliko će i ovi da vas štite. Ako ste slabi, ne mogu da vas štite ni KFOR, ni UNMIK, ni bilo ko drugi. Mi smo ovde jedno dva meseca radili zajedno sa Šiptarima, koji su pokušali i pokušavaju da nas odavde izbace, međutim, nismo se dali, mi smo se borili. Na njihovoj strani je bio UNMIK i to je to.

Kažem, velika nam je pomoć bila ta što smo iz Srbije primali platu redovno, jer ako je neko gladan ne može ni da se bori. I kažem, od njih ništa više nismo ni očekivali, ta plata je bila za nas na neki način možda ne sasvim dovoljna, ali faktički smo branili poslednju instituciju srpske države na ovom prostoru, i mi smo je odbranili. I negde posle dva meseca zajedničog rada Šiptari su odavde otišli. Mislim, to je bila jedna stravična borba, za sada smo opstali, mada su nam i ovi iz međunarodne zajednice rekli da u slučaju odlaska Šiptara ništa nećemo da dobijemo, ništa nemamo. Nismo imali grejanje, nešto su kao uzeli da rade grejanje, ali to je loše, mi cele zime nemamo grejanje. Nemamo vodu, recimo, nemamo telefone, isključeni su nam, naša uprava nema krov, usred hirurške sale je poplavljeno.

Možete li da verujete, mi smo 20 povređenih ljudi zbrinuli u ova dva dana, još smo imali posle toga napad u Svinjare, isto Srbi neki koji su ranjeni. Nismo radili u našim redovnim hirurškim salama, nego se radilo gore na ginekologiji, na ušnom, na urologiji. Bernar Kušner je hteo da ovde faktički demonstrira bratstvo i jedinstvo, kako bi se to kazalo u komunističkom žargonu, onda je ovde došao, stavio svoju zastavu. To je trebao da bude jedan simbol jednog novog doba, opravdavanja dolaska snaga KFOR-a, UNMIK-a i svega toga, da će Srbi i Albanci da žive zajedno, da se pokaže da oni mogu da rade i da žive zajedno. Tražili su da Albanci dođu da rade, mi nismo dali, mi smo im rekli – nema problema, oni mogu, ali onda kada se vrate Srbi u Prištinu, kada se vrate Srbi u Gnjilane u nemačku bolnicu, kada se Srbi vrate i prizrensku bolnicu, kada se Srbi vrate u đakovačku bolnicu, kad se vrate u pećku bolnicu, onda možemo da razmišljamo da se Albanci vrate kod nas iz južnog dela grada.

Posle toga su oni doneli jedan ultimatum koji otprilike glasi ovako – nama se nude dve opcije, jedna opcija je da mi primimo Albance i da ćemo sve da dobijemo, znači materijalnu pomoć, lekove i sve drugo šta ide uz to, i druga opcija, ako mi ne prihvatimo Albance da će ova bolnica da ostane bez bilo kakve materijalne pomoći i ekonomske i svake druge, da će međunarodna zajednica da napravi za Albance u južnom delu grada bolnicu za XXI vek i da će oni da skinu zastavu Ujedinjenih nacija sa ove bolnice. Dali su nam da biramo i mi smo se odlučili za ovu drugu opciju.

Svetlana Lukić: A ko je skinuo zastavu?

Marko Jakšić: Oni su je skinuli. Naš direktor bolnice je bio Francuz, koji je došao ovde u timu Bernara Kušnera i on je pozvao vojnike kada je čuo naš odgovor. Vojnici su došli, zastava je visila gore, oni su se popeli, skinuli zastavu, onda smo mi stavili našu tog istog dana.

Milan Ivanović /miting u severnoj Mitrovici/: Roditelji, braća ove dece koja su napadnuta i čiji masakr, čije ubistvo je pokušano, skupili su se i odgovorili sa gnevom, ali odgovorili su u samoodbrani. I razumljiv je gnev i razumljiva je ta osveta.

Poštovani Mitrovčani, ja želim da vam se zahvalim za ono što ste učinili pre neko veče, kada ste na najbolji način pokazali koliko volite svoj grad i kako se brani taj isti grad od najezde islamskog terorizma. Vi ste na najbolji način dali jedan pravi srpski odgovor na seriju bombaških napada na srpske kafiće i na srpsku omladinu. Mi smo više puta tražili da se povuku vojnici Emirata koji ne čuvaju Srbe ni u Svinjaru, ni u Gojbolji.

– Ja sam baš sedeo do prozora gde su pukle te dve bombe. Posle jedno dve sekunde eksplodirala je jedna bomba, ispred je eksplodirala druga. Imam jedno dve godine terena, pa se i nisam mnogo uplašio, ali moja cura na primer nije govorila do ujutru, nije mogla da priča.

– Svi smo na ivici nervnog sloma, ne znam, svi od nas ovde su izgubili nekog, ili iz porodice ili najbližeg druga.

Devojka: Položim ispit ili ne, zavisi kako je profesor raspoložen, da li voli da vidi nas Kosovare ili ne voli. Ili će da jave na radiju – nemoj da se družite sa Kosovarima zato što nose virus žutice. Nemam ni para, nemam ni život sad.

Svetlana Vuković: Kada si poslednji put bila u Beogradu?

Devojka: Bila sam letos, bilo je strašno, zato sam htela što pre da se vratim. Beograd više nije Beograd onako kako ga ja znam. Ne mogu da shvatim da se nikoga ne tiče ovo ovde. Mi smo imali Hrvatsku, mene se čak i Rumunija ticala, bilo mi je teško zbog Rumuna, a da mi ne bude zbog našeg naroda i zato mi je teško da pričam sa njima. Ne mogu da shvatim da im je svejedno. Teško im je što sad nemaju para i to je mislim njihov najveći problem i onda pričaju o tim parama. Ako bih otišla, otišla bih iz zemlje, u Srbiju ne bih nikad otišla, i to na neki Novi Zeland, negde na kraj sveta, tamo gde me se ne tiče ništa, gde mi uopšte nije stalo. Ali da odem sa Kosova, bar dok je i desetoro ljudi ovde, ne bih mogla. Teško da bih otišla odavde u Srbiju, nikad.

Radila sam u nekom video klubu, sad više ne radim i tako, zvrndam tamo-ovamo, od događaja do događaja, bace bombu negde, pa pričamo o tome. Sva frka se radi na tome da smo mi Srbi agresori, da mi prvi počinjemo incidente, a nikako se ne spominje da su nas proterali. Nas ima mnogo odozdo, sa južne strane, gde nema više ni jednog Srbina, samo tri popa, mogu vam reći, a ovde ima dosta Šiptara koji žive s nama ovde zajedno. Oni lažu da smo ih mi proterali, nije istina. Možda je jedan mali deo otišao, možda je par ljudi otišlo, a inače njima ništa ne fali s nama ovde.

Most na reci Ibar – Svi ćemo Srbi odavde komplet da odemo, lutko, i Šiptare iz Beograda da isteramo. Kad smo mi mogli da budemo proterani, onda ćemo i mi Šiptare iz Beograda.

– Sinoć nas Kušner uopšte i ne pominje, našu tragediju šta je bilo.

– Lutko, vi treba u Srbiji da kažete da ne treba oni nas da zovu Šiptarima, mi Srbi treba da budemo složni, jedinstveni. Pozdravite vi našu braću iz Srbije, neka dođu neki mladići ovamo sa ovijem našim mladićima što nam dežuraju svake noći i život im je u opasnosti. To je jako grozno. Za opoziciju sam rekla neka stanu na zemlju, nemoj da lete, nemoj da idu da nas ljagaju po stranim zemljama, molim vas lepo.

– Dok se stabilizuje stanje na Kosovu, sa ovolikim narodom da se stabilizuje stanje, pa će imati vreme i njega da skidamo, nije sad u najveću vatru stalo da se skida Milošević.

– Ja ne znam šta oni treba da menjaju, ja mislim da treba ovde da se skupe da oni pomognu nama, a neka ostave to na stranu, ima vremena za to.

– Mi nemamo boljeg od njega predsednika, zato je u cilju da ga skinu zato što je on jedini čovek i najjači.

– Da nije dobar, ne bi ga ceo svet bio protiv njega, znači da vredi nešto taj Slobodan, vredi i zato je tako.

– Meni se javlja jedan, slabo ga čujem, ja kažem – ko je to, kaže – zaklaću te. Kažem – stvarno, uopšte te se ne bojim, čekaću te. I onda, ja mu kažem dobro veče na šiptarskom, on kaže – pa vi ste još tu, pa rekoh – ja se javljam iz Beograda. Kaže – ne, ne, preko Ibra, ja kažem – kad sam preko Ibra dođi na kafu i na čaj. Kaže – ne, čaj ne valja ruski, ja kažem otkad vam ne valja čaj ruski. Eto, tako, tih provokacija ima, znate, to je sasvim normalno, ali ako bi došlo naših pet minuta, evo moje godine, ja ne mogu da se borim, ali bih ubijala ovu decu njihovu iz kolevke, jer sam ogorčena.

-Ja bih poručila opoziciji da ne divljaju po Beogradu nego ovde da dođu na most, na čelu sa predsednikom Miloševićem, on je naš predsednik i boljeg predsednika nećemo da imamo od Miloševića. A ti što divljaju po Beogradu, opozicija neka dođe ovde na most tri dana. Kako smo mi? Meni su muža u miru ubili, u miru, niti je bio vojnik, ni milicioner, sa troje dece sam maloletne ostala. Pa ta opozicija što divlja u Beogradu nek’ dođe ovde, mamu im njihovu.

– Svaki čist Srbin zaštitiće Srbina pa neka je rogat taj Srbin, a neće pričati po stranim zemljama za debelu lovu.

– Da se Srbi slože, to je bitno, a ne Đinđić i Vuk i Milo Đukanović, ko su oni, pizda im materina. Slobodan Milošević je naš predsednik i završeno, pa on će da pobedi, doživotno ima predsednik da bude.

– Dok god Francuzi hoće, dok imaju naredbu da drže most, da ih ne puste, oni neće moći da prođu. Ovako pojedinačno mi ih sami zadržavamo na mostu, pomažemo Francuzima, sarađujemo s njima, ali kad budu oni hteli da ih puste, pustiće ih sigurno. Ovi ljudi koji su ostali ovde nemaju ništa u Srbiji, nemaju gde, nemaju kud. Čuvamo ovo što imamo, ako uspemo da sačuvamo, mi se nadamo da će da nam uspe, bar da podelimo grad. Što se nas tiče ovde u gradu, mi mislimo samo na podelu grada, a ko hoće dalje Kosovo, sigurno da ima načina da se povrati. Nama je stalo samo da sačuvamo ovaj deo grada.

– Nema života, ne možemo zajedno, ne verujem, ne može.

– Znate šta, to su različite civilizacije, različite kulture, nespojivo je, jednostavno oni ne mogu da žive sa nama. Ne mogu jer nas mrze, oni su puni mržnje uvek bili.

– Veliki su nacionalisti i veliki su divljaci.

– Mi sigurno nismo uzrok tome, sigurno Srbi nisu uzrok tome. Šta je uzrok ne znam, Šiptar to je nešto posebno, to su obeleženi ljudi.

– Mrzim ih, pobio bih ih sve redom, od 2 godine pa do 72, bar ja, ne znam za ostale. Pa, šta da kažem drugo, pa to je istina.

Svetlana Lukić: Stvarno tako misliš?

– Otkad sam otišao u vojsku 16. marta 1998. do dan-danas.

– Ovo sad ljudi što je ovde ostalo, ovo više nije ni ljubav prema Kosovu, ni ljubav prema Srbiji, ovo je očaj, ovo su očajnici koji su ostali da brane most. Nema ljubavi, nema patriotizma, bar ja tako mislim. Ovo je očaj, ljudi nemaju gde, jednostavno čuvaju ono što im je ostalo da se sačuva, i goli život i imovina. To je što nam je ostalo. Ima njih stotinak koji su na mostu i ne daju Šiptarima da prođu.

– Srbin tamo preko mosta, a mi ne smemo da pređemo, čim pređeš gotovo, nestane te. Oni prelaze ovamo, slobodno se šetaju, prolaze normalno, a mi tamo ne smemo.

Svetlana Lukić: Možda su se i Albanci uplašili posle ubistava u četvrtak.

– Pa, ima toga da i oni odavde beže.

– Normalno, mi moramo da se menjamo, moramo da prihvatimo onaj njihov sistem divlji, jer ne može civilizovano sa njima, jedino da im odgovaramo istim načinom. Pokušavali smo da budemo civilizovani, da ne radimo to što oni rade, međutim, nemoguće, mora da im se vraća istom merom, mora.

– Mi smo ovde stali, nas desetak, petnaest, dvadeset na početku, stali smo na ovaj most da sprečimo dalje nadiranje tih albanskih divljih hordi. Evo, ostali smo, osam meseci smo ovde. Ta organizacija je ojačala, to nije organizacija, znači, to je udruženje građana da kažem drugačije, je ojačala i u ovom delu grada ima svoje ljude. Kad smo mi počeli, hiljadu ljudi možda nije bilo, grad je bio prazan, sad hvala Bogu ima oko 15.000 Srba samo u Mitrovici i ovaj region sad ima preko 50.000 Srba, što čini preko 50% kompletnog srpskog stanovništva koje je ostalo na Kosovu.

Mladić: Posle onog napada bombaškog na kafić Belami, gde smo imali 15 naših mladih sugrađana, to su mahom deca, gde je bilo ranjenih, gde je jedna devojka ostala i bez noge, spontani revolt se javio kod naroda, narod je izleteo na ulice i onda je došlo do opšte tragedije, do opšteg rasula da nije se znalo ko šta radi. Jedina situacija možda otkad smo stajali ovde da je ispala iz ruku.

Svetlana Lukić: Koliko ti imaš godina?

Mladić: 17, najmlađi na mostu. Nikad se ne plašim, niti ću da se plašim, ako treba i poginuću ovde. Meni je brat poginuo i završeno je, ja sam rešio da ostavim glavu ovde, samo čekam da mi priđu, imam laku ruku dosta.

Svetlana Lukić: Čezneš da se osvetiš za brata?

Mladić: Da, i možda sam se osvetio, nije važno.

Svetlana Lukić: Govore Marko Jakšić i Vuko Antonijević, lekari mitrovačke bolnice i lideri mitrovačkih Srba.

Vuko Antonijević: Jednom prilikom baš kad sam polazio za Kraljevo, imam dve tetke dole, meni je čovek pljunuo na automobil u Raškoj, verovatno je smatrao da sam ja doveo Miloševića na vlast.

Marko Jakšić: Ponajmanje su Srbi sa Kosova i glasali za Miloševića, to je jedna neobaveštenost, ali na Kosovu su najlakše mogli da se pokradu izbori, upravo zato što su Srbi bili razbacani, tako da recimo po biračkim spiskovima u jednoj izbornoj jedinici glasa oko dve-tri hiljade ljudi. U tom glasačkom telu Srbi nisu činili ni 10%, a kad stignu zapisnici svi su glasali, čak su za Miloševića glasali najviše. Znate za zadnje izbore, glasao je taj drenički kraj, ljudi iz Prekaza, Šiptari gde srpska noga nije kročila možda od 81-e.

On je uvek u startu imao negde između 35 i 40 poslaničkih mesta sa kojima je on vitlao i sa kojima se održavao na vlasti. Mislim, nigde se nije više kralo nego što se kralo ovde. Dobar deo pametnijih Srba i pametnijih ljudi je gledao i video da se na Kosovu ništa ne radi u korist srpske stvari. Videli smo dalje da kod Šiptara postoji jedna paralelna šiptarska država pored srpske države, Miloševića to nije mnogo zanimalo, njemu su bili važni poslanički mandati. Mi smo videli da se Srbi i dalje sele bez obzira što je to navodno srpska država i srpska vlast. Videli smo da tako nešto ne ide i pokušavali smo da kažemo, da dokažemo, pošto Miloševića nisu čuvali ni Srbi u Republici Srpskoj Krajini ni u Republici Srpskoj, tako nisu mogli da ga sačuvaju ni Srbi na Kosovu i Metohiji, čuvali su ga birokratizovani aparati, ljudi koji imaju koristi od svega toga.

Niko ne priželjkuje to nasilje, svi smo mislili da kako vreme odmiče da ćemo moći da normalnije živimo jer smo umorni od svega, i od rata i od NATO bombardovanja i od tog šiptarskog revanšizma. Odbranili smo ovaj deo, ali Šiptari su već najavljivali da mart mesec je mesec kad će oni da krenu. Ono što se mi ljutimo na našu državu, to je da postoji taj komitet koji sarađuje sa UNMIK-om, zašto oni tu nisu agilniji, ako su propustili sve neke ranije rokove da u tim pregovorima naprave nešto povoljno za nas Srbe, ali sad su trebali, imaju puno razloga, ima puno povoda da energičnije reaguju. Zašto i oni nešto ne urade da jednostavno spreče da se u martu to što se već najavljuje desi, osim nekih tako polupraznih priča, kao u martu dolazi naša vojska. Mi bismo to znali sigurno, jer tamo u Rezoluciji 1244 piše kad se za to steknu uslovi, znači kad im za to da vizu UNMIK ili KFOR, ja ne znam tačno ko, ili prosto rečeno, Amerika. Pa danas su se stekli uslovi, ali za njih ne sigurno i oni to neće tako lako da prihvate, jer neće jednostavno da iritiraju Šiptare. Bojim se da je to farsa.

Marko Jakšić: Najtužnija priča ove naše svakodnevnice, to je ono što se unazad desetak godina ovde dešavalo. Mislim, Vuko se seća i zna, to je priča srpskih radikala, srpskih patriota. Najporaznija priča o njima je kako su bežali odavde, njima je stalo do Srba i do srpstva koliko do lanjskog snega. Gde god su ti nesrećni radikali bili Srba više i nema. Ako pogledamo Bosnu ili Hrvatsku, tamo Srba više nema. U našem delu ovde oni nisu bili neka velika snaga, imali su možda više neke simpatizere, jer je ljudima godila ta prizemna priča njihova nacionalna, dve divizije i čuda, gde su im te dve divizije? To je samo jedna isprazna priča, jedna glupa priča – gde su srpske zemlje, tu su srpski radikali.

Vuko Antonijević: Ja bih čak smeo da tvrdim da recimo 99% robe stiže upravo iz Srbije Albancima. Ja inače živim u Leposaviću, to je 30-tak kilometara od Mitrovice, ujutru kad pođem na posao u ovu bolnicu imam priliku da vidim sve te silne šlepere, u početku su to uglavnom radili Pazarci, ali Pazarci naravno nemaju tu robu iz Pazara nego Pazarci imaju jednu jaku špediciju i ta roba je uglavnom iz Srbije. I ono što je mene zabolelo, a mislim i ostale Srbe, da recimo ti ljudi iz Kikinde koji stižu sa šleperima, to su nepregledne kolone, kad dođu ispred Leposavića skidaju tablice srpske ili jugoslovenske, onda kače zastavu Arapskih emirata i dalje putuju tako.

Sačekuju ih Šiptari koji preuzimaju, koji su organizovali taj posao, a ono što je nešto najstrašnije, kad smo razgovarali sa ljudima, pošto znate, dolazili ste iz Beograda, videli ste bukvalno granicu, klasičnu granicu, carinsku službu, policijski kontrolu i sve to, pre ulaska na Kosovo i Metohiju. Kad smo te ljude pitali zašto tolika roba nekontrolisano ide Šiptarima, dobili smo jedan u poverenju podatak da za tu robu vrlo često potpisuju čak i pomenuti predsednik privremenog Izvršnog veća Kosova i Metohije, Zoran Anđelković, koji to radi pod firmom da to ide za srpske glave, a u stvari ide Šiptarima uz dobar reket. Pazarce smo mogli i da razumemo, ali ako vidim požarevačku, beogradsku registraciju, kraljevačku, kragujevačku, znači sve pada kada je u pitanju zarada, kad je profit u pitanju, više niko ne postavlja to pitanje kako Srbi žive i koliko se Srbima pomaže. Ali sa Albancima fenomenalno sarađuju.

Samo jedan dan da dođete da vidite te kolone koje čekaju ispred Leposavića, jer se zaustave, kažem, da bi opet skinuli te naše registracije, znači i to poniženje dozvoljavaju sebi. To je i mera bezbednosti, skine tablice da ne bi iritirao Šiptare ako se pojavi sa srbijanskom tablicom. I što je najstrašnije, što je mene zabolelo kao čoveka, kao Srbina, da kači zastavu Arapskih emirata i da tako putuje dalje. A ako je istina da to putuju konvoji humanitarne pomoći za srpske enklave, znači da je ovo čist biznis. Čist biznis, znači nas su zaboravili, mi im ne trebamo, mi ih ne interesujemo, ali sa Šiptarima fenomenalno posluju, verovatno da se radi o ogromnom profitu i to je možda najvažnije. Mi se borimo da sačuvamo ovaj deo Srbije, da sačuvamo Srbiju, a drugi ne misle tako, važno je šta može da se zaradi. Svi mi znamo da kapital, da biznis ne poznaje granice i ne bismo mi našim Srbima zamerili kad bi oni u nekim normalnim okolnostima trgovali sa Šiptarima i tako se trudili da budu odlični poslovni partneri, da se nama Srbima ne dešava ovo što nam se svaki dan dešava, da Srbi budu ubijeni, pretučeni, kidnapovani, da im se uzima sve. Inače, da je prestao rat, bože moj, kapital ne poznaje granice. Ali ovoliko licemerje ipak mnogo, od naše države to nismo očekivali.

Žena: Strašno je, a opet nadamo se u taj Beograd, verujte da je to tako. Uvek postoji za nas neki datum, mi ovde sednemo i pričamo i uvek neki datum sebi damo. E biće, primera radi, sada 20. februar kad će naši da dođu, uvek je to naši, to je veliko kad se kaže naši. Uvek je postojao datum, na primer bilo je – doći će naši decembra 19-og. Taj dan, pa čini mi se ono najmanje dete se radovalo i zapamtilo taj dan. Pa prođe taj datum, pa hajde biće sada, pa hajde biće sada. I uvek postoji ta nada, jedino taj datum vezuje nas nečim.

Svetlana Lukić: Koji vam je sledeći datum?

Žena: Pa, ne znam, nešto sam čula, ovako volim da čujem, mart, a doći će i taj mart. Dani jako brzo prolaze, pa tako priča se, eto, doći će mart kad će naši da dođu, a da li će to biti ja ne znam, a ti naši zna se, samo još jednom da vidimo našu vojsku na ulici. Nama je život sada sav kroz to, na to se svodi – pričamo kad će naši. Ono što vidimo, vrlo je teško da dođu naši, kao i što jeste teško, sasvim normalno, zna se ko je sad ovde, ali ono što smo doživeli je da je OEBS preko noći nestao. Pa se opet nadamo da će i ovi preko noći da nestanu, a naši da dođu. Eto, to je to u stvari, sve idemo na to, možda će u toku noći oni da odu, a naši ujutru da dođu, kao što je bilo, sami znate, oni su preko noći nestali, naši su ujutru došli. A sad kako dalje, ne znam, to oni gore znaju, zna se na koga se odnosi i ko treba o tome da brine, a koliko brine ne znam.

Svetlana Lukić: Da li mislite da on brine o vama, da vas nije ostavio? Da li vi imate posebni status u njegovim očima?

Žena: On je nama slobodu dao, jer mi Srbi ovde nismo smeli da kažemo da smo Srbi, verujte, dok On nije došao, i za nas je to već bilo oslobođeno Kosovo. Drugačije je život tekao od onog vremena kad je On ovde došao. Međutim, sad ja opet kažem, pa valjda nas nije zaboravio, to ja kažem. Pa valjda nije, ne znam.

Svetlana Lukić: Mislite da on ima tu moć?

Žena: Ne znam koliko sada ima moći. Dan za danom čini mi se da mnogo manju moć ima nego što je imao. Ili moć ili volju, ja ne znam šta je, ali šta je On u stvari uradio to samo on zna, sa tim potpisom tamo. Ne znam šta je potpisao, možda je On nas i zaboravio, ali uvek sam se bila basala onako sa svojim suprugom kad bi on rekao – zaboravio nas je, ja kažem – nije tačno, nije tačno, dokazaće se da nas nije zaboravio. Međutim, sada nešto mnogo se odužilo, baš je dugo ovako kako nas je zaboravio.

Svetlana Lukić: Čuli ste priču iz Kosovske Mitrovice. Tamo je sve kao i pre, rat još uvek traje i čeka se da dođu naši, čeka se da se On vrati.

Slušali ste Peščanik Radija B292, emisiju realizovale Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Emisija Peščanik, 09.02.2000.

Peščanik.net, 09.02.2000.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija