Nezgodna stvar, rukovanje – pokazuje moć rituala u našoj kolektivnoj svesti. Sportistkinja je doživela pogrom u socijalnim medijima jer se rukovala sa diktatorom a nije morala, nije to bio neki doček ili prijem, sve se događalo sa njenim pristankom. Imala sam sličan događaj: kada sam dobila nagradu grada Ljubljane za životno delo, Župančičevu nagradu, gradonačelnik prvi put u pedesetogodišnjici nagrade nije došao da je uruči. Razlog je poznat – ja ne bih pružila ruku čoveku koji izjavljuje da su mu Vučić i Dodik prijatelji. I ne samo to – godinu dana ranije potpisala sam javni protest protiv takvog stava gradonačelnika Zorana Jankovića, a žiri za dodelu Župančičeve nagrade je zbog tog njegovog stava kolektivno odstupio. Iz tog žirija mi je stigla poruka da zbog Jankovića ne mogu da dobijem nagradu. Izabran je novi žiri, ja sam dobila nagradu, zamenik gradonačelnika koji mi je dodelio rekao je da „nećemo da pravimo skandale“; Janković je moćan – vest o nagradi nije se pojavila ni u jednom štampanom mediju. Zlobnik bi rekao – „srpska posla“… Rukovanje je moćan gest, a ni nerukovanje nije nejako.
Uz to ide još jedno nerukovanje: diktator je otkrio svoju udarnu grupu među intelektualcima – onu koja će propali univerzitet da vrati na put ugleda i slave – sveštenike. Vrhunski stručnjaci, mislioci i uopšte crème de la crème srpskog društva. Samo jedan mali problem – sa njima se ne rukuje nego im se ljubi ruka. Nema jednakosti, nema kritike, nema akademske slobode, ostaje samo neobjašnjiva hijerarhija, u kojoj po definiciji nema opstanka za nauku. Kada sam bila mala, moja baka me je učila da, kad sretnemo popa, kažem „ljubim ruku“, ali da to ni po koju cenu ne uradim, jer nije zdravo. Izvesno je pri tome mislila na dve stvari – na strah od zaraze, i na strah za duševno zdravlje. Za više od pola veka taj savet nije izgubio smisao, jer se među popovima baš ništa nije promenilo. Nauke su u tom periodu u doživele čitav niz promena i čak revolucija.
Rukovanje, naravno, može biti i gest krajnje zle namere. Upravo je umro čovek koji se sa mnogo stanovnika Srebrenice, naročito dece, rukovao – posebno pred kamerama. Otišao je bez željenog zadnjeg javnog rukovanja. Ponekad se pravda pojavi u malom i neočekivanom.
U društvu u kojem se kilometar asfalta dobija za kilo rakije, a diktator moliteljki za posao kaže da zna u kojoj je ne-njegovoj partiji ona članica, i u kojem je stado uvreda a živalj termin duhovnosti, rukovanje je, začudo, ostalo sa netaknutim značenjem, i pozitivnim i negativnim. Potencijal tog gesta zato bi morala preuzeti druga strana. Jer rukovanje je savez, usklađenost, dobra namera, pa i netraumatičan rastanak. Što pre, molim, jer i rukovanje može da promeni smisao ukoliko dopadne velike, zahuktale mašine transfera (nisam ja, ti si) značenja.
Peščanik.net, 28.08.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- A na slici da se rukujemo - 28/08/2026
- Sveti Fanurije, pomagaj! - 25/08/2026
- Prepušteni narodu - 22/08/2026